ЕЛЕКТРОНСКА ИЗДАЊА

ЕЛЕКТРОНСКА ИЗДАЊА
ПОВОЉНА, ЧЕТВОРОГОДИШЊА ПРЕТПЛАТА

четвртак, 15. децембар 2016.

Dejan Lučić - DOBILI Smo Od RUSA PSIHOTRONSKO Oružije! (Vo Centar)

Домановић и Кустурица

Кусти ниче воћњак на Вилиној коси & Владимир ИЛИЋ | 15. децембар 2016. 13:08 | Мештани села Соколићи, надомак Чачка, одушевљени вредним "комшијом", редитељем Емиром Кустурицом. "Профа" купио 15,5 хектара на којима ће ускоро засадити кајсије, крушке и шљиве

БРУЈЕ тешке грађевинске машине. Крче плацеве на потезу названом Вилине косе, у селу Соколићи, недалеко од Чачка, како би земља била спремна за пролећну садњу воћа. Прослављени редитељ Емир Кустурица купио је овде чак 15,5 хектара земље и, према нашим сазнањима, планирао да посади саднице кајсије, крушке и шљиве.
Председник Месне заједнице Соколићи, Радивоје Домановић, каже нам да славни режисер годинама у овом селу, на око пет хектара, узгаја пшеницу, јечам, кукуруз... за потребе Мокре Горе.
- Кустурица се први пут у Соколићима појавио пре седам година, када се у наше село доселила породица Драгана Радивојевића, званог Лав, чији је "професор" кум. Саградили су дивну кућу. Све се то свидело Кусти, баш као и цело село и решио је одмах да купи имање

среда, 07. децембар 2016.

уторак, 06. децембар 2016.

Листајући нове књиге српских писаца - I




Одломак из романа ДОБА ВЕТРОВА Милисава Миленковића (1939- )

______


(....) Магдалена није знала ни кладенац, ни фронт на који је отац пошао. Мајка Ружица јој је само рекла да је био Битољски регрут и да је умро од сушице. Додала је још: јефтика.

Кад је имала шест година мајка је повела на црноселско гробље, да обиђу гроб оца Манојла. То име јој беше страно и далеко, а она се расплака кад јој се бодљикава дивља купина обмота око њених босих ногу и она угледа ретке капи крви. Плакала је више од страха, него од болова. Омрзла је место и гроб у коме јој непознати отац почива.

А дани детињства су као и сваком сељачком детету, па још и сирочету, били испуњени горчином. Лепе летње топлине и мајчина нежност су често биле смењиване болним тренуцима. Једанпут је то био убод оштрог шљивовог трна у боси табан, а други пут несрећа на Орловачи, коју је за цео живот запамтила.

Тек је био почео леп и дуг школски распуст. Учитељ Василије је са смешком испратио децу и Магдалену, са њима, до школске капије и дуто им махао руком, док су она залазила у сокаке. Дечја граја се из школског дворишта преселила на обале Орловаче. Све је врвело од дечјих трчкарања по врелом песку, жамора и узвика младих пливача. Нешто ниже од спруда, код Окуке било је омиљено место црноселске младежи за купање, пливање и скакање. Пре неку годину Орловача је вир и окуку правила стотинак метара узводно,а прошлогодишње високе воде су продубиле корито и вир са окуком прошириле су низводно.

Садашње место је до пре коју годину било место на коме су, због брзака сељаци из околних села, а пре свега из Божевца, Смољинца и Шапина топили конопљу. Побијали су оштро и шиљато багремово коље у речно дно, кроз крупан шљунак. Између коља су попречно ређали снопове, у које су биле увезене ручице конопље, а преко тих снопова су набацивали најпре крупан шљунак, а потом онај ситнији да се копопља боље потопи и да остане у води. И тако то траје од памтивека. Сељаци сеју конопљу на својим уским парцелама, а при крају лета, у августу, ону другу, звану последњајка, са семењем чупају из земље. Семење истресу, чувајући га за наредну годину, а стабљике скупљене у ручице, па у снопове полажу у Орловачу. Топе, а после две недеље ускисла копопља се испира и вади из воде.

Младе сељанке у дугим, белим кошуљама, бестидно мокрим и слепљеним уз кукове и бутине, чедно беле, из потопљених снопова, чупају ручице конопље и високо узмахујући преко главе лупају и у води испирају конопљу. Појављују се беле стабљике. Побелела је и трска, као и влакно које је обмотавало ту биљку. А од тог влакна ће, после обијања конопље у процепима, пређе и ткања оштрог платна, шити мушке гаће и кошуље.

Цео посао око топљења и вађења потопљене конопље је испуњен обестима и радостима, у којима уживају и мушки и женске. Младе и раскалашне сељанке циктаво се смејући и подврискујући од воде која прска по њима, а сељаци у хладовини врба или топола испијају слађену и охлађену у реци ракију, густирајући завијање дувана у новинску хартију или га набијају у своје нагореле вишњеве луле. Следи ритуал кресања, кад се огњилом истерује варница из кремена, која пада на труд од дудове печурке и тако запаљен приноси свијеној цигари или поцрнелој лули. И та обострана радост, оних у води и оних са обале, ће трајати до првих заранака. Потом ће их дражити, мамећи их једне на друге у кратким летњим ноћима, испуњених женским врискањем и мушким уздасима.

— Је л' ме знаш?-Пита Магдалену момчић са тек набреклом, још необријаном горњом усном.

Магдалена савија главу још дубље од својих рамена и пресипа ситан песак орловачки из једне у другу руку. Ћути.

— Кажи да сам ти ја момак! Причекаћу ја да ти порастеш-добаци јој Радивоје, најлепши момчић у Црном селу, тек изашао из школе.

Не чекајући, али слутећи њен одговор Радивоје отрча до оног места на обали, са кога су најсмелији скакали. Стаде, опет се окрете Магдалени и викну:

— Гледај, ово скачем за тебе!

Вину се као ласта, пресече онај зрак сунца који падаше баш на Магдалену и за тренутак јој замрачи вид. У том часу она чу мекани пљесак воде, која се над Радивојем склопи као кад се споје заљубљене усне.

А онда вода се утиша, разбисти и настави да тече, као да је ништа није узнемирило. Радивоја не беше, да изрони. Дечаци се ускомешаше. Магдалена, скоро, врисну...

Виде само како дечаци између себе, држећи за руке у ноге, носе беживотно тело Радивојево, опет онако вижљасто повијеног као што је био у скоку, и у лету, имитирајући ласту. Из неког дела његовог младог и витког тела текла је, у танком млазу, његова крв. Осетила је као топлу, са паперјастим облачцима њеног испарења. Истог часа Магдаленине очи се замутише и из њих потекоше сузе, а тело јој се хитну у грцање...

Сеоски рибокрадица Милентије, зарони и после неколико тренутака изрони са дугим и шиљастим коцем. Још се видела црта докле је био набијен у речни песак.

— Осто од прошле године, мајку вам сељачку јебем-Баци он колац на обалу и још бешње псоваше.

А тамо доле, низводно цика и вриска сељанки не престајаше. Онако мокрих кошуља, сад заронише у плитку воду, још млаку од августовског сунца. Нису ни слутиле да је недалеко од њих погинуо момчић Радивоје, јер се беше распорио на заостали колац.

Снуждена деца и сва младеж се без речи упутише кућама. Са њима оде и Магдалена...

Ходала је још жустрије, скоро потрчавала. Више није осећала ни оштре ни нежне додире успламтелог кукуруза, ни љубомору ноћи која јој се прикрадала загледана у њене очи. Сва се таласала са оним заруделим воћем у телу и под затегнутом кошуљом од платна бељеника преко грудију, испод кога су пупила два млада пожара. Јурила је ону мисао са својих осамнаестак година и слику у које је веровала. Заклињала се чедним девојачким заклетвама да ће им остати верна. Саму себе је клела буде ли их изневерила или дозволила да јој их ко ускрати.

А над селом, њеним Црним селом, иако је била ноћ, извијала се невидљива дуга испод које ће Магдалена протрчати, гањајући опет оно у себи: мисао и слику које је грлила. Иста је то ноћ која се надвија и над Србијом, која примирена сабира своје туробне мисли и пребројава оне које чекају или им се упркос нади, не надају.

Магдалена хода сокацима. Види мрачне прозоре, са неупаљеним лампама, зарушене димњаке и тамне фиранге давно разастрте.

Утрчава у приземну кућу, буди заспалу мајку, уморну од чекања. Износе сиротињску вечеру и њих две спрам притуљене лампе вечерају своју тугу, испијају јед оних који се неће вратити.

Кућни цврчак се буди и започиње своју тугованку без краја.

Мајка из креденца узима сребрну кашику и виљушку, што их је Манојло донео са собом из рата који није преживео.

Не чује се зидни сат, који је давно престао да откуцава своје и њихово време...

— Скочи!

Каже благо Милутин Магдалени, држећи обема рукама њено стопало, очекујући, да ће она одскочити и другом ногом објахати ждрепца, кога он држи за каишеве узди.

Магдалена га послуша, вину се увис и у трену се нађе у седлу ждрепца. Пружајући јој узде, Милутин само нежно пљесну руком по ждрепчевим сапима и он благо поскочи и појури.

— Корбач не употребљавај! Шеик га не трпи - викну он за јахачицом Магдаленом. Милутин кога су у Београду прозвали Рудолф Валентино, а то име је са њим стигло и у Црно село.

Милутин беше ждрепца Шеика купио у Љубичевској ергели за своју прву калфенску плату, коју је добио, као и Калфенско писмо, од свога газде Митића. Оног који је држао највећу и најбогатију текстилну радњу у Кнез Михаиловој улици.

Шеик је равномерно галопирао описујући велике кругове по меким пољским путевима у Лугу. Магдалена је у седлу на њему поскакивала у ритму његових корака. Није знала да ли сања сан или се сан обистињава.

У прозирној и видној ноћи мисао и слика јој беху сједињене.

        = извор: Милисав Миленковић:ДОБА ВЕТРОВА - Београд:Просвета, 2016. - 313 стр.;21 цм. - Тираж- 250. Стр.: 307-308: У Црном селу, сезоном ветрова /Радован Бели Марковић. - Белешка о писцу: стр. 309 -310. - Слика на корицама: Питер Бројгел - Тмуран дан (почетак пролећа).
    "Ова књига је објављена и налази се у рукама читалаца захваљујући донацији Града Пожаревца". (стр.311)
     Лепо и тужно. Ако бисмо кренули с краја, тј од податка и назива слике П. Бројгела, чуди ме како рецензенту није пало на ум да предложи писцу, Миленковићу да наслов слике Бројгела преузме за наслов овог свог романа. То би било корисније од уобичајене ио формалне похвале самом аутору (без обзира да ли би романописац прихватио ту сугестију или не). Миленковићева књига се појавила у години, када некадашња "Просвета" покушава да устане из мртвих, дај Боже и да устане, на првом месту због Библиотеке Великих романа, али и оваквих књига као што је Миленковићева која је добар пример за неку нову едицију обновљене "Просвете" која би агилније и у већим тиражима штампала прозе српских писаца. И евентаулни читаоци овог  одабраног одломка сами се могу уверити, да је реч о књизи насталој у духовном поднебљу једног недовољно откривеног света североисточне Србије, којој је Миленковић поставио огледала свога детињства и успомена. Верујем да ова књига може постаћи не само писце родом из тих крајева него и друге широм Србије, оне сељачке, фалсификоване, потиснуте и скоро уништене, да покушају да оживе тај свет који има патину, снагу пословица прекаљених вековима  и  непоновљивост искуства...  (Белатукадруз)

уторак, 13. септембар 2016.

"Руске цркве и реке" и "Кина: читање спаљених књига"

УРУЧЕЊЕ НАГРАДЕ "ЉУБОМИР П. НЕНАДОВИЋ": Симовићу за најбољи путопис
М. А. К. | 13. септембар 2016. 14:13 | Награда "Љубомир П. Ненадовић" за најбољу путописну књигу сутра ће бити уручена у порти цркве у Бранковини академику Љубомиру Симовићу, песнику, драмском писацу и прозаисти
НАГРАДА "Љубомир П. Ненадовић" за најбољу путописну књигу сутра ће бити уручена у порти цркве у Бранковини академику Љубомиру Симовићу, песнику, драмском писацу и прозаисти. Признање ваљевске Матичне библиотеке "Љубомир Ненадовић", установљено пре две године, припало му је за дело "До Оба и Хуангпуа" у издању београдске куће "Танеси". Награђена књига садржи два путописа - "Руске цркве и реке" и "Кина: читање спаљених књига". Жири у коме су били професори Радивоје Микић и Михајло Пантић и Владимир Шекуларац, уредник часописа "Путопис" међу тридесетак наслова у конкуренцији једногласно се одлучио за Симовићево дело. У образложењу су навели да је реч о "нетипичној путописној књизи са латентним наносима есејистичког, идеолошког и антрополошког, која на један посебан начин остварује увид у две велике и трагичне цивилизације, религије, културе и народа, какви су руски и кинески, обележени трагиком комунизма и његовим надрастањем вредностима из културе и религије".
Сутра увече ће у Ваљевској гимназији биће одржано и књижевно вече Љубомира Симовића и Матије Бећковића, a у славу Љубомира П. Ненадовића и јубилеја - 190 година рођења славног књижевника и путописца.


петак, 24. јун 2016.

ПСОВАЧ У ПРАЗНИМ ЦОКУЛАМА ВРЕМЕНА / ЗОРАН М. МАНДИЋ


(Александар Лукић: ПСОВКА, Заветине:ми, Београд, 2015)

          Морам да признам да прво што ми је пало на ум при читалачком сусрету с новом песничком књигом ПСОВКА  Александра Лукића (1957), сигурно једног од најзначајних савремених српских песника, беше покушај присећања на текстове у којима се настојало дефинсати та реч, фразем или реченица, као и могуће комбинације ширег дискурса од којих је у псовачкој пракси могућ и псовачки дијалог, како то у свом Избору из псовачке фразеологије И ја теби истиче доктор филолошких наука Недељко Богдановић (1938), који је у Нишу предавао старословенски језик, историју језика и и дијалектологију. У „рекету“ тог дефинисања псовка се означава као реакција на одређени вербални изазов, или на неку материјалну или духовну препреку, тако њен садржај, на тај начин, према суптилном језичком мишљењу, већ у овом тексту, др Н. Богдановића, постаје вербална одбрана на било који начин угрожене јединке, при чему псовка тада иде (тече) од инстиктивне реакције до брижљиво осмишљене језичке поруке, па се неретко у том контексту псовка легитимише као узречица или израз навике. У оквиру наведеног мишљења псовка се дефиницијски означава у лику средства вербалног обрачуна, с нападом који је увек, макар за нијансу јачи од изазова. Имплицитно или експлицитно псовка увек садржи опсцену реч, а та опсценост је део обухвата који формулише и наговештава појам псовке и њене вербалне агресије. Мора се истаћи да се псовка разликује од клетве, која – упућена вишим силама ради намирења имагинарне правде – ходи за разарањем физичког интегритета (Дабогда ти рука отпала, лопове!). Речју, основно дејство псовке је повреда осећања стида, које се може идентификовати са одбраном ружним, познатој у бајаличкој традицији. О псовки је писао и Сиоран записујући на једном месту: „Писао сам да бих псовао живот, да бих псовао себе. Резултат: Боље сам подносио себе и боље сам подносио живот.“.
          Кључ за разумевање Лукићеве ПСОВКЕ ситуиран је при самом крају књиге у песми Стид у којој он на крилима критика “чистог“ и „практичног“ ума објашњава „суочавање истине са породичном тајном“ у кругу „сопственог раста под стегама патријархалног васпитања“. То објашњење антологијски наликује на „педесет и седам година монолог дуг/ од рођења: разумевања духа традиције/ чедоморки нашег краја“, а све то са ускликом да  „Глумити магарца неко време се може: док кретање по истом кругу не досади“. У том „монологу“ препознаје се прича о самопропитивању: „Знам ли куда стремим? Смем ли поуздано рећи? Нека живот иде до врага. Нисам могао утећи.“. И све то у песми Стид од опстојавања непријатног богојављенског еха (шклoпоције) живота од јуче – полога, гледајући како „За ветром оде све што смо били, и што смо могли бити: ошамућени стварношћу истог тела: станари припити.“. Да ли је то суочавање са учењем о „Стрпљењу које влада мимо конституција, мимо царина, мимо секса сеоске опајдаре у штали! Када се изван програма ЕУ приређује плес забаван на неболиком платну (као у Небеској арабески), умилно кружење противприродног насиља. На бис.“? Да ли је то суочавање и са другим облицима и пројектима отпадништва, са септичким јамама књижевности, са слепим путником историје који гунђа ношен матицом дубоког вира, док „мрак једе мрак“ као у одељку Одјек. А, све је у овом песмотворју одјек, не лирски, не поетички, већ критички одјек необориве дијагнозе, одјек без псовки, као „рецимо освете за изазов“, одјек у коме  Лукићев „псовач“ не псује. Он је свакодневни човек  у „обландама“ типичне карактеролошке обичности, које се креће у „празним цокулама времана“ и  који својим кретањем повезује и плурализује  нити идеја сваке песме понаособ од „Багерске пустиње пре револуције“ до „Трагедије Другог светског рата“, од мила до недрага. У тој „псовачкој“ улози Лукић је посегао за аргументима и сликама свеопштег друштвеног несклада: владавине тупоглавих хипокризичара, који умиру да би оживели такви исти, да би после „васкрса“ наставили бахато да развијају политику  „сврхе ужаса“. Лукићева Псовка у којој он не псује је симболизација бројних појмова, појава и бића, чак и историјских, објективног света и апстрактума. Та симболизација као да је заснована на Кјеркегоровој мисли према којојој сам Бог зна да ли је ко међу нама човек. Та мисао, како то у једном свом есејистичком огледу примећује Зоран Видојевић,  звони на узбуну. Чак ако се појам човека и не схвати као морални идеал. Него као нешто „обично“, јер и то „обично“ треба достићи, или боље речено испод тога се не сме пасти, јер није најважнији однос човека према Бићу уопште, већ према себи самом. Тачније то је однос човека и зла. Од тог односа зависи шта је човек као врста, и сваки њен припадник (закључује З.В). Тај однос је битан и за спознају ликова са „концерта некултуре“ и из ложа  „публике отпада“.

          Лукићева ПСОВКА је ретко течан, мелодичан и ритамски имагиниран и компонован песнички текст са богатством песничких слика и изобиљем српских речи, њихових волшебних комбинација и досетки. Лукић је и мајстор дигресија, које попут старинских друмова вијугају и лелујају кроз дворишта и преко поседа његових „себичних и несебичних музеја“. Посебно су за савремено српско песништво драгоцене његове песме Путовање кроз вечност и Споменик за књижевну награду „Госпођин вир“. У путовању кроз вечност он „пева“ о трулежи „малих градова камених тврђава – псећем измету“ док у Споменику за књижевну каграду „Госпођин вир“, која је варварски, дилетантски и аматерски скинута са културне сцене Пожаревца, на ресак начин проговара о тријмфу бездане уметности наспрам инспиратора књижевних неправди. Заиста умна и до перфекционизма језички умивена песничка књига, речју – сјајна лирска творевина са изванредним апликацијама проговора прозаида.  

уторак, 19. април 2016.

Србија неочекивана земља

АМЕРИКАНКА Сара Бенет из Џорџије, која ради као слободни новинар и за себе каже да има мали буџет и велики апетит за свет, исхвалила је Србију у свом новом путопису. Србија нема море, пише Сара, али њена брда, планине и реке су једна од најлепших места у Европи, а Национални парк "Тара" и Дунав - једна од најзаноснијих и најинтересантнијих подручја.
- Србија има за сваког по нешто - наводи Сара. - Природна чуда често су прожета историјским и културним споменицима, док на дунавским сплавовима царује несвакидашња модерна забава. Богату историју ове земље потврђују неки од најстаријих и најлепших верских објеката. Ако одлучите да јашете кроз Национални парк "Фрушка гора", зауставите се у манастиру Раковац из 1498, украшеном предивним фрескама.
Сара сматра да је већина људи који читају њене текстове чула за једног од најпознатијих српских синова Николу Теслу. Ако већ неко није љубитељ, сигурно ће бити после посете Музеју Николе Тесле у Београду. Копаоник препоручује онима који траже нешто више од погледа. На обронцима планине расту дивља нана, јагоде и купине, а истраживачи кажу да су биљке које овде расту корисне за проблеме коже, срца, и болести желуца и црева. Посетиоци су добро дошли да направе свој пекмез и однесу га кући.
За авантуристе је идеална Овчарско-кабларска клисура. Планинари се суочавају са око четири сата путовања до врха Каблара. Падине су дом за 10 манастира, због чега је ова регија названа "Српска Света Гора."

понедељак, 18. април 2016.

ЛАКОМИЦА: Животе мој, горак ли си!





Објављено је 13.11.2013.

Песме изгнаника из раја. Песме Беле Тукадруза. Снимљено у Лакомици, на салашу крај Пека, на коме је одрастао будући песник Бела Тукадруз (алиас М. Лукић - 1950 - ). Снимио Иван Лукић. Продуцент др Димитрије Лукић.

понедељак, 01. фебруар 2016.

Несвакидашњи призор у Кнез Михаиловој...

    Данило Анђелковић, београдски виолиниста који је познат по својим наступима у Кнез Михаиловој улици, потпуно се одушевио када му је за време једног наступа пришао туриста и уз тонове његовог инструмента, запевао. / Нашем виолинисти је пришао чувени тенор из Милана, а онда се десило нешто што нико није очекивао (ВИДЕО)

Данило Анђелковић, београдски виолиниста који је познат по својим наступима у Кнез Михаиловој улици, потпуно се одушевио када му је за време једног наступа пришао туриста и уз тонове његовог инструмента, запевао.
Наиме, њему се придружио ни више ни мање него оперски певач који је у Београду због свог предстојећег наступа.
– Бецхара Моуфарреј, тенор из Милана (пореклом из Либана), припремајући концерт у Београду, јуче је прошетао Кнез Михаиловом, и знате већ… запевао баш
Либиамо” из Травијате, а потом отпевао с нама “Нессун Дорма” – написао је овај одушевљени млади виолиниста на својој Фејсбук страници.
Овај призор је одушевио многе који су се у том моменту затекли у Кнез Михаиловој, а поједини су се и расплакали.
Погледајте како је то изгледало:



Нашем виолинисти је пришао чувени тенор из Милана, а онда се десило нешто што нико није очекивао (ВИДЕО)