НЕПРЕКИДНА ОДБРАНА ОД ПОСТВАРЕЊА / Мирољуб Милановић

                                  

                                                                                                             Зоран Мандић:“Нестварни штафелај“

                                                                                                             Браничево,Пожаревац , 2005.

      Збирка песама Зорана Мандића „Нестварни штафелај“, штампана у едицији Браничева 2005., остала је у сенци касније објављених књига овог песника,тематски и уметнички зрелије збирке „Мали (п)огледи“ 2006. и најбоље од досад објављених књига песама овог песника „Бог у продавници огледала“ 2010., књиге поезије по којој ће се , поред других, мерити и вредновати српски песнички језик, тачније, шта је тим језиком могло бити уметнички уобличено. Јер , упркос постмодернистичким теоријама да је текст превасходан, потребно је подсетити се да је и текст настао на језику. Песник Мандић у „Малим (п)огледима“ штампаним годину дана касније,отворено каже: „Увек ћу волети свој матерњи језик“ (1). То осећање припадности језику и тлу на коме је настао, као и духовним претходницима у последња два века, неће овом песнику бити сметња за истраживање и усвајање нових песничких вредности, па и постмодернистичких, које овај песник са великом уметничком смелошћу осваја. Треба рећи: доводи их у склад. Знак правог талента.

      Свет песме, њен тајни смисао, тешко је одгонетнути, али то је и једини свет у коме песник обитава. Зато каже: „Полако стављам кључ у браву / никуд из песме“ (2). Како је песма виши смисао а језик само неопходни материјал, онда је и песниково разумевање неопходно :“Налазим разлоге за тугу Језика/ ни он не сме да се предомисли/ у свему што је његово у мени“ (3). Као резултат, песма се јавља као одбрана од постварења, тираније материјалних ствари чији је синоним киклоп: „Затварам радњу / Отпуштам слике / Намештаји и тако кваре вид / Добро сам отпоздрављам киклопу / журећи да бацим кључ низ падину“(4). Помињање киклопа овде има посебну тежину. Синоним за утисак који може да превари и чији кључ треба бацити низ падину како би се допрло до целовите слике. Изнад је песма и њен неухватљиви смисао.

      На то упућује и сам наслов песме који је истовремено и наслов збирке. Постоји празан штафелај , придев „нестварни“ помера значење ка вишем, неухватљивом, оквир треба испунити сликом, материјализовати га, али над сликом лебди „оно више“ , недоступно чулима, за којим се трага, најчешће узалудно, и које кад се срећнику једном укаже, од трагања не одустаје никад. Па ипак, у тој нестварности слике садржано је све. Јер, „Све је у божијим рукама / времена и простора / сунца и светлости“ (5), и из „ Идеје Бога / измилела је васцела људска стварност „ (6). Тако је дух материјализован и нађен је смисао добра али не и зла: „На нестварном штафелају као на распећу / лелуја оболело тело историјске сенке“ (7). Дух обитава у свему, али само у служби хуманости. Изван је празнина и ништа.

1.       З. Мандић : „ Мали (п)огледи“  КОВ, Вршац, 2006.

2.       З. Мандић: „Нестварни штафелај“, Браничево, 2005. стр. 23.

3.       исто, стр.23

4.       исто, стр.23.

5.       исто, стр.15.

6.       исто,стр. 67.

7.       исто,стр.74.

     

       Принуђен да живи у материјалном а непрекидно тежећи духовном, човек у Мандићевој визији долази до суштинске спознаје: „Бити - то је оно најтеже“ (8). Истина „ Над свим земаљским је разуђено царство смисла / Пут који ако хоћеш његовом стазом / мораш сам самцијат“ (9). Тај пут је најтежи али једини за човека ако хоће да продре до своје суштине. Победити своје демоне, први је услов да се допре до свог духовног бића . Песнички субјект има разумевања за људске слабости: „Ником није лако у свету који нестаје и / настаје...усред музике алавог звекета незаслуженог блага“ (9.), и зна да „ Нико не зна како се светом путује / ... између речи и стварности“ (10). Али то незнање га не ослобађа да трага за смислом, нити је изговор за препуштање лагодностима живота. Одустајање је пораз људског, човек у Мандићевој визији не сме себи то да дозволи.

      У свету бременитом супротностима, шта преостаје човеку,песнику поготово? „ Можда је најлакше бити / Пајац / Обешењак што се клати на конопцу / одозго спуштеном доле „ (11). Искључити себе из тог света, непримереном високој мисли,  идеалу !? То може бити слобода, али непродуктивна: „ Нико ме не зауставља док ходим / по ободима неухватљиве целине / света“ (12). Искључење из свега постојећег води ништавилу.

Не мислити, смејати се, бити пајац, стање је које вуче надоле. Човек је принуђен да мисли, да тражи смисао, у противном, не би био човек. Трска што се клати повинујући се хировима ветра, без воље , без свести. Јер, упркос „ Безначајности улоге коју имаш / кад је имаш“ , „Безначајна је и пролазност“ (13). Као излаз из непомирљивих супротности, деловање је једини спас. Активистичка , та мисао је истовремено и продуктивна. Нада ипак постоји.

      У песмама „ Обраћање“ и „ Сети се како сам говорио да си лепа“ , стоји љубавни мотив, потиснут у страну од савремених песника, вероватно у намери да избегну клишеа и баналности , или свесни високог домета песника модерне са почетка двадесетог века. У свету оштре стварности певати о љубави поставља пред песника многе захтеве. Однос мушкарца и жене своди се на физички додир, дубоко прожимање два бића супротног пола изгледа немогуће због брзине живота и осиромашености његових стварносних облика. Зоран Мандић у овим песмама као да поставља разлоге за љубав, нагласак ставља на осећању без кога љубавна песма , донекле и сам живот, нема никаквог смисла. „ Знам / када одеш / више се никада нећемо видети“ (14) каже, зато остаје сећање „ о лепоти узимања на тајним местима / о претварању једног у друго у по / бела дана „ (15). Дубину свог осећања песнички субјект открива у последњим стиховима :

„ Али ти незнаш / колико си моја судбина и у твом најдубљем забораву“ (16). Тим стиховима песник враћа достојанство љубавној песми ,подсећа да је тај мотив вечит и да поезија без њега не може.

      Без патетике и романтичарске понесености, песник Зоран Мандић обичним речима казује лепоту осећања у чијој је основи творачка моћ живота и уздизање ка духовном: „ Сети се / увек се сети /како сам говорио да си лепа / ... кап која је канула из створитељеве дуге / претварајућисе мирно у твоје лице“ (17). Кап из дуге створитеља опредмећена у лику вољене , подсећа и успоставља везу са песницима барока , од обичног , покренут је лук који отвара просторе у којима егзистира песма. Али песник не заборавља ни достигнућа модерних код којих је нагласак на субјективном : „ Нашао сам све о теби у подацима о себи“ (18) да би у последња два стиха отишао даље и наговестио опсесивну мисао да се лепота не може исказати, да је само „ визија неиспричивог“. Овим стиховима Зоран Мандић успева да помери  границе певања и песму постави у само средиште живота.

                                       

                                                                                                                          15.1.2015.

8.исто , стр. 45.

9. исто , стр.39.

10. исто, стр.34.

11. исто , стр.38.

12. исто, стр.41.

13. исто , стр.4о.

14. исто ,стр. 27.

15.исто, стр.28.

16.исто, стр. 60.

17. исто , стр.61.

18.исто, стр.61.

Мирољуб Милановић (1947.)  Приповедач,драмски писац и књижевни критичар. Објављене књиге приповедака: „Одлагање смрти“ (1976.), Браничево, Пожаревац, „ Ветрењак“ ,Апостроф,Бгд., 2001., „Маслачак“ и критике о прози  Мирољуба Милановића , Апостроф ,Бгд. 2004. Књиге критика и огледа: „ Пола века ћутања“ , Браничево , 2008., „Писци отпора“ ,Браничево , Пожаревац, 2012. Објављивао у чаописима: Браничево, Багдала, Унус Мундус, Поља, Савременик, Траг,Стиг. За књижевни рад добио награде: прва награда за кратку причу Политике ,1970., Дрво живота за књигу приповедака „ Ветрењак“ и награду „ Госпођин вир“ едиције Браничево за књигу огледа „ Пола века ћутања“, један поглед на српску прозу друге половине двадесетог века.     

ПОЛА ВЕКА ЋУТАЊА Мирољуба Милановића

Недавно је објављена нова књига Мирољуба Милановића (1947), професора гимназије у Петровцу н/м, али не приповедака, већ огледа која има карактеристичан поднаслов:Један поглед на српску прозу друге половине двадесетог века.
Књига је објављена као 1о у Библиотеци AB OVO.
И, по свему судећи, књига представља ону дуго очекивану, студиозно и одлично написану књигу, која открива истину о српској прози друге половине двадесетог века, без длаке на језику. Милановић, познат као врстан сатирични приповедач, показао се у овој књизи као рођени књижевни критичар...
На 123 странице исписане су драгоцене странице, које су врсна аргументација и потврда да је у српској књижевности, најзад, отпочело превредновање, које је давно требало учинити.
Књига ће због свог садржаја и теме изазвати сасвим очекиване отпоре, али тешко ју је оспоравати. Ову књигу, наравно, треба прештампавати, прештампавати и прештампавати, као добар подстицај другима, који ће доћи и долазе...

____________

ISTO O ISTOM

Goran Petrović: Opsada crkve svetog Spasa - Narodna knjiga Bgd. 1997.

Jedan od najizrazitijih proizvoda pavićevsko-jerkovljevske poetike “novog čitanja” i “ hiper – logičke inspiracije u pripovedanju ” a u andrićevsko – ćosićevsko – pavićevskoj matrici izbegavanja da umetnički progovori o vremenu u kome je živeo, ovenčan brojnim nagradama i prevodima, “rođeni pripovedač” kako bi rekao čitalac – diletant koji je o umeću pripovedanja nešto načuo ali o njegovom biću ne zna ništa i ne ceni istinu, svakako je roman “ Opsada crkve svetog Spasa ” Gorana Petrovića, koji sada , u obnovi pravoslavlja, koristeći taj talas ( treba li reći : pomodarski ? ), pronosi slavu srpske književnosti u svetu, kao što je to svojevremeno činio roman “ Na Drini ćuprija “ I. Andrića, debelo potpomognut od ministarstva kulture u godinama posle drugog svetskog rata. Ali nastranu analogije , pitanje je kako stvarno ovaj roman predstavlja našu književnost u svetu, šta je tu knjigu ( oko dvesta strana) stavljeno. Istinsko , umetničko i estetsko. Možda delo i zaslužuje da se o njemu toliko govori i prevodi. Ne treba biti nepravedan.
Tematsku ravan ovog romana čini istorijski događaj manjeg značaja: upad Kumana i Bugara na teritoriju srednjevekovne Srbije i njihovo prodiranje na zapad sve do Žiče, tadašnjeg sedišta arhiepiskopije, njeno paljenje i uništavanje a potom preseljenje u Peć. Opisi ukrštanja interesa velikih sila u to vreme ( Vizantije i Mletačke republike ) doprinosi razuđenosti fabule i delo definiše kao istorijski roman. Ljudske sudbine (istorijske i izmišljene) nalaze svoj prostor u okviru zadate teme koju vodi sveznajući pripovedač.Njegov status u svesti receptora dovodi se često u pitanje podsećanjem da je to priča, pripovedni tekst ( “kao u priči”, “nije bilo više mesta ni za priču”, “ nije imalo šta da se pripoveda”) čime je istorijski kontekst definitivno preveden u literarni, poetski. Prostor za simbol je otvoren. Pitanje je kakav simbol nudi , jer ni svaki simbol nije beskonačno rastegljiv a ni univerzalan.
U Andrićevom romanu osvajači su Turci, u Petrovićevom – Bugari i Kumani. Srpski narod je uvek bio prinuđen da se brani od neprijatelja. I dok kod Andrića argatuje na mostu, često nesvestan šta mu se događa, više sluteći zlo, u opsednutoj Žiči , monasi molitvom uzdižu manastir u nebo, van domašaja kumanskih i bugarskih strela i mačeva. Manastir tako postaje simbol neuništivosti jednog naroda a pravoslavlje snažno oružje protiv osvajača i uništitelja.
Istorijski roman imaju gotovo sve nacionalne književnosti i on je , skoro uvek , ostajao u okvirima tih književnosti. Samo je mali broj pisaca uspevao da preskoči “prag” nacionalnih interesa i domogne se univerzalnog i opšteljudskog. Zadata tema sputava pisca da progovori o opštoj situaciji čoveka u svetu. On je uvek rob istorije i vremena. U tom smislu Goran Petrović se kreće sigurnim tragom: smestio se na sredokraći između Višegrada i Beograda . Ali sada , u vremenu govora o kraju istorije, njegov roman štrči iščašeno, bespredmetno.
Slika uzdizanja manastira pod snagom molitve, umesto opšteljudskog značenja, ostaje simbol lokalnog značaja: fantastična slika o borbi jednog naroda protiv zavojevača. Još ako se tome doda srpska nesloga ( opšte mesto ) : kralj Milutin hita iz Skoplja da spase Žiču ali mu đavo pomete puteve, brat sa – kralj Dragutin sa istoka žuri Žiči ali usput krsti svaku raskrsnicu i nikako da stigne, roman ne izlazi iz nacionalnih okvira i značenja. Povezivanje sa sadašnjim vremenom ( pomor ptica u Bosni posle naleta NATO avijacije) , pothranjuje osećanje o opštoj ugroženosti naroda, nezdravo osećanje, čije uzroke u samom narodu pisac ne dotiče.
I u kompozicijskoj ravni poređenje ovog romana sa Andrićevim i Pavićevim prosto se nameće. U Andrićevom romanu četiri veka srpske istorije i pripovedač hroničar. Kod Pavića u “ Hazarskom rečniku” građa je razmeštena u deveti,dvanaesti ,sedamnaesti i dvadeseti vek.Pripovedač: pouydan, objektivan. U romanu Gorana Petrovića radnja počinje u dvanaestom a završava u dvadesetom jer, kad su dva poznata prethodnika G. Petrovića mogla da “razvuku “ radnju romana ( ako je ima?) na nekoliko vekova zašto ne bi i on?! Zasebne celine ili fragmenti povezuju se analogijom a najčešće asocijacijom. Koliko je to književno produktivan postupak, neka prosudi čitalac. Asocijativnost, odavno u upotrebi , već je izvikana stvar, gotovo opšte mesto. Književno delo živi od novog, nepoznatog, otkrivanje nepoznatog sveta. A ako već ova sredstva moraju da se upotrebe, ako su neophodna, onda moraju imati neku drugu funkciju.
“ Valjda se u liku sv.Save ne može drugčije ni pisati “ ( A.Jerkov: “Dobra vest”, podlistak Danasa o kulturi ) .
Kad kritičar od ugleda napiše takvu rečenicu o delu pisca koji je njegov favorit, onda drugi nemaju šta da kažu, sv. Sava je onakav kakvim ga je Goran Petrović naslikao , i gotovo. On je tom rečenicom svaku diskusiju eliminisao.Malo upućeniji čitalac zna ( bar istorijski, a činjenicam se ne može prigovoriti) da nije baš tako i da je lik sv.Save u ovom romanu samo to: viđenje pripovedača, literarna projekcija Gorana Petrovića. Zarad poetske istine, od istorijskih činjenica se može i odstupiti ali ne preterano. Svođenje njegovog lika na jednu dimenziju ne doprinosi njegovoj upečatljivosti nego ga osiromašuje.
Da je ovaj roman proizvod čitanja pogrešne literature i prizemne kič – estetike , svedoči i njegov stil. Zapravo, stil je u ravni tematike, Goran Petrović opredelivši se za glorifikaciju srednjevekovne srpske istorije ne zalazeći u stvarne međuljudske odnose nije ni mogao više da postigne. Šta, zaista , znače sledeće rečenice i sintagme: “ Peneća mesečina, u dugim slpovima,pada niz visina” (1) “ Ona mesečina koja u poljima zri do podneva, čvrsne u grude olova” (2) “ Između dva šumna talasa mesečine” (3) “ Beše posebno tiha bitinijska noć, samo se negde u daljini jedva čuo razboj koji od tankih niti huka sove, ranog trepera zrikavaca, teškog disanja zemlje, romora vode i retkih ljudskih glasova tka izgled vremena” (4) “ Mesec škrinu na nebu. Obruč lune popusti. Na zemlju linuše novi zraci “ (5). Takvih sintagmi, rečenica ili delova pasusa ima gotovo na svakoj strani. Postavlja se pitanje: u kakvom odnosu prema drugim delovima rečenice ( ili rečenica) stoje ? u saznajnom , etičkom , estetskom ? Mora se priznati: čitalac ne saznaje ništa novo, niti se moralno uzdiže, niti estetski oplemenjuje. Jer cilj kič-estetike jeste to : ona se za čitaoca lepi kao čičak. Nastranu to što sve deluje isuviše poznato, kao prepisano iz petparačkih udžbenika za lepo pisanje. Nastranu i to što je pripovedač u svađi sa logikom ( neka zamisli /oseti: “mesec škrinu na nebu “ !? “ tka izgled vremena”!? ) . Kako onda ne dovesti u vezu onaj citat sa početka ove knjige : “ Lepa je noć u moravskoj dolini kad mesečina zaspe snežna polja” (6). Sve kliše do klišea. Opšta mesta. Praznina. Jer opravdanja nema ni ovom drugom: imao je za uzor makar Boru Stankovića ( “A kod B.Stankovića nema ni jednog klišea”. I Sekulić) .
Sve u svemu, kad se te đinđuve i praporci oduzmu ovom romanu, ostaje čista istorija. I to bez dubljeg uvida u njene tokove i odnose.

Istorija koja se ponavlja u nedogled. Knjiga za uspavljivanje i razbibrigu.Ali to nimalo ne sprečava njenog autora da je prevodi na strane jezike i da predstavlja našu književnost u svetu. Bitno je da je šema pronađena. Po njoj je lako mogla biti napisana “ Sitničarnica kod srećne ruke” i druge sitničarnice a da se bitnije ne zađe u problematiku umetničkog pisanja i stvaranja. I tako, u beskraj.*

________
1.G.Petrović:Opsada crkve svetog Spasa Nar.knjiga Bgd 2004.str.12.
2. Isto, str.12.
3. Isto, str.13.
4. Isto, str.14.
5. Isto, str.15.
6. D.Ćosić : Daleko je sunce

_______

* Једно од поглавља при крају Милановићеве књиге, стр. 116 - 121