У Маузолеју Cosa Nostra.../ Александар Лукић

Аутор романа "Велика испраћуша", Александар Лукић

...У Ма­у­зо­ле­ју Co­sa No­stra као у ка­квој уто­пиј­ској др­жа­ви бив­ши сил­ник Сер­ван­тес иза­бра пор­но­граф­ски филм са жен­ту­ра­чом ко­ја ужи­ва да во­ди љу­бав са псом и ве­пром, гле­да и не чу­ди се со­до­ми­ји, на­ли­ва се ко­ња­ком оте­ран из Слу­жбе као скот. По­сле ње­го­вог тре­ћег да­на шен­лу­че­ња и у но­здр­ве Про­па­лог пи­сца уву­че се ми­рис ба­де­мо­вих ко­шти­ца. Да ура­зу­ми лу­дог ве­те­ра­на да не по­пи­је чи­тав свет, у Ма­у­зо­леј се ипак од­ва­жи да по­ђе Олим­пи­ја Чу­до­твор­ка. Али и по­ред ње­них на­сто­ја­ња, труд је ба­да­ва. Ако се не ра­чу­на да је ка­пи­сла про­ра­ди­ла у кан­це­ла­ри­ји мр­твог на­се­ља. Ка­да се све­ти­ца упу­ти по тре­ћи пут у Ма­у­зо­леј, Бе­то­ве­нов след­бе­ник слу­ђен љу­бо­мо­ром, за­лу­пи вра­та кан­це­ла­ри­је, и оде са гро­бља. Да ура­зу­ми Аген­та По­ли­тич­ке По­ли­ци­је, Олим­пи­ја по­ку­ша ти­ме што до­ђе у ка­пе­лу и Про­па­лог пи­сца по­ву­че за ру­кав, „Хај­де­мо – ре­кла му је – да га од­вра­ти­мо од тро­ва­ња ко­ња­ком!“ Али не­ка­да­шњи Агент ни­је чу­вар бо­ста­на да га мо­гу из­не­на­ди­ти. Чим их угле­да на вра­ти­ма Ма­у­зо­ле­ја за­бри­ну­те по­пут за­ду­шних ба­ба, као да др­жи мр­тву стра­жу опа­ли ме­так из­над њи­хо­вих гла­ва. Бог зна да ли да их за­и­ста уби­је или са­мо за­пла­ши?

– Бе­жи, Ма­е­стро, лу­дак нас не пре­по­зна­је! По­би­ће нас као па­цо­ве! – за­по­ма­же све­ти­ца стр­мек­нув­ши се у за­клон иза мер­мер­них спо­ме­ни­ка. Га­ћи­це јој по­ста­ше вла­жни­је од ку­хињ­ске кр­пе, мла­ки по­то­чић ури­на кли­зи низ ње­не бу­ти­не, пла­ви ча­ра­пе и ци­пе­ле.

– Шта ће­мо сад?

– Иди ку­ћи, Олим­пи­ја. Из Сер­ван­те­со­ве пи­ја­не гла­ве ко­ли­ко су­тра про­кљу­ча­ће дру­га пе­сма!

У ду­ху пра­вог по­бо­жног ис­по­сни­ка, док се са за­па­да ва­ља­ју ба­рут­ни обла­ци огром­ни и те­шки, Про­па­ли пи­сац у ка­пе­ли на­ста­ви да пи­ше стра­ни­це Књи­ге без бу­дућ­но­сти. Из по­мр­чи­не гу­шће од цр­ног ви­на вар­ни­че му­ње, тре­сак гро­мо­ва и да­ле­ких де­то­на­ци­ја не пре­ста­ју. Ма­е­стро ин­вен­та­ри­ше исто­ри­ју ју­че­ра­шњег да­на и ве­ро­ват­но би за­спао об­у­зет пи­са­њем ре­до­ва све­о­бу­хват­не хро­ни­ке, да га не тр­же из по­мр­чи­не гро­бља глас Сер­ван­те­са пен­зи­о­не­ра из Ма­у­зо­ле­ја Co­sa No­stra:

– Кри­јеш се у ка­пе­ли, као мр­твац ко­га ће су­тра за­ко­па­ти, пи­здо! Је­си ли за ду­пли ко­њак, или ме­так, про­па­ли­цо?

Пу­цањ из пи­што­ља над­ја­чао је удар гро­ма и обо­рио упа­ље­ну све­ћу по­бо­де­ну у чи­рак на Ма­е­стро­вом сто­лу. Про­зор­ско ста­кло се ума­ло не сру­чи Чу­ва­ру гро­бља на гла­ву, по но­га­ма му пр­шти ср­ча, до­вољ­но да по­ми­сли да је све­му ко­нач­но до­шао крај! Бле­сак му­ње је осве­тлио као бе­ла­са­ње ри­ба у пли­ћа­ку ре­ке, Сер­ван­те­со­во стра­ши­ло са рас­кре­че­ним но­га­ма ис­пред ка­пе­ле:

– На­пу­нио си пан­та­ло­не, пи­шче!

По ко­ра­ци­ма Про­па­ли Хро­ни­чар осе­ћа да се Сер­ван­тес спре­ма да уђе у за­мра­че­ну ка­пе­лу. Не ви­ди га, али чу­је ње­го­ве ре­чи:

– Ала ов­де смр­ди на гов­на и там­њан! На све­ће и пер­га­мент ушта­вље­ни! Уне­си у Књи­гу без бу­дућ­но­сти – за­чин утро­бе сво­је, умет­ни их за чи­та­о­це сла­до­ку­сце, мај­ку вам је­бем! Тре­ба­ло вас је по­би­ти на вре­ме по крат­ком по­ступ­ку! Ко­ји ће враг овој зе­мљи ку­ка­ви­це, ка­кви сте сви ви пи­сци?! Ли­жи­са­ха­не и удво­ри­це, оп­се­на­ри и про­сја­ци, ка­кав вам је и Пре­те­ча био?! Ви­де­ће­те ви ко је Сер­ван­тес! Рат тек по­чи­ње!

Ма­е­стро при­ђе про­зо­ру и му­ња оба­сја ње­го­во те­ло као ико­ну на зи­ду ка­пе­ле. Без стра­ха по­сма­трао је сен­ке ко­је на тре­ну­так тво­ри му­ња. Ви­дев­ши да се оне по­и­гра­ва­ју као ба­ца­ње кр­сто­ва по гро­бљу.

– Је­дан по­кој­ник ма­ње или ви­ше на овом све­ту ни­шта не зна­чи а на тво­јој са­ве­сти по­го­то­ву – про­во­ци­рао је бив­шег Аген­та Ма­е­стро – хај­де, пу­цај!

– Не ге­не­ра­ле, мар­ша­ле, вр­хов­ни ко­ман­дан­те про­па­лих пи­са­ца на Бал­ка­ну: ису­ви­ше је то лак по­сао, оста­вљам те у жи­во­ту! Жи­ви љу­ди нај­леп­ше са­ња­ју смрт. Не­ка те му­че Књи­ге без бу­дућ­но­сти, и тај смрад у тво­јим га­ћа­ма! Сер­ван­тес иде да ство­ри и мо­би­ли­ше отаџбинску вој­ску, ка­ква при­ли­чи вре­ме­ну и при­ли­ка­ма.

Класови, почетак јуна 2013. Снимак Иван Лукић

Чо­век се мо­же вра­ти­ти у за­ви­чај као ве­тар, кад год му се прох­те. Про­па­ли пи­сац без од­ла­га­ња уви у сви­ле­но плат­но: сре­брн крст, Би­бли­ју, струк бо­си­о­ка ми­ри­шља­ви и еван­ге­ли­је ма­лу књи­гу. Отво­рио је вој­нич­ки сан­дук са мо­шти­ма пре­да­ка спа­ко­ва­ним у плат­не­не вре­ће мек­ше од кри­ла бе­лог ан­ђе­ла. Као по­све­ће­не ре­ли­кви­је, уви­је­не пред­ме­те спу­сти у сан­дук и за­тво­ри га, а за­тим обе­си сан­дук на ле­ђа и иза­ђе из ку­ће. Про­би­ја се пре­чи­ца­ма Дра­ме до Ауто­бу­ске ста­ни­це да на ле­ђи­ма и не осе­ти те­рет. Про­да­ва­чи­ца ауто­бу­ских ка­ра­та са ко­сом на­лик на ис­тум­бан сноп ов­се­не сла­ме зе­ва, мо­же јој пре­бро­ја­ти зу­бе у ви­ли­ци. Иако по­спа­на кроз шал­тер при­ма нов­ча­ни­це, као да их уси­са­ва про­ма­ја мрач­ног ту­не­ла. На пе­ро­ну је гу­жва. Као да је сле­те­ло хи­ља­ду и шест сто­ти­на пти­цо­ли­ких пут­ни­ка по ње­му! До­ду­ше, мо­жда их је хи­ља­ду, ћу­тљи­ви су и по­себ­ни, по­пут ве­ли­ког ја­та вра­на са­би­је­ног на хи­ља­ду­го­ди­шњем хра­сту пред ноћ, с кљу­но­ви­ма под ши­ја­ма. Ако сви пу­ту­ју у ова је­бе­на рат­на вре­ме­на истим сме­ром ко­јим се на­ме­рио, пу­то­ва­ње у за­ви­чај ли­чи­ће пу­то­ва­њу у бес­тра­ги­ју! Ка­да се ста­ри раз­дрн­дан ауто­бус по­чео при­бли­жа­ва­ти пе­ро­ну, као да га ко оши­ну кам­џи­јом, Про­па­ли пи­сац по­ле­те са вој­нич­ким сан­ду­ком на пле­ћи­ма и кроз од­ва­ље­на ауто­бу­ска вра­та у по­кре­ту успе да уско­чи у труп друм­ске ла­ђе на оп­ште за­пре­па­шће­ње пти­цо­ли­ких пут­ни­ка ко­ји за­грак­та­ше. За­хва­љу­ју­ћи бал­кан­ском уме­ћу сме­стио се на др­ве­ном се­ди­шту до­тра­ја­ле друм­ске ла­ђе у сре­ди­ни! Ме­ђу пут­ни­ци­ма, срећ­ним да се до­ко­па­ју се­ди­шта, бе­ху ру­да­ри, др­во­се­че, пор­ти­ри фа­бри­ка, на­став­ни­це се­о­ских шко­ла, по­шта­ри, пре­про­дав­ци и на­куп­ци по­љо­при­вред­них про­из­во­да, чак и стар­ци са по­ви­је­ним бра­да­ма ко­је ви­се као сак­со­фон.

Јед­ној го­спо­ђи су ис­пи­са­не ле­ген­де пре­ђа­шњег жи­во­та на ли­цу као цр­те на дла­ну. Она у на­руч­ју др­жи огром­ног пе­тла ве­за­них но­гу, ми­лу­је му кре­сту, сми­ру­је га да не кре­шти го­ре не­го шест сто­ти­на пти­цо­ли­ких пут­ни­ка што по­ку­ша­ва­ју да се угу­ра­ју у ауто­бус, иако у ње­му не­ма ме­ста ни за иглу, а нек­мо­ли да кон­дук­тер про­ђе и про­ве­ри ко од пут­ни­ка има кар­ту! Мо­тор друм­ске ла­ђе за­брек­та и кре­ну упр­кос псов­ка­ма и по­зи­ва­њем на људ­ска пра­ва, упр­кос за­по­ма­га­њу и за­зи­ва­њу Бо­га и Бо­го­ро­ди­це. Не­срет­ни­ци ко­ји ни­су има­ли успе­ха да се до­мог­ну утро­бе друм­ске ла­ђе или до­брог се­да­ла оста­ше на пе­ро­ну, за не­ку на­ред­ну ауто­бу­ску ту­ру. Твр­до­гла­ви и нај­у­пор­ни­ји ви­се при­љу­бље­ни уз ауто­бус, ри­зи­ку­ју­ћи жи­вот; ока­чи­ли се о гво­зде­не шип­ке ула­зних вра­та као сле­пи ми­ше­ви за пе­ћин­ску та­ва­ни­цу!

Раз­да­њу­је се, пе­тао ку­ку­ри­че; и пут­ни­ци ор­ни да га опо­на­ша­ју про­ку­ку­ри­ка­ше, ни­ко и не обра­ћа па­жњу да ауспух друм­ске ла­ђе ми­тра­љи­ра око­ли­ну, бу­де­ћи усну­ле пре­де­ле и се­ла на­лик на мр­ци­не црк­ну­тих зе­че­ва у по­љу. Пу­то­ва­ње про­па­лим асвал­том, по ру­па­ма и џомбама, ис­кљу­чи дре­муц­ка­ње и ужи­ва­ње по­сма­тра­ња на­ко­стре­ше­них при­зо­ра при­ро­де ус­пут. Про­па­ли пи­сац, из­ва­ди бе­ле­жни­цу и олов­ку и на вој­нич­ком сан­ду­ку као на сто­чи­ћу бо­гом­да­ном за ова­кву при­ли­ку бе­ле­жи сти­хо­ве о бес­тра­ги­ји и по­зо­ри­шту ап­сур­да, пи­шу­ћи као да за­се­ца у ко­ру мла­де бу­кве сло­ва сво­га име­на. Ко­чо­пер­ни пе­тао при­те­шњен у го­спо­ђи­ним ша­ка­ма из­над ње­го­ве гла­ве, ср­ча­но и ор­но за­кре­шта чи­не­ћи очај­нич­ки и по­след­њи на­пор да се от­ме из ру­ку сна­жне вла­сни­це. Ка­ко му на­пор не успе он клић­ну од зор­та и млаз смра­да пљу­сну по гро­зду сти­хо­ва у бе­ле­жни­ци Про­па­лог пи­сца. Да ли ишта на све­ту има од­врат­ни­је од жит­ког ко­ко­ши­јег из­ме­та, на де­ви­чан­ски бе­лим стра­ни­ца­ма бе­ле­жни­це? Вла­сни­ца пе­тла ни да се из­ви­ни; јед­ном ру­ком сте­же пе­тла а дру­гом по­ку­ша­ва да до­хва­ти по­сра­ну бе­ле­жни­цу, што пут­ни­ке са­би­је­не у друм­ској ла­ђи као сар­ди­не у кон­зер­ви за­сме­ја од свег ср­ца! И ка­да успе да до­хва­ти бе­ле­жни­цу, ву­кућ је пре­ма се­би, она пљу­сну ве­се­ле пут­ни­ке жит­ким ко­ко­ши­јим из­ме­том, за­ма­за им ли­ца да их ни ро­ђе­на мај­ка не би пре­по­зна­ла, што иза­зва још гро­зо­мор­ни­ју бу­ру сме­ха, екс­пло­зи­ју, гру­ну­ло је бу­ре ба­ру­та на ко­ме од ко­лев­ке па до гро­ба ле­жи ова зе­мља и Бал­кан! Не схва­та­ју­ћи шта се де­ша­ва у ауто­бу­су, шо­фер са ће­лом на­лик на огу­ље­ну ди­њу, при­ти­сну коч­ни­цу, као да во­зи кром­пир а не љу­де, да ле­са пут­ни­ка по­ле­те убр­за­ни­је но рас­по­лу­ће­не бу­ко­ве це­па­ни­це низ стр­ми­ну, уда­ра­ју­ћи ру­ка­ма и главуџама о ме­тал. Не­жни­ји­ма цу­ри крв из но­са!

На­став­ни­це ма­тер­њег је­зи­ка псу­ју, мо­ра им би­ти опро­ште­но, као ко­чи­ја­ши, шо­фе­ра и Бо­га и овај про­кле­ти свет. Нео­зле­ђен, пре све­га за­то што се бо­рио са вла­сни­цом пе­тла да за­др­жи бе­ле­жни­цу у ру­ци, оста Ма­е­стро, али од бе­ле­жни­це ни тра­га, те он отво­ри ши­ром про­зор од му­ке, не уста­ју­ћи са се­ди­шта. На­сто­јао је крај­њим на­по­ром да се при­диг­не са се­ди­шта и по­тра­жи бе­ле­жни­цу са сти­хо­ви­ма о ап­сур­ду, да ви­ди вла­сни­цу пе­тла, али са­мо уочи раз­ро­га­чен и пре­пла­шен по­глед шо­фе­ра, ко­ји као да му се кост у гр­лу за­гла­ви­ла, га­ла­ми:

– Ти­ши­на! бре! Ти­ши­на!!

Упо­зо­ре­ње на трен за­у­ста­ви гун­ђа­ње, рва­ње, ша­ке­та­ње, га­же­ње, и ме­ђу­соб­но псо­ва­ње пут­ни­ка. Мо­жда је гун­гу­лу пре­ки­нуо и пе­тао, ус­пео да умак­не га­зда­ри­ци већ од­ве­за­них но­гу. Ис­ко­чио је иза се­ди­шта, ле­ти слу­ђен ауто­бу­сом, док га се остр­вље­ни пут­ни­ци по­ку­ша­ва­ју да до­че­па­ју. Ко ми­сли да је ухва­тио ду­го­ре­пог зма­ја, у ру­ка­ма му оста­ју пе­ра. Не­сва­ки­да­шње чу­до из­ми­че. Кре­шти и гре­бе ор­лов­ским канџама лов­це рас­по­ло­же­не у бал­кан­ском лу­ди­лу и ина­ту да му се осве­те, док не до­па­де ша­ка пут­ни­ку иза Ма­е­стро­вих ле­ђа. Хра­бар ло­вац га је до­хва­тио за аждај­ске кан­џе, при­ти­ска­ју­ћи га по Ма­е­стро­вој гла­ви, да му што бр­же и лак­ше от­ки­не ши­ју. Али и пе­тао као Го­спод­ње бла­го има пред­о­дре­ђе­ну суд­би­ну: као во­де­ни бик из мо­чва­ре, крек­ну, оте се из мен­ге­ла лов­че­вих ру­ку, и пр­ну кроз про­зор. Тр­чи по­љем, без­гла­во да се спа­си. Да им не по­бег­не из лон­ца, за њим по­тр­ча­ше пут­ни­ци што ви­се ока­че­ни о ауто­бу­ским вра­ти­ма. Ју­ре пе­тла, ни­ка­ко да га стиг­ну. По­тр­ча­ше и пре­о­ста­ли пут­ни­ци друм­ске ла­ђе, вла­сни­ца пе­тла за­по­ма­же и уда­ра се ру­ка­ма о гла­ву; ја­то пти­цо­ли­ких пут­ни­ка го­ни пер­на­ту ло­ви­ну за до­бру су­пу. Од­ми­чу лов­ци пре­ма зе­ле­ном шу­мар­ку на хо­ри­зон­ту, по­ска­ку­ју­ћи као ска­кав­ци. Ауто­бус ни­су на­пу­сти­ли пут­ни­ци ко­ји зна­ју за ја­дац, пу­то­ва­ња. Та­да је на­и­шла вој­на па­тро­ла, па ду­ги вој­ни кон­вој. Про­ла­зак ар­ма­де мо­ра да се че­ка. Али ни лов­це, ни­је ред оста­ви­ти без пре­во­за. Да су се и по­бу­ни­ли да на­ста­ве пу­то­ва­ње не би мо­гли јер у ауто­бус уђо­ше два вој­на по­ли­цај­ца.

– Не ми­чи­те се са ме­ста! – ре­ко­ше до зу­ба на­о­ру­жа­ни сол­да­ти. – При­пре­ми­те лич­не ис­пра­ве!

Нео­бри­ја­ни и нео­те­са­ни, не ма­ре­ћи за по­на­ша­ње, ин­спек­ци­ју по­че­ше од Ма­е­стра.

– Но­сиш вој­нич­ки сан­дук, а?!

– Да!

– Кре­нуо си на вој­ну?!

– Не!

– Шта но­сиш у сан­ду­ку?

– Ко­сти!

Дру­ги вој­ник за­рад ауто­ри­те­та упе­ри цев ауто­ма­та у че­ло Про­па­лог пи­сца.

– Шта но­сиш у том сан­ду­ку, по­на­вљам?

– Ко­сти но­сим, вој­ни­че!

– А шта ако ла­жеш, ма­то­ри?!

– Мо­же­те се уве­ри­ти у то што ка­жем!

– Отва­рај!

Ма­е­стро отво­ри сан­дук. Вој­ном по­ли­цај­цу дре­си­ра­ном за слу­жбу ко­ју оба­вља, не пред­ста­вља про­блем да пре­гле­да са­др­жи­ну сан­ду­ка. Све­тли сре­бр­ни крст и кру­ни се струк ми­ри­шља­вог бо­си­о­ка под силеџијиним пр­сти­ма. На Би­бли­ји и еван­ге­ли­ји­ма стра­ни­це се отва­ра­ју са­ме, зе­ва­ју као глад­на врап­чи­ја уста. Вре­ће са ко­сти­ма ни­су од­ве­за­ли. Опи­па­ва­ју их ру­ка­ма као да хва­та­ју злат­не ша­ра­не у ре­ци.

Је­дан ка­зу­је: „Ово је ло­ба­ња!“

Дру­ги све­до­чи: „И ов­де јед­на има!”

Пр­ви ка­же: „Ре­бра, це­ва­ни­це, бут­не ко­сти!“

Дру­ги по­твр­ђу­је: „Упа­ре­не су!“

– Бог да им ду­шу про­сти! – по окон­ча­њу кон­тро­ле, про­му­мла­ше вој­не си­ле­џи­је.

– За­тва­рај! Где су за отаџ­би­ну по­ги­ну­ли ју­на­ци?

– У за­тво­ру! – ре­че Про­па­ли пи­сац ша­па­том.

– Мај­сто­ре, мо­жеш да во­зиш да­ље!

Оста­ће тај­на шта се зби­ло са пе­тлом цр­ве­не кре­сте оштри­је од че­шља. Да ли су га вла­сни­ца и пти­цо­ли­ки пут­ни­ци сти­гли и ухва­ти­ли и при­го­то­ви­ли су­пу, Бог зна. Са пу­ним пра­вом у та­кав не­сла­ван крај сме да се сум­ња. Ако је­су, не­ка се ја­ве и не­ка на­пи­шу ма­кар се­дам ре­че­ни­ца. Је ли им је при­ја­ла ма­сна су­па? Или бар са­мо две, да ли су пе­тлу по­но­во из­ра­сла кри­ла, да пра­ва бал­кан­ска сор­та жи­ла­ва и ле­па за­слу­жно на­ра­шћу­је ја­то кра­сних ко­ко­ша­ка, оста­вља­ју­ћи за со­бом до­стој­но по­том­ство....

     Одломак из романа Александра Лукића: ВЕЛИКА ИСПРАЋУША, Заветине, Београд, 2011. - Видети више: https://sites.google.com/site/zavetine2012/contact-us