Translate

Кишни Ускрс 2012....СОЛУНСКА ТЕТРАЛОГИЈА

ЧАСОПИСИ КОЈИ ВИШЕ НЕ ИЗЛАЗЕ

уторак, 16. март 2010.

ЋУТАЊЕ СЕ НАСТАВЉА / Д. Стојковић


(Мирољуб Милановић, Пола века ћутања, Један поглед на српску прозу друге половине двадестог века, Центар за културу Пожаревац, 2008)
... онај уметник који каже да има довољно
слободе није уметник
(М. Милановић)


Ништа се друго није ни могло очекивати. Домаћа, књижевна и критичка жабокречина, не дозвољава да је било шта дотакне, узнемири, камоли нагна да се приупита јесте ли могуће направила, макар и најмању могућу, или немогућу, грешку. Поред књига теоријских, једнако као и полемичке Чекић без господара Бошка Томашевића, пролази се ћутке, као да њих уопште ни нема и као да нису добродошле свима који стварно желе да виде где се налази данас модерна мисао о књижевности у свету и где се не налази, поготову права, књижевност / поезија код нас. Да ли ће најновија књига Јована Пејчића, антологијска критичка студија Почеци и врхови бити ваљано прочитана и процењена? И хоће и неће. Појавиће се понеки приказ, али ће се и даље понављати све грешке на које је као на грешке указано у њој. Ко онда чита и зашто то чини? .......

Прошле су две године како се појавила драгоцена, дуго смишљана, једнако дуго писана, ваљано складана, максимално сажета, поштена и провокативна књига Пола века ћутања, писца који се досада огласио само двема приповедачким збиркама, Одлагање смрти (1976) и Ветрењак (2001) – Мирољуба Милановића. О њој ни мукајет. Посакривали су се у мишје рупе они који из њих нису ни излазили. У њима им је топло и удобно.Но, књига се не може обрисати. Она је ту. Речено боли јер погађа у мету. Они који би требало да се освесте и размисле нису ли можда, клањајући се неким лажним идолима, изгубили и своју властиту позлату, могли би да се барем приупитају јесте ли тачно оно што се у Милановићевој књизи тврди. Било би поштено, али код нас (наравно, и не само код нас) када је о писању о књижевности реч, скоро никаквог поштења нема. Поштење тражи да се попу рекне поп а попу боб, а не да се попује и, попујући, бобује.


петак, 12. март 2010.

Mali prilog obraćanja velikoj Istoriji besčašća / Zoran M. Mandić


....Ideja književnog Braničeva da se prestane sa prećutkivanjem bezdana pravog i pravednog, čak i po cenu da se to ne svidi, samozvanim deliocima hijerarhijskih budžeta, mesta i privilegija, zaslužuje pažnju za otvaranje neophodnog dijaloga na temu: ko su to oni koji nisu za one koji «pototnički» tvrde da jesu i tako se ponašaju? Pred Bogom jednako kao i pred Đavolom. Bez srama i griže savesti nad nezavisnom i strpljivom istinom. Ali, zar za tim dalekim odgovorima nisu tragali umovi i pameti vascelog sveta, od epohe starogčkih diskursa do Hristosa, Templara, Masona,Tesle, Iluminata i izumitelja lap-topova, fejsbuka, skajpa i mobilnih telefona? Zar istorija nije evidentirala pakleni neočiščeni umor rasprave o: danu i noći, suncu i mesecu, Adamu i Evi, krstu i zvezdi...? Zar su Šekspiru mogli da promaknu Platon, Ovidije, ili El Greko, a njima smernim, u potiparnim odajama osećanja, duh morala iz čijih su nojevih arki na ulice propasti, među prvima, izbačeni autsajderski uljezi i prišipetlje? Ko zna odgovore na ta pitanja? Ko se to sa lažnih visina mostova podsmeva utrobama provalija? Ima li kraja istoriji bezčašća? Ko to u njoj ruži utopije skupljača perja i Cigane koji lete u nebo? Otkuda vaseljenski Zakon o sudbini ljudske duše u rukama kockara? Ima li u Srbiji takvih?
Naravno, da ima. Svet je besomučno, na scenama svojih obolelih meridijana, pragova i tragova i u Srbiji, zagađen: infekcijama, virusima, upalama i bakterijama smeća koje proizvodi nasleđe samozvanih prepotentnih elita i sramno uplašenih podanika autsajderskih i kvazi staništa-đubrišta. Državnih, političkih i vojnih, jednako, kao i onih drugih hibridnih književnih i umetničkih infrastruk(tura). Svet: masturbacija, infarkta, karcinoma, nato i moždanih udara počeo je da se raspada po šavovima - iznutra. U vrtićima i školama. Na akademijama i univerzitetima. U botaničkim i kafanskim baštama. U dekanatima i rektoratima. U lutkarskim i narodnim pozorištima. U ispovedaonicama. Na klinikama. U bolnicama. U bankama. U gradskim i narodnim bibliotekama. U parkovima. U bolesnom nasilju engleskog jezika. U tom rasulu ne pomažu: vakcine, citostatici, multivitaminska i spermička sledovanja. Sunce je, takođe, zahvatio neizlečivi depresivni zamor, tako da. sve grozničavije obasjava sebične utvrde mraka i klizišta dekomponovanog klimatskog uređenja. Ko to tamo everginovski u mukama peva i plače?

четвртак, 11. март 2010.

Put ka očiglednosti


(Odgovor na anketu Braničeva "Traženje Srbije i njenog izražavanja")

Pitanja koje je postavilo uredništvo (da li je moguća drugačija Srbija; postoje li književne koterije; kakva nam je dnevna štampa, kulturne rubrike; ko ovde uopšte ima smisla za misiju; imamo li uopšte književnu elitu itd) - odišu nezadovoljstvom postojećim stanjem u našoj kulturi, a posebno književnosti. To je razumljivo. Postoje, oduvek su postojali, umetnici koji su miljenici štampe, vlasti, kritičara, a postoje i oni drugi koje teraju kao kusu paščad, gde god se pojave. Valja se snaći u tom polu-izgonu, polu-karavan-seraju.
Mislim da su elektronske veze koje je doneo internet izvesna mogućnost da se ponešto suštinski promeni. Naravno, "koterije" o kojima se govori u postavljenim pitanjima odmah su postavile i "sopstvene" sajtove. Ti sajtovi su, uglavnom, generacijski uslovljeni. Oni koji imaju učesničkog pristupa nalik su na partiju koja okuplja strogo izabrano članstvo. Nedavno sam jednom takvom sajtu, iz zabave, poslao svoje pesme i neke prevode. Odgovoreno mi je da ne primaju prevode pesnika rodjenih posle 1914. godine. O mojim pesmama, ni reči - podrazumeva se da su oni to prevazišli. Poslao sam, potom, prepeve nekih pesnika rodjenih posle 1914. godine: odgovora više nije bilo. Pokušao sam da im kažem da ovakva, temporalna, ograničenja, u umetnosti nisu dobra, da, zapravo, ne važe. Odišu na kob generacijskog pisma i predstojeće medjusobice - naredna generacija slistiće ih onako kako oni pokušavaju da ignorišu prethodnike. (Ne znam da li ste zpazali: najviše je cenzure i izopštavanja tamo gde se na sva usta govori o "pravima", "toleranciji" i "opšteljudskim vrednostima", a posebno otkada je Zapad sopstveni šovinizam proglasio kosmopolitizmom).
No, ostavimo nedoraščad na miru.
Pitanje ozbiljnog prevrednovanja naše literature, po meni je pitanje potpunosti predstavljanja osnovne vrednosti našeg literarnog pisma. Dakle, pitanje jedne otvorene i snovide kulturne politike............


уторак, 2. март 2010.

Књижевна награда "Госпођин вир" за 2009. годину додељена Вуку Драшковићу

Вук Драшковић, добитник књижевне награде "Госпођин вир" за 2009. годину - за роман "Доктор Арон!

ЕДИЦИЈА БРАНИЧЕВО - Центар за културу Пожаревац



Књижевна награда
ГОСПОЂИН ВИР – 2009.
добитник
ВУК ДРАШКОВИЋ* ЗА РОМАН
ДОКТОР АРОН


(образложење жирија)


Роман «Доктор Арон» написао је писац великог животног, политичког, и списатељског искуства. Можда се он неће допасти потомцима, пријатељима и продуженим рукама, оних које доктор Арон у роману жигоше псовком («комунистичка олош»). Драшковићев роман, занимљиво, лепо исприповедан, има страница које се приближавају амбисима, безданима уметности романа, преко потребним и недостајућим по садашње време и српску књижевност.
Испричан дискретно, роман започиње бегом од самоће доктора Арона, лудницом, а завршава се симболично, сном, и тешким питањима, које савремена српска проза изврдава. Прелистајте поново почетак Мановог Доктора Фаустуса. Ман започиње свој роман као привремену биографију генијалног музичара, и Драшковић је изнашао сличан, добар почетак. Али пре тога је скупио и пронашао грађу, и добар подстицај у пакленим круговима те грађе. Грађе – која - у стварности није ни изблиза расветљена у нашој уметничкој прози на адекватан начин. Више је било покушаја да се расветли агонија и драма тзв. Титоника, али су резултати изостали. Писац је створио лик доктора Арона, који се од осталих специјалиста и лекара у држави разликовао по томе: «Остали специјалисти у држави били су књишки мољци, научене машине без душе» Споредни ликови романа су подређени главном, кога сенче или обасјавају из најнеочекиванијих углова. Доктор Арон, као лик, разликује се од Гетеовог или Мановог Фауста, по томе, што је са богатим психијатријским и другим мистичким искуством стремио оностраном, што је раскидао савез са ђаволом.
Људски је признати да је Вук Драшковић написао уверљив и реалан роман, изузетно убедљив, а то је оно што се тражи од писца и зашта му се мора скинути капа, роман који се неће допасти «дремљивим и острашћеним совама» у земљи у којој живи, а који су навикли на угодност лажи (без обзира ма ко да су они: новинари, критичари, политички неистомишљеници, државни песници, иницијалима потписани аутори и уредници редакцијских коментара, промашени и једноумни људи, разочарани следбеници В. Драшковића, и многи други). Роман «Доктор Арон» су чланови жирија официјелних илити наметачких књижевних награда у овој земљи игнорисали, како већ и приличи једном свету који је писац критиковао на најделотворнији начин.
Драшковић је писао свој најновији роман, не да би ликовао, колико да би олакшао своју патњу. Он није улепшавао истину, коју је дуговао себи, и својим читаоцима. Некоме се то можда неће допасти? Па шта? Зар се књиге пишу да би се неком допадале?


Награда ће добитнику бити уручена у Свечаном салону Града Пожаревца у петак 19.03.2010. године у 12. часова.

________________


* Вук Драшковић (Међа, 29. новембар 1946. године), српски књижевник и политичар, председник СПО. Основну школу завршио је у Фојници, гимназију у Гацку, а дипломирао на Правном факултету у Београду 1968. . У периоду 1969 - 1980. био је новинар у националној агенцији Танјуг. . Скоро три године радио је и као дописник из афричких земаља. У том периоду објављује и своје прве књижевне приче, као и есеј Ја, малограђанин. Новинарство је напустио 1980. и посветио се књижевности. Његови романи били су југословенски и балкански бестселери. Неки од њих преведени су на енглески, француски, руски, грчки, румунски, чешки и још многе језике.
Објавио је следеће роман: Судија (1982), Нож (1982, екранизован 1999), Молитва, Молитва 2, Руски конзул, Ноћ генерала (1994), Доктор Арон (2009), као и књиге Одговори, Којекуде Србијо, Подсећања (2001). На седму годишњицу демократских промена у Србији (5. октобар 2007), Вук Драшковић је објавио аутобиографску књигу „Мета“ која нека ауторова сведочанства о догађајима у периоду 1990-2000.



Вреди погледати:
http://www.mondo.rs/s155132/Zabava/Kultura/Vuk_Draskovic_se_vratio_knjizevnosti_VIDEO.html
^ Биографија Драшковића на сајту СМИП-а
Једни су луди без памети, други су луди од памети („Политика“, 13. децембар 2009.)

Актуелно. - "Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ"