ЕЛЕКТРОНСКА ИЗДАЊА

ЕЛЕКТРОНСКА ИЗДАЊА
ПОВОЉНА, ЧЕТВОРОГОДИШЊА ПРЕТПЛАТА

петак, 25. фебруар 2011.

Награда "Госпођин вир" за 2010. годину НИЈЕ ДОДЕЉЕНА


Једна књижевна награда мери колико чланови који је додељују виде и тиме су мерени. Дух може да лети од глупости до глупости као птица од гране до гране, како би рекао Валери, али једна књижевна награда увек  има циљ, који се шири попут концентричних кругова, из једног средишта у бескрај, у нове подстицаје.
Статуа, симбол ове награде.
Неће бити додељена за 2010.
Брод званичне књижевности, у нас, такозване бирократске, налик је на брод пун весељака Хијеронимуса Боша. На том броду  има  безброј подстицаја за актере, официјелне илити бирократске књижевности – мноштво књижевних награда, наметачких, уз таламбасе најтиражнијих дневника земље Србије, које се, гле чуда, забораве другог дана након доделе. Тим наградама, тј. оним најизвиканијим, које су одавно доведене у питање, производе се «великани» који се признају само овде. Производи их круг критичара без мане и страха, по неком секташком диктату, како и приличи том броду веселника који се бори са стихијом већ више од једног века.
Насупрот том броду званичне књижевности постоји и један чун незваничне књижевности, мањинске, бездане, коју  овде заступа једна једина књижевна награда «Госпођин вир», која се додељује ауторима који умеју да оживе наше дубине, да сиђу у «мистичне вирове и да по цену напора целог бића дају дело које има и сву драж новине, па и оно смешно трзање збиља живих нерава, збиља сапетих спрегова
Минуле године, 2010, по свему судећи, наши песници, романописци, књижевни мислиоци, већина – укрцала се на већ спомињани брод веселника. Шта то значи заиста? Кад песници, писци, романописци, есејисти, могу да пишу све, зашто да пишу којешта?  Награда «Госпођин вир» заснована је, заиста, зато да би се оно што је у српској поезији, прози и есејистици било лепо и примамљиво, заменило и истиснуло само нечим лепшим и тако даље све лепшим од лепшега до у вечност!
Таквих наслова, на жалост, у протеклој години није било, те ова награда не може бити додељена за 2010. годину!
Присуствујемо већ подуже својеврсном митарењу чудовишта. Немилосрдном походу  бирократских наметача  крпених лутака и књижевноуметничких сурогата. Уметници за које је писање прва и права награда, неколицина, на оном чуну, који сваког тренутка може да усиса некаква матица и вир без дна, толико су потиснути на маргину и у слепе кутове нашег јавног и друштвеног живота, да то постаје невероватно, сулудо, неразумно и опасно. Овде се не чује глас уметности будућности, од буре, рике и стихије, наметачког халакања тзв. «великих жирија критике» које је изабрао онај коме име не вреди спомињати. Из тог општег глувила и аутизма савремене званичне књижевности, нисмо видели минуле године ни једно дело, које би се, макар криком огласило.