ЕЛЕКТРОНСКА ИЗДАЊА

ЕЛЕКТРОНСКА ИЗДАЊА
ПОВОЉНА, ЧЕТВОРОГОДИШЊА ПРЕТПЛАТА

понедељак, 24. август 2009.

Успех и неуспех


Редакција "Браничева" припрема нови број часописа на тему Успех и неуспех (у животу и литератури).

Штампано издање на папиру часописа ускоро излази из штампе.
електронско издање може се преузети са сајта http://sites.google.com/site/balkanskisindrom/


субота, 22. август 2009.

Увод у превредновање



Корице 8. издања антологије српске поезије 20. века, која кроз неколико дана стиже у књижарске излоге и до својих првих читалаца, после, заиста, дугог путовања...






Белешке




У Браничеву, бр. 3-4/2009, састављач ове антологије М. Лукић, објавио је један дужи и жесток текст "Излаз из лавиринта или Увод у превредновање" (стр. 37 -54), који је, нешто скраћен, објављен у 8. и коначном издању ове књиге, као поговор, али без дела, који ми овде доносимо, тј. без "Белешки". Лукић "Белешке" окончава овим речима: "Прештампавања књига нуде аутору могућност дотеривања, поновног обделавања и стапања материјала. Паунд је имао на уму да то уради приликом прештамавања Сапtosа, али до тога није дошло. Није стигао? Паунд је, по Елиотовом признању, најодговорнији за преврат у светској поезији XX века. Његови дужници су многи: Елиот, Јејтс, Камингз... Па ипак, коначни суд о Саntosu није изречен (да ли се још увек ишчекују плодови зрачења овог подухвата на развој поезије?). Ако песници Наметног века, или тумачи, нису стигли да дају коначне судове о споменутој Паундовој summi poundiani, зашто би неки други песник, словенски, руски, српски, или француски, румунски, шпански, очекивао за себе више? У том смислу, када је реч о свим антологијама, које сам саставио, па и о овој, треба бити стрпљив и ствари препустити времену..." Ово 8. или коначно издање је ригорозно, ригорозније у односу на 7. претходних издања. Јер коначно, састављач је морао негде ставити тачку на овај свој дугогодишњи антологичарски рад. Сигурно је да ће ова антологија изазвати буру у нашој књижевности, тензије, али ће тај неизбежни Нови књижевноуметнички стрес бити подстицај за многе да покушају да саставе своје противантологије...


_________________
У потрази за праведношћу у Србији се стиже -до урвина, опасних гмизаваца, камелеона,чудовишта и прилога за биографију ђавола.Парохијски дух српске књижевности ограђен јетрулим тарабама, убогим песницима, којима јенајјача страна „ташта преосетљивост спремнаувек да саму себе саблазни. А умећа, кадрог дасамом себи буде водич, мало. Мало." Довољно сам о томе писао на другим местима, да би то понављао опет.„У унутрашњем, грађанском. рату, што се усваком писцу води, између рационалног иирационалног, наученог и доживљеног,преузетот и подметнутог, можда лажног алиможда и истинитог, личне и књижевнесавести, грађанског и уметничког морала,слободе и циља, мојег и општег, инспирације иплана, рату између стварности која у ваманајчешће стоји, а изнад свега неспоразумаизмеђу уображења свемоћи и стварнебеспомоћности да се изразите, добра књига једар случаја" (Борислав Пекић, „Замкаидеологије", у зб. Новија српска књижевпост икритика идеологије,САН, Градина, Београд -Ниш 1998, 61. - Пекић, говорећи на основу свогаискуства, пре свега када је реч о роману овампиру, мисли (да ли је са тим мислима иотишао са овога света? - сумњам!) да је „овде, уприродној, па и недовољној хијазми уметностии идеологије, уметности и политике,уметности и повести, вољном али инеизбежном укрштању уметности истварности, и уметности и морала, нанајтежем испиту једне зреле европске ибалканске литературе, српска новијакњижевност нашла један веома, веомазначајан, али не и једини пут од свих којима оназаједнички може да иде. У овом часу је то за све нас пут најпресуднији. Надајмо се да то нећеморати бити увек. Јер ако стално морамокритиковати неку идеологију, поготову исту,добро бити неће" (исто, 63).Треба понављати Реквијем сухом и јаловомрационализму, замкама наше званичнекњижевности, најзваничније, грозне иограничене, ограниченије од бирократије -„бирократија има своју смешну кочоперност итуробну несавитљивост, и круту стидљивост,и триста полета и очајања који се укроћују насиљем свесног стила» (Винавер, „Одбрана песништва", XX век /10. децембар 1938/, 665).


Зашто? Због оних који су избегли песнички лавиринт Винавер је знао, зато га непрештампавају,знао је истину: „Наши најбољи људи избегли су напор духовни и не дадошеакценте дубоке ни токове потсвесне. Наше бекство није било од реалности - и које реалности! - како неки мисле него нам јебекство било од стваралачког књижевног идеала, од интуиције која наилази на ствараоца после очајних по раза. Дубље сређивање потребно би нам било чак и да смо рационалисти најсувопарнији, да бисмо кренули даље.А колико нам је тек оно потребније када је тај ирационализам» маска и случај. Морамо да оживимо наше дубине - према задатку времена- а ми чак нисмо ни дошли до наших дубина онај први пут, према задатку раније генерације у Европи. Ми нисмо ни прости ни рационални.Данас морамо да накнадимо све што је пропуштено. Морамо да сиђемо у мистичне дубине. По цену напора целог бића морамо дати дела која би имала и сву драж новине и оно мучно па донекле и смешно трзање збиља живих нерава, збиља сапетих спрегова. - Уверен сам да је духовна истина потребна целом нашем друштву да би се омогућио - ако ништаа оно бар то - наш унутрашњи живот и наша изражајна помоћна средства."


Српска књижевност XX века, и уопште, живи заправо у анегдоти! Анегдота је - причица - о неуспелом животу. Овде су писци, имали успеха,о-хо-хо! Неанегдотске књиге о тим њиховим силним успесима тамне и бришу се брзо.НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ, 8. издање антологије, неанегдотска је књига.Анегдоте треба истраживати, скупити; ако ни због чега другог а оно зато што мире са стварношћу...Овде још нико није сакупио свеанегдоте о - томе: како су објављивани или одбијани рукописи књига, како су се делиле шаком и капом књижевне награде, привилегије.Како се улазило у САН, етс.Највећа анегдота - то је српска модерна поезија Наметног века! То је читава збирка анегдота!Како је српска култура била покрадена 1938.године. Или 1945. године. Или 1960. и неке?...Не, не допада ми се да седим за својим радним столом и да одлепљујем модерну српску поезију друге половине Наметног века, као фластер од своје длакаве ноге! Иако сам толико времена страћио на српску културу и поезију XX века.Да би се српска поезија извела на нормални развојни пут, потребно је да сви Срби песници,па и они најхваљенији, најсујетнији, сви до последњег, изађу из региона бесмртних заблуда.Понекада ми се чини да су, понеке моје књиге(Архив у оснивању, 1-5, Несебичан музеј или Антологија Феникс - сва издања) започеле излазак из блиставих заблуда широких размера,зато се о тим књигама ћути, зато се ћутало! Тзв.модерна српска поезија друге половине Наметног века остала је као збачена (змијска) кожа која се може предати у неки од музеја,пошто овај народ нема Музеј књижевности и воштаних фигура... Нису схватили, нису чак ни покушали: усуђујем се рећи - нису чак ни прочитали ! Јер су, изгледа, са ВОЗАУМЕТНОСТИ, СИШЛИ на некој успутној станици (можда још онда кад су објавили своје прве књиге?), и утопили се у бари на некој успутној постаји.......
___________
Књига је изашла у Библиотеци АБ ОВО, као 13. На 240 стр. формата 24 цм, дате су белешке о заступљеним ауторима у овом избору, поређаних у Азбучнику трагедије постојања... азбучним редом. Од Андрића до Леонида Шејке...Антологија садржи избор из дела 57 аутора. Аутори су у највећем делу заступљени са 1 или више песама. Винавер је заступљен са 6, Дис са 5, Дучић, Бошко Томашевић и Александар Лукић са 4, Шантић, Шејка, Попа, Миодраг Станисављевић и Адам Пуслојић са 3, итд.
ISBN 978-86-7315-057-


Састављач Мирослав Лукић: снимак начињен у сеоској библиотеци у Мишљеновцу, крајем деведесетих, у време штампања првог издања антологије НМ