УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

уторак, 08. октобар 2013.

Неколико нових песама / Александар Лукић

БЛАГОСИЉАЈ

Мој немир Господе од Тебе долази,
у летњој ноћи након престанка кише.
Кад се небо разведри и плава светлост
месечине падне блага на трем куће
ја седим сетан на дрвеној клупи
чекајући глас да ми дође  из нутрине:
Ту сам Господе. Ту у близини.

Ослушкујем девојке гиздаве
на обали језера док певају у болу
химне, певају молитве,
певају уместо мене.

Мој немир од Тебе Господе долази,
та и сам знаш стихови су ми једино благо.

Мени није дато да чиним што нам је срцу драго
колико да лепоту потиснем још бољом лепотом.

Благосиљај немир мој Господе.

Искварени свет се поправити неда.



ПРЕДУЈАМ ЖИВОТА

Свет у који верују ближњи, не посустаје.
Хукће непрестано, жари. Кукољ, а за њим
жито под воденичне каменове пропада тако.
Коприва израсла на буњишту, прли јако.

Запрегу клате волови привезани штрањком
о точкове – на њу ће ускоро утоварити џакове
млива. Грдосијама сапну снагу ради голих копита
у разбој због поткива. Повуци марво тежак товар.

Бити у складу са наметнутим животом,
трпети обавезу, зими цепати санте леда
на речици - ослобађати витла,
а лети од врућине потражити спас
у речном виру. Живети понизно и покорно
у православљу од петка до светка,
поштујући црвено слово у календару.
Смене доба, време поста - литургију.

Храм уз поток подигнут, скривен,
опкољен платоом камених плоча  -
зија у небо, печене цигле –  крваве очи,
пробијају кроз лишће грања.

Млада белоушка ка ногама
вернице вијуга шеваром
рибицу уловљену у устима
стеже док се још праћака,
кркуша ли или клен,
вијун из песка биће прогутан до мрака.

Са бука преко стена бризгају
водене летве. Брзавица
саборним ритмом понире у вир.
Кључа Божје дело – крик,
до дебла шумских врба тик.

Два пободена стуба у бедем обале,
гвозденим обручима придављени,
набрекли од влаге на први мах
шта сведоче – шумски оче: губилиште.

Генералну пробу: нему причу.
Мој неуспех одвећ јасан. Или:
Љубав - цвет слатке диње
избио са вреже. Цвета не прецветава.

Ускршње јаје у храму на почасном месту.
Високе куполе, под певницом бачене љуске
након обеда. То је моје срце посреди вас,
пријатељи, располућено пева. Радујте се.

Крв Исусова буди патњу
у мислима удатих жена.

Око стрелишта дрвореди кестена
натоварени торбама зрелих плодова.
Са грана свет посматра безброј празних љуштура
на земљи за пуну корпу има ружних пачића.

До њих лимени кровови породичних кућа,
пред сменом температуре дана у ноћ гибају
пулсира жешће од девичанских пичића.
Отвори термос. Празан је нек те увери
његов сув чеп. Нема ни помена од опојног пића.


СРБИЈА ПО СРЕДИ

Бубашвабе послују у мраку.
Шушкају кухињом, миц – миц.
Медаље кућа приземљуша,
крах епохе иницирају, на блиц -
тресак грома, па пљусак мину.

Образ од шамара поцрвенео бриди.

Суочавање тзв. српске елите
са националним губитништвом
спаде на труд чишћења блатњавих
ципела смрдљивим ималином.

Кожа одбија да покаже сјај.

Чија је ово земља. Пресахле чесме.
Ужас сиротиње. Пагански обреди.
Рачун стигао адресиран познатом купцу:
емајлиран лонац – косовски поклопац.

Председник крње владе – заротиран зврчак
шиба у смеру узми све или ништа. До руба.
Другови и другарице, не ленчарите
потопиће нас јаловина. Маните причу.

Мој лични пример, узмите за узор.

Мува без главе - чему трља ножице,
пред кишу - силом прилика мотика - лутка
ономад клепана у ковачници СФРЈ-ота,
уместо напред, цима натрашке.

Кобајаги чува црвене патлиџане
привезано о коље под пластеником:
температура не јењава – крајност,
час топло, час хладно – проветрава
али не спасава, али не спасава.