Translate

Кишни Ускрс 2012....СОЛУНСКА ТЕТРАЛОГИЈА

ЧАСОПИСИ КОЈИ ВИШЕ НЕ ИЗЛАЗЕ

ШУМСКА ЧУМА.ХОМОЉСКИ МОТИВИ

Музеј Немогућег Ратара, Музеј живе традиције, 
Музеј Заветина под ведрим небом. Песници о "Хомољским мотивима"

...
..
Александар Лукић
ОДИСЕЈА ПО ДЕЛТИ ДУНАВА -ЦРНОМОРСКИ ДНЕВНИК
Ето сад имамо ту маску са кљовама,
брате мој, од шупљег камена Карпата,
прегломазну и за наше снове
где потоп коме смо се свикли не напушта нас вековима,
ни данас - избацује на спрудове гује без зуба и отрова.
Ето сад можемо прибранији да видимо посланства
чија је дара превршила меру - коју си годинама
ограђивао са водом донетом са деведесет и девет каменова.
Њихова је светлост утрнула,
као лепо лице литерарне јунакиње,
у стакленом ковчегу пуном меда,
вене на пољима заједно са сунцокретима
и голубовима злаћаним и дивљим,
чија су гнезда свугде и нигде,
чије смо излегле пилиће донели у цедилима
да покљуцају мрак и главне јунаке
заваљене у Уставу.
Сад су слабићи пришли кошуљицама - нeдаровити, ту
пред нашим очима; жељни да се истакну
преврнутих кожа - са душама које су одвајкада почивале
на добошу.
Ето сад имају ту маску са кљовама,
стргнуту са образина њиховог Бога,
примичу се незграпни и напумпани,
попут постељице у тамној свили утробе,
да опипају ТО
што си ти ломио део по део,
давајући ми да бацам црноморским ајкулама на гозбу
чија тела сребрна и глатка као споменик,
са главама усољеним гутају хостије и законе
који су владали из мрака и потаје,
и нису потицали од Бога.

извор: исто, стр. 87-88
ЛеЗ 0006945    


Мирослав Лукић
Свеска   ХОМОЉСКИ МОТИВИ

1
Изгреј, месече, пун, пун!

Чега се бојиш, лепојко?
Јеси ли се можда најела
отровних печурака?
Или си овце погубила?
Или си штап поломила?

Нисам се најела отровних печурака,
ни овце погубила,
ни штап поломила, месече.
Шумска ме мори морија.
Кад се пружи,
она ме хвата,
кад се згрчи
она ми стеже груди
она ме гуши, као тама.

Изгреј, месече, пун, пун!


                2

Ох, Мајко Божја, шта сам видела :
у градини усред врежа пасуља
дирао је момак бабу :
завукао јој у недра руке
и играо се са свелим дојкама
као мачак с мишевима!



                3
            (Басма)

Пошли, пошли два пастира црвени
у шуму црвену
да одсеку соје црвене.
Одсекли су соје црвене
и донели у обор црвен.
Ставили су крупице соли црвене
у соје црвене.

Лизале овце со црвену.

Потерали пастири овце на изворе црвене,
на пашњаке црвене.

Пасле, пасле овце траву црвену,
напиле се воде црвене.

На бачији црвеној
помузли су бачи овце црвене
у ведрице црвене
и подлили млеко црвено
са желуцом од змије црвене.

Сирили су млад сир црвени.

Изнели су млад сир црвени
на раскршће црвено
и повикали: Дођите сви уроци и урочице,
наједите се свежег сира црвеног!

Долетеле птичице црвене
и покљуцале кљунићима црвеним
свеж сир црвени. . .



                4
            (Шумска чума)

Сећам се : висова, снега,
два анђела, влашке бабе
офарбане у црвено
баш ко Јосип Броз.
Анђели жонглери нису,
као ни слушалац.
Нека Исус, син Маријин,
луди која иште
да добије Немогуће,
да бар причу, као
трговцима трговање,
што отвара рајске двери.

Стара Влајна са штапом
у руци, вунених зуба,
са ћурдијом од магле,
девет је синова имала
и ћерку десету. . .
(Тако прича удовица
офарбана у црвено,
баш ко Јосип Броз.
Црни косови прелећу
седло брда с облацима.
Виде ћутке два анђела.
За наставак приче која
следи, слушалац се хвата
као дављеник за сламку. )

. . .  Осам јој синова одвела
Шумска чумица.
Не и деветога Константина
и Војкицу.
Он чува у шуми овце.
Колико је лишћа на буквама,
још толико Константин
оваца има.
Кад дотера са пашњака
овце на бачију:
"Пожури, бато, помузи
једнодве, а пропусти девет:
црн се облак, ено,
приближава издалека",
моли га Војкица.
"Није то црн облак, сестрице,
то су твоји просиоци.
Дошли су да те воде
далеко.  С њима да пођеш,
да се удаш сестрице! "

Војкица заплака:
"Нећу да се удам
и да идем с њима тамо
тамо је далеко! "
"Тамо да пођеш,
да се удаш, сестро! "
"Добро. Али обећај
да ћеш доћи да ме обиђеш.
Ако не дођеш,
земља кости да ти не прими
девет година! "

Константин не оде да обиђе
сестрицу Војкицу.
Дође чума, рашчуми га.
Укопаше га под буквом,
крај бачије и извора.
Преко ноћи земља
избаци га.
И он се сети
да није испунио обећање,
па пође да сестру тражи.

Тамо где облаци слећу
на брегове,
као јато голубова на стрњике,
узјаха на белог коња
и галопом летњег пљуска
у једно село стиже.
На раскршћу коло игра.
У коло се ухватио,
сестри ногу нагазио.
"Мајко, мајко,
до мене се ухватио
непознати рмпалија,
ногу ми нагазио! "
Свекрва јој вели:
"Не секирај се, мила,
коло атар нема,
иди, настави да играш! "

"Зар ме се не сећаш,
сестро, ја сам
твој брат Константин. . .
Дошао сам да те водим,
мајка нам је на самрти! "

Ишли су, ишли, ишли
кроз шуму и кроз ноћ ;
славуји су певали
у грмљу :"Ћију ћи,
ћију ћи,
мртав живу води! "
"Зашто ову песму
птичице певају, бато? "
"Песма им је таква! "

Ишли су, ишли, ишли
док нису стигли
до бачије и извора
и гроба отвореног
до магле густе
у којој Константин ишчезну.

У дом своје мајке
Војкица пожури сама.
"Мајчице, мајчице,
отвори врата,
ево твоје Војкице! "
"Ниси ти моја Војкица",
одговара стара Влајна,
"већ шумска чумица.
Девет си ми синова
од куће одвела. . . "

Сећам се : висова, салаша
врх Раките изнад Сене,
снега што се топи
и анђела, коса мастиљавих
као да су умазани соком
од бурјана.
И Исуса, сина Маријиног
он нас је довео  довде,
до бачије
и прага шумске куће,
путањицом преко брега,
трагом кукурека и пупова
првих дрена.

Војкица и стара Влајна,
загрљене, скамењене,
на прагу планине стоје
као стабло оскоруше
зелене на врху брега
око Ђурђевдана. . .

(1971 1994 1995)



            5
            (Балада о Јани)

Ткај, Јано, ткај
бело платно :
теби за кошуљу,
мени за пешкир
нама за венчање!

Ћути, брате, ћути!
Могу да те чују
комшије, анђели!
Него узми овце,
потерај на вашар.
Продај их и купи
свеће и намени
нашем оцу, мајци.
Срешћеш у вароши
лепше паунице.
Изабери ону
која је најлепша!

Хајде, Јано, да идемо
низ реку у друго село,
где недељом звоне звона,
попу : да нас венча!

Кроз Клисуру јоргована
испод врба које
плачу као Јана,
црн фијакер занесе се
у кривини : Јана скочи
са обале високе и стрме
у вир дубок.

Јој!
Марама зелена реком плови,
као лист од ораха. . .



                6
            (Недотерани фрагменти песама
            о љубави и смрти Стоће Циганина)

Превила се купина
преко врха планине,
где ће да се развије?
Није била купина,
већ је била Живана,
није била планина,
већ је био каурин,
украо је Живану
од Стоће из кревета.
И она с њим говори :
"Каурине, мајсторе,
ков'о  ли си прстене? "
"Ковао сам, ковао,
ал још нисам златан,
све златаре обиђох,
чисто злато не нађох! "

*

Паун пева на прагу,
буди Стоћу сананог.
Устај, Стоћо, санани!
Жена ти је устала
и уз поток кренула
све до Саставака.
Ту је она нестала
у густој шуми храстовој
где виле вино пију. . .

Где је, рече, нестала?

То ни Месец што залази
сада не зна, Стоћо. . .
Пробуди се, пробуди,
заљуљај детенце.
Ти имаш босиљак,
повијај га, развијај,
у свилене пелене,
у свилене колевке. . .

*

Реже Стоћа пауново перје,
посече се по десници руци.
Гледао га сусед преко плота.
Комшо Стоћо, боли ли те рука?
Куме, не боли ме рука,
но ме боли срце за Живаном. . .

Отрезни се, комшо, умиј
и очешљај на изворчићу
са водом зеленом.
Да идемо на работу,
да копамо црн' босиљак,
да миришу пустахије,
нек' миришу, нек' уздишу. . .

Куме, у тикви још вина има.
Дођи и засвирај нешто сетно
о месецу што залази
и врбама према Сени.
Нож је бржи од копита
вранца, лопова и сенке копца.
Стићићу их, куме,
макар на облацима летели!

Ћорава је то работа, комшо!
Мисли на своју децу.
Дубоке се чувај љубави
као вирова зелених, дубоких!

*

Ући у траг кобили
(украденој кобили),
не може свет, ни власт.
Није дато гомили
да знају оно што знају
врбе поред реке
и заспало сугаре
 (залутало сугаре),
вреже купина,
вреже павити,
овчар, бугарин.
Патроле у плавом,
Стоћу Циганина
и Живану траже,
као иглу за шивење
девојка у пласту сена.
Њима се не жури,
као мужу љубоморном.
Троугао циганске љубави
њима је већ додијао
и на нос изишао
као капи јутарње росе.

Прошли су крај снених
врбака крај реке,
где падају пред ноћ
јата врана, најежени,
од ракије, ноћне таме.
Попели се на брежуљак
зевајући, меркајући
међу пластовима
неки начет топло сено.
Руб врбака пушио се
као тек скувани качамак.
И лежећи видели су,
у долини река сјакти
као срма од Љешнице
све до Сене,
где је куће и ћуприја
чипка црна од сомота
од велура
заклањају, к'о завесе.

*

Ући у траг сугару
(залуталом сугару),
није дато патроли,
већ овчару, бугару.

Замршена је циганска
љубавна драма,
као павит, као геометрија.

Ој овчаре, бугаре,
заспало ти сугаре
у дубини мочваре.

Мамите га, мамите,
беле роде, раките,
црне јове гранате
са гнездима, вранама.

*

Сву ноћ је мајстор каурин
падао ка небу, звездама,
па се удавио.
Каурин је говорио:
"Живана, лепотице,
ти не казуј мојој мајци
да сам јој се удавио!
Кажи јој, мила,
да сам јој се удомио ;
хладан камен невеста,
ситан песак сви сватови,
а рибице свастике,
а врбице шурњаје,
црна вода пуница".

Већ два дана, ноћи
Стоћа плази трагом
змијског свлака.
А кад дође близу бара
и врбака сенских,
к'о на поље јадиково,
и угледа празне очи
Живанине, нож је био бржи
од поскока.
Хитрији је од патрола
Стоћин нож,
лета птица, крупних суза
и свитајне измаглице.
И рибица у огледалу
тамних и дубоких бара.
Живана је с криком заронила
с ружом испод дојки.
"Умро мајстор каурин
и ја ћу умрети,
па ћемо се под водом узети",
Живана је говорила.
"Залутало сугаре,
ти не казуј ником
да сам се ја удавила.
Кажи свима, сугаре,
да сам се удомила ;
хладан камен ђувегија,
ситан песак сви сватови,
а рибице заовице,
а врбице јетрвице,
црна вода свекрвица. . . "

*

Белу лозу на обали
Стоћа је ножем одсекао
и пребацио је преко гране
црне јове,
као уже,
и затегао снажно.
Пре него што је омчу
навукао преко главе
и заљуљао се преко баре,
поплашивши сугаре. . .


Поврати се, поврати,
ој овчаре, бугаре,
из средишта мочваре.
Пусти нека мрави пију
већ скорелу крв са ножа.
Нек' се Стоћа љуља
очију избечених.
Ти подбери сугаре,
истерај га пред овце,
ко мамурна патрола
црну свадбу пред село. . .

(1966 1970) (1995)





            7
            (Дубока песма немогуће љубави
            или Скривање босиока)

                  Николи Караклајићу

(Скривање босиока уочи нове године)

Чек', почекај, месече,
да идемо заједно,
да идемо у поље,
да идемо крај реке,
да гледамо девојке,
девојке и удате,
како крију босиок.
Свака крије своју киту
босиока ближе води,
у шипражју, ил' ракити,
као сврачак, ил' чешљугар,
или славуј, гнездо своје.
Стражари ноћи
круг скривања
надзирући, назиру силуете
врба, јова, лепотица.
Али Месец лепо види
и изблиза
игру лепотица, скривања.
Гледају се нетремице
заустављена даха,
слеђени тишином
врбака и векова.

"Немој рећи, Месече,
оно што си видео! "

Путањицом, лепотице,
утабаном, тихо журе
према селу опасаном
кукурикањем других петлова.
Момче лепо, лепше
од прерушеног ђавола
на улазу их села чека :
"Свој струк босиока,
где ти сакри, Бранка? "
"Не смем да ти кажем,
драги! 
Иди покрај реке, као други, тражи! "



(Тражење босиока скривенога)

Ко машице с' жаром, топал,
дунуо је ветаргорњак,
паперјасте јастучиће,
као веверице с црних јова,
грана
топола и врба,
ораха и јоргована,
рушећ' нежно, повремено.

И ђувегије и ожењени
траже ките босиока
скривенога, у врбаку
тамо где обично не залазе
ни сеоске сковлије лети.
Траже и не налазе.
Одуставши утабаном путањицом
испод врба журе
у крчму, где вино од купина,
крчмарице радо нуде,
и услуге по укусу
раскалашних распусника.


Упорно кроз таму лута
момче лепше од прерушеног ђавола.
И тамо где повремено одјекује
преплашене птице крик
после трећих петлова
нађе струк босиока скривенога.
Чији? Оне коју воли?
Или неке друге?

(Прво јутро нове године ;
налажење босиока)

Покрај реке, у цик зоре,
лепотице, ките босиока траже.
Како која нађе, босиоком лице мије.
Неке друге, не нашавши,
враћају се с реке тужне,
празних руку, н е у м и в е н е .

Са свога доксата,
момче виде Бранку,
умивена лица,
с' китом босиока.
"Коме ће га дати,
кад заигра коло
увече крај реке
Коло без зазора? "


(Коло без зазора)

Игра Коло и у колу
девојке до ожењених,
а удате до момака.
Свака ће струк босиока свога
дати оном кога жели,
а онда о хо хо,
под врбама у сумраку
враг је смислио игру
идимидођими,
она не шкоди свету
једном годишње,
напротив!

"Где је Бранка, где је? "
брине момче лепо,
играјући између оних
што уче да играју, тек.
"Где је кита босиока
миришљавог,
одгајаног у саксији са мушкатлом? "

Знају ли гугутке,
ил' славуји што решише
на тавану да презиме,
дрхтећи од помрчине,
студени и носталгије?

Нико, нико не зна (изгледа)
коме даде
свој босиок миришљави Бранка.
Распусна ноћ лучи тугу
неизрециву, лепљиву и пријемчиву,
као што се кожа руке
о гвожђе на мразу залепи,
па не може, не може да се одлепи!



(Крај)

Чек', почекај, месече,
да идемо заједно,
да идемо одавде,
да тражимо Одговор.

Одговора ако има,
познат је Анђелу са лампом,
или детелини шумској,
црвеној, полеглој. . .

"О љубави немогућа",
мисли момче даноноћно,
"шта те сакри на дно тужног срца мога,
као киту босиока скривенога,
да те нико никад више не пронађе?

Волео сам те, бре, Бранка,
оне зиме, волео сам те више
него Стоћа Циганин своју Живану,
више него отац моју покојну матер.

Волео сам те, бре, Бранка, немогуће!
За ту љубав речи нема.

Уочи нове године је било ;
волео сам те детиње,
грудвао те снегом,
а нисам знао,
нисам знао,
бре, Бранка,
да ће ми те украсти пролеће.

А када те је украло пролеће
пролеће или Коло без зазора
ја нисам имао снаге,
бре, Бранка,
да ти забодем нож у срце,
ко Стоћа Циганин својој Живани. . . "




(Епилог)

Ни шебој, ни ноћне фрајле,
ни козја крв, ни зановет,
ни црвени багрем, звездан,
ни златне рибизле, јоргован,
нису прави мелем,
већ  с е ћ а њ е 
сећање до усијања!

Чек', почекај, месече,
да идемо заједно,
до локвања белих
барских и мириса дивље
перунике,
до гробова и градина
Звижда и Хомоља,
до флаута неухватљивих анђела
Целине,
жуна у врбаку,
полегле и ћутљиве црвене шумске
детелине.
До неизрециве носталгије
и сласти и горчине потпунога заборава! . . .

(1969 1989) (1995)


Извор: наведена Ристићева монографија, 1997. стр. 63-83. Исправљене уочене шт. грешке 

ЛеЗ 0006944    


..
ПЕСНИЦИ О "ХОМОЉСКИМ МОТИВИМА"
Годови



хомољски мотиви*

Међу многобројним "оним" ковертама
С правим разлогом
Унапред отвореним
(Из којих никада ни да наслутим нисам
ништа доброга али ни лошега по мене
уистини никада могао)

Са танким и анемичним Позивницама
У својим стерилним утробама

За изложбе слика у престоничким галеријама

(По имену "Себастијан" или "атријум"
Ил "Аз"

Или другачије

Али слично
И већ помешано некако)

Или за састанке
И симпозијуме
И округле некаке столове
Са својим четвртастим дневним редовима:

Као да је залутао или се на једвите јаде
пробио и један коверат из мог још увек
за мене мутног и енигматичног завичаја

(У коме никада нисам ни боравио)

С позивом

Некаквих
Земљака
Непознатих

Унгурјановића и Филоресковића

На мајску смотру "Хомољских мотива" у Кучеву.

(Кад су ме само овако потиштеног
и безвољнога већ дуги низ година
наједном и то по први пут оданде
из потаје напречац сетили.)

Разведрише ми собу
И развукоше уста

(Као да су нетом преда ме збуњени и
 насмејани банули као гурнути):

Унгурјановић и Филоресковић
У опаклијама до патоса

(Чуиавим
И са уфитил.еним ресама)

И шиљатим шубарама
Које су у млафон ударале

Са некиселим мирисом млека
И сира

Дахом стаја

И ветра са планине...

Осетио сам потребу
Да припалим

Као да сам се некога жестоког јела
До грла нахранио

Или као да кафу непрестано срчем

Све гледајући
Преда мном
На једном комаду хартије

У та два весела и незграпна имена:
Унгурјановић и Филоресковић.

1986.
Стеван Раичковић

           * извор : наведена РИСТИЋЕВА МОНОГРАФИЈА ДАВНИНА У ПАМТИВЕКУ, 1997, стр. 59 - 61

ЛеЗ 0006943    
..

ПЕТА ДИМЕНЗИЈА*
Отварајући ову, 37. по реду Смотру, која није само вашар већ и ризница народног стваралаштва и имагинације, и радост за многе, подсећам вас: Наук будућности неће бити силне науке, већ, вероватно, наук о древним људима - алхемија.
"Алхемија је оно древно знање које учи о свесном истицању милости, грчки haris, латински grata. То је злато које је запретено и измешано у свету, другим речима аша. Алхемија ово златно бивство загрева, издваја, чисти, ослобађа, учвршћује. Алхемија је неговање и култ који хинду мит назива бућкање путера у океану млека. То је праделатност коју обављају богови : бућкање је мешање океана млека да би се издвојио путер - аша, злато, чисто бивство. То је основно уверење које стоји иза сваког дела праделовања."
"Нема бољег примера од алхемије да би човек разумео : шта је у древном добу био смисао људске делатности и њен циљ и њена природа. Делатност историјског човека се назива рад; то је оно делање чији је циљ одржавање Ја, његово увећавање, моћ, његов иметак, слава. Тако је у историјском времену земљорадња, трговина, ратништво, државништво, васпитање, учење, обука било све рад, тако је постало рад свака делатност изузев једино уметности. Уметничка делатност је једина која је сачувала и одржала изворни смисао делатности: остала је духовна служба која улепшава свет. Изворно је сваки рад био неговање , и никада није имао значај опстанка, а још мање индивидуалног ћара. Ако се из делатности изгуби изворни поступак неговања, нестаје и сакрална прожетост, а с њом заједно губи се и смисао делатности. Због тога је потребно да коначно и рад остане бесмислен. У древности је делатност била таква врста неговања каква се данас може видети једино код генијалног човека, који с побожношћу, са страшћу, с  метафизичким акцентом, на живот и смрт чини оно што чини, и зна да резултат његовог дела не припада њему, него тиме он доприноси уздизању и продуховљењу света. Повећавању аше. Коначном искупљењу света. "
Ако један народ жели да се подмлађује, то неће моћи уз подршку политике, или повећања наталитета. Неће се народ подмлађивати уз помоћ економије великих, светских сила, већ уз помоћ уметности, колико националне и самородне толико и светске! Уз помоћ - алхемије.
Како и зашто? Знала је Стара Европа. знали су Грци. Зна обичан свет који живи са небом и земљом у истој љубави. Знао је и понављао Хердерлин.
Знају пастири и лаутари у Звижду и Хомољу. Знају свирачи на бршљановом и багремовом листу.
Овде се може уживати у лепоти и у подмлађвању. У уметности се божанствени човек подмлађује и понавља себе. Он жели да осети самога себе, зато ставља насупрот себи своју лепоту. Тако је човек дао себи своје богове. Јер на почетку су човек и његови богови били ЈЕДНО, онда када, сама себи незнана, беше вечна лепота... Грци ће уметницима великога формата увек бити незаобилазни и важни; њихова уметност и њихова религија су ИСТИНСКА ДЕЦА ВЕЧНЕ ЛЕПОТЕ - ДОВРШЕНЕ ЉУДСКЕ ПРИРОДЕ. То је било схваћеуо у првој половини 19. века. Хердерлин је схватио. Преко тога се временом прешло, можда и стога што Нова Европа није могла до краја да разуме Стару Европу. Јер многима није било јасно, ни данас није јасно, како то да један песнички и религиозни народ, буде истовремено и философски народ? Рационалне букагије ометају сазнање, пре свега поимање Нове Европе последњих неколико векова. Какве везе има хладна узвишеност философије , тј. науке, са жаром песништва, тајнама религије? Ту је застала Нова Европа, која је нова само по имену. Човек никада неће бити сит од сувог хлеба разума, чак и кад је добронамерно пружен, јер у њему потајно влада жудња за насладом за божанском трпезом. Грци су то знали, показали, доказали. Поезија и религија су почетак и крај те науке коју називају философијом.
Друга, непозната Србија, у којој није згаснуо жар живе традиције, него се провлачи и код необразована човека као танка црвена нит , песничко је и религиозно поднебље, али из тога не треба извлачити никакве политичко - расне програме, јер такво нешто никад добро није донело. Традиционална култура је овде или прецењена или сасвим потцењена, и то није учинио народ. То су учиниле тзв. учене главе. Најчешће професори, скрибенти, ауторитети. Таквима никад није било јасно да философија происходи, као Минерва из главе Јупитерове, из поезије, религије, неугасле живе традиције. При том увек треба рећи да жива традиција није само фолклор, да је сложен феномен, поготову на Балкану, и посебно у североисточној Србији, где су као суседи или измешано вековима живели Срби, Власи, Цигани - да се не присећамо давне прошлости, оне од пре два миленијума. Када су се многи заборављени и ишчезли народи са својим језицима и обичајима овде измешали као карте у шпилу. Повест или историја није ништа друго радила до мешала карте пред неку нову партију. Потомци памте, велика већина, то мешање карата, игре, победе и поразе, рецке, а о било којој карти у игри појма немају. Тиме се не бави ни философија; тајнама се бави поезија и религија. У ризницама живе традиције сачувало се понешто, понеко златно зрнце. У оријашком обичају дубочких Русаља, Великих и малих, сачувао се редукован спомен на елеусинске мистерије, које су овде вероватно донели јелински рудари испирајући злато у Пеку, и не само у Пеку. Само биће Лепоте - хераклитовско ЈЕДНО, КОЈЕ СЕ У СЕБИ РАЗЛИКУЈЕ, било је прво пронађено у поезији и религији. Грци су дочекали да процвета цвет, који је недостајао свету. БЕСКРАЈНО - ЈЕДИНСТВЕНО. Песнички и религиозни народ живео је са небом и са земљом у истој љубави и узвраћеној љубави, живео је јединствено са елементом у којем се креће, био је по својој природи и у себи самом јединствен. па је вечну лепоту чини се искусио лако. Исто то смо налазили по планинама североисточне Србије, у кућама необразованих људи, и то нас је од младости привлачило. Привлачили су нас и најнезнатнији људи који живе са небом и са земљом у истој љубави и узвраћеној љубави. Привлачила нас је њихова народна уметност, поезија и религија. У суштини, привлачило нас је ПРВО ДЕТЕ ЉУДСКЕ ЛЕПОТЕ, БОЖАНСКЕ ЛЕПОТЕ. Уметност. (Због тога смо сањали да управо у тим областима једнога дана саградимо МУЗЕЈ ЖИВЕ ТРАДИЦИЈЕ.)
Да ли ће и када бити основан МУЗЕЈ ДРЕВНЕ КУЛТУРЕ, који би имао истовремено и српски и панбалкански карактер, сам Бог зна? За такво нешто потребна су два капитала : капитал знања, компетенције и капитал новчани.
Да би могли да се упознају, сви они који живе на Балкану, потребни су сусрети, семинари, смотре, симпозијуми, попут оних у Сврљигу, али и другде; зборници су добра ствар. Алманах за живу традицију, књижевност и алхемију, покренут 1998. године, једно је од места и начина за упознавања како древне културе, тако и њених заточника.
Налазећи се негде у близини средишта. географског и митолошког центра Балкана, Звижд и Хомоље представљају једну област, која је стицајем околности, била као нека врста природног резервата, у којем се сачувало много тога аутентичног и древног. Да ли је природа овог поднебља богата или сиромашна? Она је од оне материје, једне једине, од које је сва васиона...
Хомољски мотиви, велика смотра народног стваралаштва североисточне Србије, покренута пре часописа « Расковник », била је згодна прилика да се публикује један зборник, или повремена публикација, у којој би било објављено, оно што се певало на смотри и тако сачувало. Много тога аутентичног је било показано на смотри народног стваралаштва... Песма и умотворине, које до данас представљају највиши креаторски, стваралачки акт, како рече Исидора Секулић, српску    четврту димензију. На великој смотри народног стваралаштва, ево, већ тридесет и шест година приказују се јединствене ствари, садржаји. Колико је од свега тога сачувано на магнетофонским и филмским тракама, грамофонским плочама и на други начин?Тачније : колико је свега тога, што је уз мало више напрезања и настојања могло бити сачувано засвагда на једном месту, неповратно нестало?
Размишљајући о Музеју живе традиције или Немогућег Ратара, о терену и месту где би био подигнут, од почетка сам мислио на Багерску пустињу.Амбијент Кучева, Звижда, Багерске пустиње (Шевички басен), имао је и има у мојој визији, изазовни погодни простор. Багерска пустиња би се, временом, могла пошумити и преобразити у велики и леп Ботанички парк - Карпатум. Мислио сам и о другим локацијама, у другим крајевима.Па ипак, било би лепо и корисно да камен темељац будућег Музеја живе традиције буде постављен у околини Кучева....
Због чега баш овде? Због очувања откопаног, показаног и приказаног фонда народног блага на јединственој смотри народног стваралаштва минулих деценија. Да ништа не буде прецртано, заборављено.
Није никад касно схватити : једно је откривање и показивање богатства народне културе у најопштијем смислу речи, а друго је начин њеног неговања, тумачења и очувања...
Случај комедијант доводио нас је у немогуће ситуације. Већ од почетка 2001. године крстаримо друмовима Србије уздуж и попреко, севером, истоком и југом; понајвише се задржавајући на југу : на планинама и пределима који имају своју древну арому и чекају свога сликара и песника. Чинило се да су ти путеви што воде кроз високу свелу папрат и букве, снег и одблеске, некако искрснули из заборављеног предања. Ти путеви су нас водили прекрасним пределима, до воденица поточара, чија су врата закатанчена, до престонице корњача и до древног и малог ивањског гробља над којим доминира стари и стамени горун, до запуштене гробљанске капеле у којој нађосмо живу корњачу. Видели смо горштаке, дрвосече са старим немачким теретним војним камионом и борове срушене, препречене преко пута у близини Власова; видели смо Србију са висине, са планина; и она иако тужна и снуждена има своје непознато и прекрасно лице, које се осмехује кад се путује Моравом, римским или царским друмом према Нишу...
Откривали смо тако, ЧЕСТО ЗАПРЕТАНЕ ПОД МАХОВИНОМ И ПЕСКОМ ЗАБОРАВА, ИЗВОРЕ НАШИХ ВЕЛИКИХ, ПРОШЛИХ И БУДУЋИХ, ПЕСНИЧКИХ ТОКОВА. Захваталисмо ЖИВУ ВОДУ ИЗ ТИХ ИЗВОРА узпомоћ - алхемије... Или ако више волите, уз помоћ јединог светлог путоказа - истинске и живе традиције и народног стваралаштва..
2004.

Мирослав ЛУКИЋ  
* Овај текст је прочитан  као уводни, пригодни говор на отварању  велике и традиционалне 37.  смотре народног стваралаштва источне Србије Хомољски мотиви, испред  месног хотела "Рудник"  2004. године. Смотру је требало да отвори актуелни председник Републике Србије, али је одустао и власт је предложила да то учини пожаревачки песник, мој млађи брат Александар Лукић, али је он тада рекао: Да, али -  после мог старијег брата! - Запенио сам, изговарајући све то пред масом света, правим вашаром. Тад ми је постало јасно -  да нема ни теоријске шансе да некакав Музеј  буде отворен у Кучеву, упркос многим предностима ове варошице...  (29. мај. 2016. Овај сам "говор"  нашао сачуван недавно у једној  тзв. "Ручној свесци", која ме је подсетила на много тога. )
ЛеЗ 0006941    


Мирослав Лукић
МУЗЕЈ *
НЕМОГУЋЕГ
РАТАРА
Солидни капитал све омогућава, чак и даровитост.
Да  би се обистинили највећи планови у политици, књижевности, науци - потребан је огроман капитал.
Треба имати новац. ту свеопшгу сводиљу.
(Из моје књиге Земља Недођија, БИГЗ, Београд, 1993, стр. 34)
Не, ово није поговор ни резиме, иако би (као последњи текст између корица ове књиге) то могао бити.
Шта је о в о? Чему све о в о?
Све што сам написао, до овог тренутка, поводом идеје о оснивању Музеја живе традиције, зар не, има неодољиви опори укус аргументације о нужности оснивања таквог једног музеја.
Други народи га имају.

"ОСНОВАТИ МУЗЕЈ"
3. ДУШАН ЖИВОТИЋ, секретар заједнице образовања СО Кучево - По мени је јако добро што се мотиви, углавном држе изворности. Плашим се да тако дивну и јединствену манифестацију не претворимо једног дана у комерцијалну приредбу. Уколико се одржи изворни фолк-лор, песма и народна ношња, то је само доказ богатства народног стваралаштва народа овога краја. Заложио бих се да у оквиру МОТИВА, Кучево као град домаћин, отвори, макар и мали музеј у коме би се излагале и чувале од пропадања народне ношње, као и разни предмети домаће радиности" (истицања су моја - М. Л.)-
(Повремена публикација, излазила једном годишње, у време одржавања смотре народног стваралаштва, ХОМОЉСКИ МОТИВИ, 1972)
Ове редове, читао сам у Народној библиотеци Србије, средином августа 1995. године.
Професора Душана Животића, једва да сам познавао (био је некада директор школа), нити смо разговарали о овој његовој идеји. Изнео је своје мишљење јасно пре скоро четврт века. Био је у праву. У међувремену, у Кучеву није основан ни "мали музеј", у оквиру МОТИВА, нити у неком другом "оквиру". Огромно и неисцрпно народно богат-ство и стваралаштво, приказано на великој смотри народног стваралаштва у минуле три деценије, р а с у т о је на разним странама (у штампи, у документацији радија и телевизије, у приватним архивама и документацијама, збиркама).
Могло би се, ако се одмах прионе осмишљено са радом позваних, нешто и учинити, основати ФОНД ХОМОЉСКИХ МОТИВА, сталну поставку, збирку у коју би ушао аудио-визуелни материјал, свега онога што је сачувано, а што је приказано на смотри народног стваралаштва "Хомољски мотиви" у периоду 1968-1985.
То би могла бити прва збирка и поставка МУЗЕЈА НЕМОГУЋЕГ РАТАРА, или Музеја живе традиције, који не би требало сместити у језгру вароши Кучево, у Дому културе, већ у Багерској пустињи.
Багерска пустиња, налази се између Кучева и села Нересница. На километар-два од центра Кучева.
Надам се да професор Душан Животић и данас још увек живи у Кучеву. Већ годинама нисам сусрео ни Драгослава Лукића, некадашњег потнредседника општине Кучево, ентузијасту, човека најзаслужнијег (уз још неколико Кучевљана) за покретање и одржавање велике смотре народног стваралаштва североисточне Србије. Ни Воју Марјановића. Ни неке друге Кучевљане, који су у почетку "носили" главни терет организовања и одржавања смотре народног стваралаштва, која је од почетка превазишла локалне оквире и постала подстицај за одржавање сличних по другим крајевима наше земље. Ти људи имали су онда онолико година, колико их ја данас имам, и можда коју годину више. Верујем да би их (данас) обрадовала моја замисао и наум, али они не би више можда могли да помогну у остварењу у оснивању Музеја живе традиције (због старости, због промењених околности). Много шта се променило.
И Кучево сеизменило, уосталом изменила су се и времена.
Песник је написао: Умиру паланке одјутра па до мрака и то је смрт / која саму себе одуговлачи умиру превеле / варошице затечене на произвољним / колометрима недалеко запућених друмова / нестају споро као године а заједно са / годинама // Појачавају се закућни смрадови и вечерње мемле / загађених речица и осећај да смо на / вашаришту сунца продати најгорем трговцу / док кокодачу кокошке и мала звона звоне по / празним општинама / Као звер топлог заклона човек се докопао власти / па засео у среској канцеларијм где мирише / олај и јефтино мастило и зној сељачки / убиствени очај помешан са врло старим / тугама (Мића Данојлић: к. ТАЧКА ОТПОРА, песма Умиру паланке, СКЗ, 1990, стр.75).
Расту врбе и јекаве тамо где леба у изобиљу може бити (Радисав Поповић, сељак, из околине Лознице; изјава објављена у Расковнику, лето 1972, с. Доња Црнућа. стр. 93.). ЊИВА МОРА ДА ИМА ГАЗДУ. ЗЕМЉА НЕ МОЖЕ БИТИ ОНОГА КОЈИ НА ЊОЈ ГАЈИ КОРОВ (Божа Милошевић, у истом броју Расковника).
Не оремо на време - разболеше нам се њиве.
Од 3. - 16. јуна 1996 године у Инстанбулу одржан је "самит градова" - права мегаконференција са 20.000 делегата, 3.000 новинара, огромним обезбеђењем, и наравно, сразмерно великом пратећом бирократијом. Тај самит је био посвсћен мегаградовима у урбаној будућности планете Земље. У следећих неколико година планета Земља први пут у својој историји имаће убедљиву урбану већину. Прошле године у градовима света живело је 45% становништва планете. Кога такви подаци могу веселити?
И где је ту прича о селу? Нашем селу? Градови ме одбијају, иако у једном који волим живим већ више од четврт века. Градови ме све више одбијају али ме још тужнијим чине огромна напуштена пространства замљишта. Грађани Србије не би требало да теже животу у мегалополисима - ко хоће, нека изволи! - већ повратку у заборављени завичај. Србија 6и, као држава, требало да постави као проблем бр. 1: помагање и подстицање равномерније распрострањености становништва на својој територији. ВЕЧНОСТ ЈЕ РОЂЕНА НА БАЧИЈАМА И САЛАШИМА,   У   ЗАСЕОЦИМА,   У   ВОДЕНИЦАМА, СЕЛИМА.
И ја мислим да је крајњи тренутак да дамо дефинитивни одговор на питање шта ми уствари хоћемо од производње хране, пољопривреде, села и сељака. То је и фундаментално питање опстанка српског народа. Не ради се само о храни, пуном стомаку и продавницама већ пре свега о опстанку народа. АКО УНИШТИМО СЕЛО, ПРЕТВОРИЋЕМО ГА У ПУСТАРУ (моје истицање - М. Л.), а ослонимо се на увозну храну и некакав јадан и лагодан живот у градовима од данас до сутра, ОНДА НАМ НЕМА СПАСА".
(Драган Марковић, Питање опстанка, Политика, 25. мај 1996. Директор Земљорадничке задруге Лајковац).
То је све - истина. И то је више егзистенцијална, политичка и национална тема. Села све више одумиру, а простори око њих постају пустаре. Музеј живе традиције би, поред осгалог, могао временом постати и средиште из кога би се - не стидим се тог израза - пропагирао стварни повратак у село.
У мом роману ДНЕВНИК ЗА СЕНКОВИЋА (Београд, 1983), постоји опис Багерске пустиње (Шевички басен). Можда ми је "лепоту" ове пустиње открила једна слика К. Короа УСПОМЕНА НА МОРФОНТЕН (1864), као и непосредан доживљај обиласка тих дивљих и напуштених предела (у гимназијским и студентским данима)? Можда и БОГ СРБИЈЕ? Бог Србије - фигуративно говорећи - није ЛЕДИНА, апатија, Вавилон, Град, рат и дангуба, већ ПЛУГ, ВЕЛИКО ПЛУЖЕЊЕ.
Србија (североисточна Србија), могла би да оснује МУЗЕЈ ЖИВЕ ТРАДИЦИЈЕ, своје светилиште и ризницу, светилиште, у којем би се прибирало и чувало СВЕ ШТО ЈЕ НЕОБЕЛОДАЊЕНО.Треба имати ПРОСТОР, ограђени простор на којем се људи састају и на тај простор доводе животиње, приносе плодове, ОГРАЂЕН ПРОСТОР! Постоји Багерска пустиња, препуштена сама себи  већ деценијама.  Размишљајући  о МУЗЕЈУ НЕМОГУЋЕГ РАТАРА, у склопу целине Комплекса СПАСОВО, увек сам размишљао о ограђивању Багерске пустиње шумадијским плотом. Размишљао сам и о Капији.
На Капији Комплекса СПАСОВО био би мермерни КРСТ и брест-Запис, посвећен сеоској Слави, заветини, Вазнесењу. Капија је важна, јер то је место "где се приступа светињи и носи посебан нагласак", Кроз Капију се - пише Миодраг Павловић - "види тајна скривена у дубини. Иза ње је ширина и величина света којем храм служи. Пролазак кроз капију значи промену света, промену царства. Ушли смо у обред проласка односно прелаза из једног времена у друго, из једног простора у други. Сам пролазак кроз капију наговештава процес метаморфозе. Преображају служи и жртва што се у унутрашњости храма приноси руком свештеника и посвећеног лица" (М. Павловић, НЕБО У ПЕЋИНИ, стр. 58). Храм је, дакле, МЕСТО ПРЕОБРАЖЕЊА.
Преобразити Багерску пустињу, ту неиздашну природу, окренуту искључиво себи и својој упропашгености, како би постала издашна, имала улогу огледала, које нам враћа наш лик, стално га прима и упија и шаље нам одсјаје. Пустиња сада има изглед и облик одсјаја људске негосто-љубивости. Тамо иза Кучева, не тако далеко, тамо - у пустињи - Богу иза леђа (како народ вели), на том фантастичном стоваришту брда шљунка - угледао сам грађу и терен за подизање Музеја живе традиције. Сведочанство о томе су есеји (Не)себични музеј и Речник Архива у оснивању објављени у београдском часопису Савременик. Тој на први поглед фатаморганској замисли о оснивању Музеја Немогућег Ратара, подстицај је и праузор једна целина коју називам Комплекс СПАСОВО. Све не би могло одједном. У суштини, требало би ићи корак по корак, освајати степеник по степеник. Прво подићи Архив закопаног блага - основну зграду Музеја Немогућег Ратара, па остало. Саградити Кућу која се може дограђивати - кућу грађену најфинијим и најтрајнијим материјалом.
Због чега сам Музеј Немогућег Ратара и Комплекс Спасово замишљао како расте из непрегледних брда шљунка Багерске пустиње између Кучева и Нереснице? Због тога што ту има на стотинак хектара упропаштеног и занемареног земљишта и што би се могло дати тридесетак хектара за оснивање Музеја живе традиције. Због тога што је пустиња (Шевички басен) и довољно одмакнута од околних насеља и довољно близу. Због тога што у тој пустињи, захваљујући раду највећих багера на свету, има бара и "језера". Има и таквих "конфигурација" као створених за амфитеатар под ведрим небом, античких размера. У том амфитеатру би се могли усред природе одржавати убудуће, не само завршне приредбе смотре народног стваралаштва Хомољски мотиви, већ и други пролећни и летњи сабори. Комплекс Спасово, заокружен с годинама, био би претворен у јавно културно добро Кучева, североисточне Србије, Србије, у ЊИВУ БЕЗ ДНА - да се опет послужимо речима Миодрага Павловића - у ПРОВИДНОСТ КОЈА ДОНОСИ ПЛОДОВЕ.
У Кучеву се, ево, већ три деценије одржава велика смотра народног стваралаштва ХОМОЉСКИ МОТИВИ. Ништа није, у међувремену, учињено да се институционално сачува оно што је откривено и показано током тридесетак година на летњој позорници на фудбалском стадиону "Звижда", али и на другим местима. Колико је од свега тога сачувано на магнетофонским и филмским тракама, грамофонским плочама и на други начин? Тачније: колико је свега тога, што је уз мало више напрезања и настојања могло бити сачувано засвагда на једном месту, неповратно нестало?
Амбијент Кучева, Звижда, Багерске пустиње (Шевички басен), имао је и има у мојој визији, изазовни погодни простор. Багерска пустиња би се, временом, могла пошумити и преобразити у велики лепи Ботанички парк -Карпатум.
Размишљајући о Музеју Немогућег Ратара, о терену и месту где би био подигнут, од почетка сам мислио на Багерску пустињу. Мислио сам и о другим локацијама, у другим крајевима. Па ипак, волео бих да камен темељац будућег Музеја живе традиције поставимо у Кучеву, у Багерској пустињи. Волим свој завичај.
СIР - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
061.7:39 ( 497.11 ) "1968/1997"
РИСТИЋ, Синиша
Давнина у памтивеку : три деценије
"Хомољских мотива" / Синиша Ристић. – Кучево :
 Спомен Дом културе, 1997 ( Пожаревац :
 Просвета ). - 113 стр. : илустр. ; 20 ст
Тираж 500.
886.1-1 ( 082.2 )
а) Хомољски мотиви ( Кучево ) - 1968-1997
ИД=54621196
И то је природно и племенито - волећи свој завичај, волимо и све друге. Уосталом, наш заједнички и вечни завичај јесте Србија.
Када би ми Кучево (општина) дала три хектара Багерске пустиње, сам бих отпочео изградњу Архива закопаног блага - прве и основне зграде будућег Музеја Немогућег Ратара.
У есеју (Не)себични музеј ја сам наговестио извесну могућност. Да се објави двадесетак мојих књига и да се добит од првих издања утроши на подизање АРХИВА ЗАКОПАНОГ БЛАГА. Јер, да се вратимо на оно чиме овај завршни рад почиње, потребан је новац, капитал да се реализује мој наум. Општина Кучево га нема и не верујем да би га могла стећи за овакво једно оснивање музеја живе традиције, које увелико превазилази општинске и окружне и регионалне оквире и представља нешто што је много веће и значајније. Ја и сада понављам: био бих спреман да издавање мог Опуса "Рајска свећа" (преко двадесетак наслова) (само прво издање свих наслова), приложим као основу за почетак изградње АРХИВА ЗАКОПАНОГ БЛАГА, те основе Музеја Немогућег Ратара (музеја живе традиције), језгра и нуклеуса Комплекса Спасово. Нудим то баш Кучеву и организационом одбору смотре народног стваралаштва "Хомољски мотиви" зато, јер су они, пре четврт века ризиковали, и објавили моју прву књигу песама.
Студенти из Звижда и Хомоља, који су имали прилике да у часопису Савременик прочитају моје есеје о музеју живе традиције, предлагали су ми да оснујемо ДРУШТВО ЗА ОСНИВАЊЕ МУЗЕЈА ЖИВЕ ТРАДИЦИЈЕ.
Свет који остављамо нашој деци, ученицима, студентима,  могао  би  бити  бољи  и лепши:  оснивање Музеја Немогућег Ратара преобразило 6и Багерску пустињу, користило би Кучеву, нашој фолклористици и књижевности, различитости и богатству културних садржаја наше замље. Користио би регионалним музејима и архивама, Српској академији наука, Удружењу књижевника, Министарствима културе, просвете, науке, пољопривреде, екологије, туризма. Ова књига, приближавајући се своме крају, представља онај неопходни с т е п е н и к, један од степеника. Понављам: ако Кучево не може, нека мени да три хектара Багерске пустиње (на поклон - јер пре двадесетак година делили су уз Пек бесплатно плачеве за изградњу викендица, не пустињско већ лепо шумско земљиште према Благојевом камену; или у закуп на двеста година), али тако да ја никада више (ни ја, ни моји потомци) то не можемо продати, отуђити, већ да можемо и морамо вратити општини.
      Треба се држати СТЕПЕНИЦА, јер оне (како је писао Миодраг Павловић) "Увек садрже ЈЕДНО ОБЕЋАЊЕ: КАО ДОБАР ПУТ, ВИШЕ НЕГО ПУТ. У њима је симбол промене нивоа свести и та. се промена може десиги у простору, или бар на просторне представе ослонити. Осим тога, степенице су подстицај НАШОЈ УСПРАВНОСШ, оне су део земље на којем се не може лежати, и на којем не треба седети. По њима се усправно хода ДО НЕКОГА КО ЈЕ БОЉИ ОДНАСИ ОЧЕКУЈЕ НАС, самим тим што може да гради нешто што остаје и што је друкчије од елементарног света."
И овај завршни рад, ишао је степеницама, оним степеницама којима су већ ишли (верујем), Растко Петровић, Настасијевић, Васко Попа, Миодраг Павловић, они који су се у нашој култури и књижевности бавили "кнежевским орањем".
Музеј Немогућег Ратара окренут је древности, тој светлости "с ону страну добра и зла, тако се њена суштина указује као добро и нешто што добру претходи да би омогућило да се доброта појави" (М. Павловић).
Крајем августа 1995. године сањао сам један сан. Не пада ми напамет да га растумачим и да начиним непроцењиву штету. Тај сан сам преузимао пажљиво и са одбојношћу. Да сам био толико наиван и да сам одмах покушао да га одгонетам: да сам то учинио заувек бих га изгубио и никада га се више не бих домогао.
У младости ми се дешавало да ми се снови које сам сањао остварују. Канети је у праву кад пише: "Остварење сна представља право испуњење, али се он остварује другачије но што то извикани тумачи снова замишљају. Сан треба да оживи стварност тако што ће у њу продрети на све могуће начине, из свих могућих праваца, а понајпре одакле то најмање очекујемо. Као јато птица сан се ту и тамо спушта, затим узлеће и поново се враћа, нестаје, и тек што се изгубио поново заклања светлост Сунца. Непојмљива је код сна управо његова реалност, он, ипак, има свој облик. Но, он мора да га стекне сам; пошто се увлачи у ликове стварности, не смемо да га обликујемо споља" (Елијас Канети, Срце које куца ца даљину, Народна књига, Београд, 1982, стр. 123).
Тешко је поступати са сновима, као сликар Кле, како доликује, "као са најнеприкосновенијим што се у човеку одиграва".
У том сну ја п о т п и с у ј е м УГОВОР О ОСНИВАЊУ Музеја Немогућег Ратара са ... мојим пријатељима из Кучева? Или из Мачве? Или из Голупца? Или из Великог Градишта? Или са људима са Мироча? Са Ртња?
Знам да потписујем. И верујем да ће бити потписан. На јави ...
Биће негде на селу. Јер верујем да је тамо Вечност рођена. Не у Граду, Вавилону. "Ваистину вам кажем, -писао је јасновидац Николај Велимировић - срушиће се Вавилон велики до испод темеља. Јер је у зидове његове ушао црв са Голготе, који га разгриза у прах и пепео. /Ваистину, напразно вас теше мудраци ваши: "тврди су зидови Вавилона, нико их не може порушити ". Гле, печат је ударен на декрет, и рушење је почело."
Ребус је оно што хоћу (Свечовек, Вечност, Музеј Немогућег Ратара, Комплекс Спасово). Да: РЕБУС. тако ће бити схваћено у први мах.
Зна ли ико решење тога ребуса? Знао је највећи духовник у Срба у XX веку, Велимировић: "Поћи ћу у нову школу, да почнем са гађењем, на име са оним, с чим већина умире, изумире. Ја ћу с тим почети нови живот. Гађење значи пођубрена њива, пуносмрадна и пунонадежна. За плуг ми се ваља латити, ми је најбоље што сам наследио од предака.
ДА ОРЕМ, И ОРЕМ, И ОРЕМ.
ДА СЕЈЕМ, И СЕЈЕМ, И СЕЈЕМ.
Док сажаљење не зазелени, не процвета и не узри".
Нико у нас (чини ми се) није проникнуо дубље у смисао ДУХОВНОГ од Велимировића. "Духовно значи ново, а против новог тетовирани се увек револтују. Инерција вам говори, да и очеви ваши нису били духовни па ипак су се тако заслужним учинили за свет, јер су вас родили".
Овде се завршава прича, која тек треба да отпочне. Дај, Боже!

1995 - 1996.

* Прештампано из публикације на слици, тј. монографији  о 30. смотри изворног народног стваралаштва  хомољски мотиви у Кучеву, 1997, стр. 47-57. Текст је у овом Ристићевом издању8 преузет из другог издања моје књиге  "Музеј Немогућег Ратара"... То издање сам слао локалним општинским властима Кучева и за време Милошевићеве владавине, и  после у време председниковања Зорана Ђинђића. Никад нису одговорили... Да ли сам ја био толико наиван са педесет и кусур година да ће икад одговорити?


ЛеЗ 0006942    

Нема коментара:

Актуелно. - "Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ"