ЕЛЕКТРОНСКА ИЗДАЊА

ЕЛЕКТРОНСКА ИЗДАЊА
ПОВОЉНА, ЧЕТВОРОГОДИШЊА ПРЕТПЛАТА

петак, 19. јун 2015.

УВОД У ТАЈНУ ПОСТОЈАЊА КРОЗ ПАТЊУ / Драган Борисављевић

УМЕТНОСТ КАО УВОД У ТАЈНУ ПОСТОЈАЊА КРОЗ ПАТЊУ

Александар Лукић: ПСОВКА (Зветине ми, Београд 2015)

Нова књига песама Александра Лукића (Мишљеновац, 1957) под насловом „Псовка“ јетко је певање о човековом постојању у друштвеним условима, некадашњим, садашњим а, богме, и будућим. И сочно псовање свега што оставља дубоке трагове у души песниковој, као: неправда, неистина, надменост, примитивизам, извештаченост...
Драган Борисављевић
Већ у уводним песмама Лукић пита „Шта је сврха ужаса?“ Он, дакле, не пристаје на певања каква данас срећемо у нашој поезији, где су лична пренемагања и унутрашњи „ужаси“ преовладајући, без обзира шта се око песника у друштву догађа. Зато и узвикује: „Муве говнаре велика штампана слова/ досадашњих наслова многобројних књига/ долећу из септичке јаме српске/ књижевности...“(Небеска арабеска). Јер, каже песник, „у каквом год се кутку обрели/ ма били и у другачијем свету где год били: нисмо сами“ (Знак упозорења). Он себе, некадашњег наивног  и невиног дечака упозорава да „мрак у Србији траје дуже од ноћи“ и да „Човечанство, браћа твоја, збијена у круг/ ко стадо оваца пландује“ (Одјек).  Да би крикнуо: „Авај, авај! Страшни животе./ извуци се из заседе.“ (Умри да би оживео).
То су истински и потресни немири који експресивно и са снажном дозом ироније и огорчења казује овај песник. Зато он и узвикује: „Доста са шалом, грми живот“ (Жалосна песма).
Њега брину друге бриге: опустошена села, сиротиња, „смрад, као прави Хад“, и они „претекли из складишта СФРЈ-јота“ што „уместо напред цимају назад“. Тако чак и „кад погледа/ кроз прозор страву постојећег живота“ човек ће нехотице посећи жилетом лице док се брија (Претсказање). До крви, ето, узнемирује песника Лукића то што је стварност око њега. Јер, је „кућа пуста. Нит има ко да плаче/ ни да се смеје у њеним одајама“ (То ти је). Отуда њега узнемирују до краја лажне величине и надмени „традиционалисти“, јер ту не види никакву истинску покретачку снагу напретку, због чега кличе: „Доврага са традицијом мућки, са пиздаријама пријатеља кад себе ради певају“ (Матадор). Зато, обраћајући се Богу да благослови његове немире, закључује: „Искварени свет се поправити не да“ (Благосиљај).
Отишло је детињство, лажни заноси, радне акције, „комуњарске“ лакировке, нема више чак ни јегуља у Дунаву, после изградње бране на Ђердапу, за које каже „Џабе се јављате несрећнице са Понта La comedia e finita“ (La comedia e finita). А тужно је и по његовом осећају, као и у неких песника са почетка прошлога века, у маломе граду живети, који су, углавном, „камене тврђаве - псећи измет/скоро у довратку“ да би закључио: „У Француској, у Србији, или ма где другде, свеједно/ путовање кроз вечност малих градова скончава бедно“ (Путовање кроз вечност)
У тој својој узнемирености Александар Лукић осећа испразност речи којима и сам себе теши и које га доводе у велике недоумице, чак и приликом гостовања у Москви, кад му се чини да је све извештачено, а да представу његове позоришне групе у предграђу гледају само домари, баштовани, сервирке, куварице, ипак „Обични људи разумеју патњу без претварања“(Трећи Рим мимо позоришта).
Због тога, песника посебно иритирају културни радници, књижевници и колумнисти, о којима са не малом дозом прекора казује:“Моји пријатељи умишљени писци/ уживају да рецитују до зоре: гласно/ да пробију зидове. Као да ходају/ босим стопалима по рајснадлама“ (Преварени муж). А чему све то, као да се пита Лукић, кад уредник, „медијски Нострадамус/ диктира вечерњу колумну за сутра“ и „докле досеже гадост, пре објаве, већ зна.“ (Ур.) За то време „уредник књижевних новина – дежура/ на мртвој стражи књижевности“ (Мртва стража).
А таквим „сумашедшим“ околностима, шта би песник, као мислеће и осећајно биће, друго - него да псује. Код песника Лукића у овој књизи те су псовке баш праве, нашке. Не зазире он да их наведе онако како се чују свуда: на улици, у кафани, међу другарима, па и у кућама. И не избегава да све полне органе и радње наведе поименице, баш онако како се исказују у псовкама и уз такозвани свакидашњи, колоквијални говор. При томе, он користи фразе које данас, готово масовно, користи младеж: „Каква књижевна награда, који курац/ какви бакрачи, из соца цедите соц“ (Споменик за књижевну награду „Госпођин вир“).
И да, најзад, поменемо и насловну песму „Псовка“ коју је Александар Лукић поставио и на задњу корицу књиге. У њој песник напомиње да је „живот од јуче – полог“, да су он и његова душа „јаблан располућен мачем мраза на по јада“ да би резигнирано закључио: „ За ветром оде све што смо били, и што смо могли бити:/ ошамућени стварношћу истога тела: станари припити.“
Дакле, ова песничка књига Александра Лукића, а он их има двадесетак, придружује се онима које су овога песника извеле из провинције у Пожаревцу, где стално живи и ради, у врхове српске поезије. То је јасно, не само због избора тематике, сасвим савремене, него и још више због начина на који се његове песничке мелодије изводе. У овој књизи то је такозвана наративна поезија, која је сасвим ретка у српском садашњем песништву. А њене одлике су оно што чини сваку поезију јединственом: језик и смисао за детаљ, који је, уствари, снажна песничка метафора.
У језику Александар Лукић тежи да избегне по употреби већ малаксале синтагме и фразе, примењујући оно најлепше што је понео из детињста и што још траје у његовом окружењу на просторима источне Србије. Отуда се често изненадимо кад прочитамо реч и језички израз који смо већ давно заборавили.
Са друге, пак, стране Лукић има изузетан дар за детаљ. Готово у свакој песми песничке слике су пластично показане, да нас уводе у сам догађај или угођај. Неке од тих песама су прави драгуљи, као она о лову јегуља, или о врапцима који, кљујући мушице, залепљене на стаклу аута, исписују, уствари, својеврсне стихове.
Да закључимо: реч је о збирци песама која има четрдесетак песама и која је, по свему, необична, врло храбра, а уметнички на достојном нивоу. Александар Лукић је до сада својим књигама освојио многе награде, почев од „Бранкове“ (за књигу „У вагону Разанова), до „Срба Митић“ („Брод лудака“) и „Драинац“ ( „Не спомињи ђавола“) и још низ других. Верујемо да и његова „Псовка“, ма колико опора књига, има онај танани уметнички флуид, који јој даје смисао врхунског и истинског песништва, које, како каже сам песник види „ уметност као увод у тајну постојања кроз патњу“.