Mali prilog obraćanja velikoj Istoriji besčašća / Zoran M. Mandić

....Ideja književnog Braničeva da se prestane sa prećutkivanjem bezdana pravog i pravednog, čak i po cenu da se to ne svidi, samozvanim deliocima hijerarhijskih budžeta, mesta i privilegija, zaslužuje pažnju za otvaranje neophodnog dijaloga na temu: ko su to oni koji nisu za one koji «pototnički» tvrde da jesu i tako se ponašaju? Pred Bogom jednako kao i pred Đavolom. Bez srama i griže savesti nad nezavisnom i strpljivom istinom. Ali, zar za tim dalekim odgovorima nisu tragali umovi i pameti vascelog sveta, od epohe starogčkih diskursa do Hristosa, Templara, Masona,Tesle, Iluminata i izumitelja lap-topova, fejsbuka, skajpa i mobilnih telefona? Zar istorija nije evidentirala pakleni neočiščeni umor rasprave o: danu i noći, suncu i mesecu, Adamu i Evi, krstu i zvezdi...? Zar su Šekspiru mogli da promaknu Platon, Ovidije, ili El Greko, a njima smernim, u potiparnim odajama osećanja, duh morala iz čijih su nojevih arki na ulice propasti, među prvima, izbačeni autsajderski uljezi i prišipetlje? Ko zna odgovore na ta pitanja? Ko se to sa lažnih visina mostova podsmeva utrobama provalija? Ima li kraja istoriji bezčašća? Ko to u njoj ruži utopije skupljača perja i Cigane koji lete u nebo? Otkuda vaseljenski Zakon o sudbini ljudske duše u rukama kockara? Ima li u Srbiji takvih?

Naravno, da ima. Svet je besomučno, na scenama svojih obolelih meridijana, pragova i tragova i u Srbiji, zagađen: infekcijama, virusima, upalama i bakterijama smeća koje proizvodi nasleđe samozvanih prepotentnih elita i sramno uplašenih podanika autsajderskih i kvazi staništa-đubrišta. Državnih, političkih i vojnih, jednako, kao i onih drugih hibridnih književnih i umetničkih infrastruk(tura). Svet: masturbacija, infarkta, karcinoma, nato i moždanih udara počeo je da se raspada po šavovima - iznutra. U vrtićima i školama. Na akademijama i univerzitetima. U botaničkim i kafanskim baštama. U dekanatima i rektoratima. U lutkarskim i narodnim pozorištima. U ispovedaonicama. Na klinikama. U bolnicama. U bankama. U gradskim i narodnim bibliotekama. U parkovima. U bolesnom nasilju engleskog jezika. U tom rasulu ne pomažu: vakcine, citostatici, multivitaminska i spermička sledovanja. Sunce je, takođe, zahvatio neizlečivi depresivni zamor, tako da. sve grozničavije obasjava sebične utvrde mraka i klizišta dekomponovanog klimatskog uređenja. Ko to tamo everginovski u mukama peva i plače?

videti više: https://sites.google.com/site/balkanskisindrom/andeo-sa-lampom/drugolicelicasrbijezoranmmandic

Put ka očiglednosti

(Odgovor na anketu Braničeva "Traženje Srbije i njenog izražavanja")

Pitanja koje je postavilo uredništvo (da li je moguća drugačija Srbija; postoje li književne koterije; kakva nam je dnevna štampa, kulturne rubrike; ko ovde uopšte ima smisla za misiju; imamo li uopšte književnu elitu itd) - odišu nezadovoljstvom postojećim stanjem u našoj kulturi, a posebno književnosti. To je razumljivo. Postoje, oduvek su postojali, umetnici koji su miljenici štampe, vlasti, kritičara, a postoje i oni drugi koje teraju kao kusu paščad, gde god se pojave. Valja se snaći u tom polu-izgonu, polu-karavan-seraju.
Mislim da su elektronske veze koje je doneo internet izvesna mogućnost da se ponešto suštinski promeni. Naravno, "koterije" o kojima se govori u postavljenim pitanjima odmah su postavile i "sopstvene" sajtove. Ti sajtovi su, uglavnom, generacijski uslovljeni. Oni koji imaju učesničkog pristupa nalik su na partiju koja okuplja strogo izabrano članstvo. Nedavno sam jednom takvom sajtu, iz zabave, poslao svoje pesme i neke prevode. Odgovoreno mi je da ne primaju prevode pesnika rodjenih posle 1914. godine. O mojim pesmama, ni reči - podrazumeva se da su oni to prevazišli. Poslao sam, potom, prepeve nekih pesnika rodjenih posle 1914. godine: odgovora više nije bilo. Pokušao sam da im kažem da ovakva, temporalna, ograničenja, u umetnosti nisu dobra, da, zapravo, ne važe. Odišu na kob generacijskog pisma i predstojeće medjusobice - naredna generacija slistiće ih onako kako oni pokušavaju da ignorišu prethodnike. (Ne znam da li ste zpazali: najviše je cenzure i izopštavanja tamo gde se na sva usta govori o "pravima", "toleranciji" i "opšteljudskim vrednostima", a posebno otkada je Zapad sopstveni šovinizam proglasio kosmopolitizmom).
No, ostavimo nedoraščad na miru.
Pitanje ozbiljnog prevrednovanja naše literature, po meni je pitanje potpunosti predstavljanja osnovne vrednosti našeg literarnog pisma. Dakle, pitanje jedne otvorene i snovide kulturne politike............

Vidi više: http://sites.google.com/site/balkanskisindrom/andeo-sa-lampom/putkaociglednostivladimirjaglicic