Александар Лукић
ОПЕЛО
Поље црвене зреле ражи
љушка поветарац. Блажи бива
предео поља, од страшног крша:
празног кошића ребара претећих мрша -
непокопаних младића заосталих за ратом
историји јуродивог бешчашћа придодатом.
Претећих мрша – синова отетих селима,
са барутом, са црним блатом на оделима
војним. То је истина пријатељи моји о делима
осталим за нама. О неодржаним опелима.
Поље скореле крви. Зло и наопако.
Људи без душе: предавања гадости.
Кад би се глупости одрекао свако
би ли одиста наступио трен радости?
Кадкад бесан пас тетура уз ограду,
беспомоћно идући, напред. Никуд за спас.
Бљује бале врх траве: та, носи их даље јаду.
Без спасења си, чибе! Чибе од нас!
Наш тамни свет није за пример.
Да се зна: кер гања звер кроз шуму.
Пробија лончић шћућурен као цимер
братства вргања. Или: гирице низане на струну.
Претећа мрша. Богами празан кокошињац.
Неко суво шумско стабло, писак на ветру.
Средњи пут кроз села црта салинац
по снежном смету. Као онај блесак сунца у етру.
Светлост, светлости стреми.
Ко хоће да види – нек види очи чисте.
Оканите се духовне онаније, ви неми
сународници. Шта би сте друго, где би сте?
