KRANOVI SU SAMO POČETAK HAOSAA!? Putin će odgovoriti istom merom!?- Sava...

НАМАГАРЧЕНИ СРБИ

 

ИЗ РУКОПИСА

НОВЕ ПЕСМЕ

ДО ГАЂЕЊА

Господ не заповеда, знајте -

Српска безмерна понижења.

Јер, истина којој служимо

Открива срамоту наших дела.

Сто година се нисмо видели -

А били смо толико близу

Једни до других – тик.

Кобајаги невине киле.

Вргови убрани са уврата баште

Осуђени да обешени чаме у тами

напуштеног тавана сеоске штале.

Улево – удесно: а болест одмакла.

Крвна освета тзв. демократије

Мамац је идеалних огледала -

Махала дубоке државе, пружа пипке:

шкљоца клештима незасит црвен рак.

Либерални капитализам: сјајан челичан суд,

који чува лек за све бољке. До гађења!

 

СВЕТИЊА

У спомен оцу и мајци

Нека те чува драги Бог – Свети Отац наш са небеси:

Не прави се канда да не видиш своје место – где си?

Уздај се, у себе! Образ људи је раван одраној дуванкеси.

Бездушној светини - табарци пакости: збогом одбруси,

Па нека се пуши сама. Оштар рог са грања кида паучину.

Ма ко да си, роде, душа си! Човека, а не таму, чува Бог!

Није свеједно са ким си током пута на крају остао овде због

Њега. Хиљадугодишњи храст, види, краси пусту утрину.

Батали празну причу – ону изреку: пала Сара, пала Мара!

Само се лењи духови служе значењем изрека као да ломе

Крто шибље. Светост за светошћу одувек снагом јаком изгара,

Као кад вихор усиса сено пласта увис ка небу на дан Вртоломе!

 

НАМАГАРЧЕНИ СРБИ

На Красном тргу, уз саме зидине Кремља –

време начело препарирану мумију –

па круни немилосрдно од главе до пете

тавариш Лењина ad nauseаm.

Молим се за Србију даноноћно – за све и свја!

Господе, откуд избија из мене толика снага?

Толико се молим за Србију! За наш Божји час.

За сваког и свуда намах намагарченог Србина.

Сит сам уштројених савременика -

превасходно свакодневне агитације несоја:

Тих доживотно рентираних дупеувлака.

Мислим, нека их. Нека се гаде поимања

нашег српског националног интереса.

Дебелим канадским тополама – истиче време.

Испод части је да судим – продатим трупцима.

Изабрао сам пут – он није за сваког!

Слава Теби је Господе! Слава и магарцима!

 

Нови број "БРАНИЧЕВА", 1-4/2021

 

Ових дана је одштампан први овогодишњи број књижевног часописа "БРАНИЧЕВО", у целини посвећен Делу пок. Мирољуба Милановића, књижевног критичара и приповедача српског. Овај број, који доноси "Дела Мирољуба Милановића,1" (књижевне критике) приредили су песникови пријатељи Браћа Лукић, Александар и Мирослав.

 

Садржај: МИРОЉУБ МИЛАНОВИЋ –ДЕЛА,1РЕЧ УРЕДНИКА/ 9Мирољуб МИЛАНОВИЋНАПОМЕНЕ ЗА АЛЕКСАНДРА ЛУКИЋА/ 11 ПОЛА ВЕКА ЋУТАЊА/ 35 ОПШТА РАЗМАТРАЊАНа почетку/ 35 Подсећања/ 36 О уметничкој слободи/37 О односу стварности књижевног дела и животне стварности/ 39 Окружење/ 41„НИН“-ова награда/ 41 ПОСЛЕРАТНА СРПСКА ПРОЗА Иво Андрић у послератној српској књижевности/ 42 Исток, исток/ 44 Послератна српска проза и њени главни представници/ 46 СТВАРНОСНА ПРОЗА И ПОСТМОДЕРНА Зрачак наде/ 53 Пут се отвара/ 54 Пут је ћорсокак/ 55 Вођа нације као књижевни критичар/ 56 Теорија и резултат/ 56 Антологија стварносне прозе/ 59 Антологија стварносне прозе 2/ 64 Пропуштена могућност/ 66 “Златно руно“ уместо саге о социјализму/ 69 Данило Киш или против опскурантизма/ 71 Вођа нације на врхунцу моћи и српска књижевност/ 75 Почетак краја/ 77 Документарна проза и постмодернизам/ 78 О имену/ 79 Постмодернизам и стварност/ 80 Антологија српске прозе постмодерног доба I/ 81 Антологија српске прозе постмодерног доба II/ 82 Антологија српске прозе постмодерног доба III/ 84 Антологија српске прозе постмодерног доба IV/ 85 Антологија српске прозе постмодерног доба V/ 88 Завршница/ 90 И ДАЉЕ ОД БЕСКРАЈА Еквилибристика једне критике/ 93 Исто о истом/ 95 Две реченице/ 98 

ПИСЦИ ОТПОРА ИЗ ПРОШЛОСТИ Корен/ 100 Достојевски и стварност/ 101 Љагавштина/ 110 ПРОЗА ОТПОРА У ЗЕМЉАМА СОЦИЈАЛИЗМА Остати човек међу вуковима/ 112 О роману „Један дан Ивана Денисовича“ А. Сољженицина У соби и по Јосифа Бродског/ 115 Проблем завршетка романа –анегдоте/ 119 „Заробљени ум“ Чеслава Милоша/ 128 Похвала веку ужаса/ 141 Над књигом есеја „Ода двадесетом веку“ Беле Хамваша Свет идеја у поемама Александра Лукића/ 146 Два стиха из поеме “Брод лудака”/ 157 Роман о апсурду апсолутистичке власти О роману “Маестро пер Пјетро” А. Лукића/ 159 Пут праведности и истине Мирослав Лукић „ Кућа светих ратова“/ 164 Између симбола и стварности Мирослав Лукић „Ујкин дом“/ 168 За обнову друштвеног романа Мирослав Лукић „Пасија по Амарилису“/ 174 О смислу живота у делима писаца прозе отпора/ 180 Реч на крају/ 182 

 САН О ПОЕЗИЈИ БУДУЋНОСТИ Могући увод или нужне напомене / 184 Ухватити нит неухватљивих ствари / 187 Мирослав Лукић о превредновању  српске књижевности / 193 Песма као покушај да се искаже неизрециво/ 195 О смислу постојања и певања / 199 Поезија од овог света / 203Сан о поезији будућности / 208 Песме о наметнутом животу и времену без духа / 211Пут ка смислу / 214„Језино бројило“ Милоја Дончића / 217 Антологија “Ресавски венац” Милоја Дончића / 220 

БЕЛА ТУКАДРУЗ*„ИЗДАЊА ПРИЈАТЕЉА“УВОД.PostScriptum, писан 8. септембра 2020. године/222 ЗАБЕЛЕШКЕ УЗ ПРВУ КЊИГУ ДЕЛА МИРОЉУБА МИЛАНОВИЋА (1947 -2018)/ 223 ЗАВЕРА ЋУТАЊА поводом и посмртне завере, или једно подсећање ИСТОК, ИСТОК*СЕЋАЈУЋИ СЕ МИРОЉУБА МИЛАНОВИЋА (1947 –2018)/ 227 БИБЛИОГРАФИЈА ПУБЛИКОВАНИХ РАДОВА МИЛАНОВИЋА У "ЗАВЕТИНАМА"/232 ЛОВ ЛОВИЛИ УЛОВЉЕНИ/ 237 УЛАК или застава листа Заветине+/ 265 ХРАБРОСТ/ 265 Из БЕЛЕЖНИЦА/ 267 Новине су пуне свега и свачега БРИШУЋИ ПРАШИНУ И ПАУЧИНУ/ 269 Одавде: без обланде (01) ИЗВОДИ ИЗ НЕОБЈАВЉЕНИХ РУКОПИСА(...) Летопис „ЗАВЕТИНЕ+“ ЕКСКЛУЗИВНО БОСИОЧЕ МОЈ ЗЕЛЕНИ ОПАСАН ЖИВОТ БЛЕЗА САНДРАРА И ПРОЗАИЧАН БЕЛЕ ТУКАДРУЗА И ДАЉЕ: БЕЗ ОБЛАНДЕ (02)/ 277 ПРЕВРЕДНОВАЊЕ/ 284БРИШУЋИ ПРАШИНУ, ПАУЧИНУ ИЗ БЕЛЕЖНИЦА/ 284 ПРЕЋУТКИВЊЕ –„српски стил“?/ 287 ПРЕВРЕДНОВАЊЕ ЈЕ НЕИЗБЕЖНО/ 289

Видети више  БРАНИЧЕВО, 1-4/2021

                                                                                                   Др Дим. Лукић

ЧУДО У МАНАСТИРУ ГОРЊАК КОЈЕ СЕ ДОГАЂА САМО НА ЂУРЂЕВДАН

ОВО ЈЕ НАЈСТРАШНИЈЕ ПРОРОЧАНСТВО ГОСПОДЊЕ!

АВРАМОВ РОД / Алекандар Лукић

Александар Лукић (Белешка након читања песничке књиге “АВРАМ”, 2014. година, Драгана Борисављевића, написана за песниковог живота)

 

АВРАМОВ РОД 

 (...) Многи српски песници стреме читавог живота да напишу песничку књигу попут књиге “Аврам”, какву написа Драган Борисављевић, а да им та жеља оста – пуста. У позном животном добу ( кад је песник Борисављевић и поезија у питању – тек три објављена наслова у досадашњем опусу), Борисављевић - како се каже - на измаку снага, без икаквих калкулација пише готово тестаментарне песме и стихове посвећене свом роду, без улагивања било коме, сводећи рачун о “оном што смо били, и што смо могли бити” - премошћавајући ограниченост и несавршеност човека кроз време, “наш страшни и језовити ход ка успону и пропадању”. Имајући јасан став о чему и зашто пева као и то за кога пева, Борисављевић је трагајући за истином одбијао да устукне пред сабластима времена, пред сенкама са натакнутим капуљачама на глави, пред лепотом склизлом са сечива у краткотрајном севу, пред савременицима, - ишао је усправан према страви која је долазила из бездана, све време трезан и усправан верујући у поезију и у њену животодајност која избија из њеног врела. Знајући о чему и за кога пева, истини одан, песник Борисављевић дакле, не мари пред чињеницом да га певање као оца свог могу довести на стуб срама. Што у нашој култури и књижевности не би била првина. Кроз митског и прадревног јунака – Аврама, оца нашег, стваралачки зрело и као каква музичка арија компоновано без грешке, стихови су доведени до савршенства у песмама, из којих се не може ни реч одбити као вишак. Аврам беше идеалан симбол и метафора да се саопшти и испева предање од почетка до краја о свеколиком нашем постојању, о свеколикој историји нашег лица и наличја. Трагедију људског постојања, трагедију рода свог, све избочине знане и незнане, оштре и најчешће незаобилазне проистекле из мрака, песник је учинио прихватљивијим и за људски ум подношљивијим. Зашто не рећи и то да су на песничкој теми о национу, многи песници досад поломили зубе, већина знаних углавном. Ја бих додао да је књига Аврам чекала дуго оца да би била рођена. На начин на који је рођена. У крају у ком је настала. Написана у Прокупљу, за оне који одбијају да то знају – Пијемонту српства. На оним местима на којима, ако их има, одбија да то буде, Аврам постаје и сам песник Борисављевић. А о нама? Бог с нама! И за нас, понекад намах отуђене од живота има наде. Енергија ове књиге сведочи животодајношћу којом нас дарује....

СРПСКИМ ЈУНАЦИМА СА ЈЕДРЕНА

 

Александар Лукић

СТАВИТИ КОТАРИЦУ НА ЊУШКУ

Српским јунацима са Једрена

Нашим освајачима Једрена

Хајдете натраг! На тој црној њиви
Коју сте ралом топовским разрили,
Доста сте крви потоцима лили!
Време је, да се одморите и ви!

Да ли сте живи остали у боју
Или вас листом могиле покрише,
Или вас срце и не вуче више
Доћи у лепу Отаџбину своју?

Видети опет оца, сеју, брата,
И стару мајку, пуну неспокоја,
И сузну љубу и дечицу, која
Питају тужно: “Што не дође тата?”

Крај свога старог огњишта седети,
У топлом кутку, уз песама звуке
И, након свега, поново узети
Дечицу своју у крваве руке?

На њиве, жељне, и зноја и рада,
С ралицом оштром радосно отићи,
Сврстати бразде, па онда обићи
Ројеве златне и свилена стада?

Проћи кроз забран, над ким се надвуко
Застор од лишћа? Кроз сеоце бело
И вотњак мали, што се сав обуко
У своје цветно, блиставо одело?

Хајдете натраг! Даље ваше није!
О, децо наша, о, ратници смели,
Доста сте другом ловорове плели!
Време је, да се сетите Србије!

20. III. 1913. год.

(Војислав Ј. Илић Млађи, ПЕСМЕ, стр. 182 – 183, Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон. А. Д., БЕОГРАД, 1936.године)

Гробље српских војника погинулих у борбама на Једрену – 1913. године у селу Кадикеј је необележено и запуштено: посмртни остаци пет стотина душа из Тимочке и Дунавске дивизије, те из Другог дринског артиљеријског дивизиона заслужују ли доиста овако сраман однос потомака?

Биће да су историјска и војна наука подробно описали главни циљ опсаде и борбе за освајање Једрена 1912 – 1913. године: њене учеснике, трајање опсаде, сам ток одлучујуће борбе, и пад једренске тврђаве. Једна од исцрпнијих књига о тој теми је свакако књига - Инж. Пуковник Никола Ј. Аранђеловић - Опсада Једрена 1912. - 13. године, Београд, Штампарска радионица Министарства Војске и Морнарице, 1925. Страна: 140, коју препоручујем евентуалном читаоцу да прочита.

Моја су знања била скромна по питању познавања борбе за освајање Једрена. Другачије и није могло бити. Генерације младих људи за другим светским ратом, којој припадам (1957.) васпитавана је по систему КПЈ, друштву које је за главну идеологију свог постојања устоличило политички систем на темељу атеистичког поимања света, друштву спремном да се брутално разрачуна са политичким неистомишљеницима - преосталим светом верујућих људи, моралних људи старог кова, људи привржених Господу Исусу Христу, и православном хришћанству. Али то што КПЈ није могла да смисли српске ратнике, па и српску династију из балканских ратова и Првог светског рата, тзв. “солунце”, живот – живот обичних људи је надмашио и компензирао на свој начин. Чињенице о улози и значају српског војника, оствареном кроз балканске ратове и допринос српске државе дат у начину и победи у Великом рату смишљено је прећуткиван и изостављан да буде узорни део званичног школског програма. Но, живот се не може победити! Нека од његових жишки увек претекне, поготову ако та жишка долази из Истине и Лепоте. А богами и из крви. Тим пре ако стреми – Истини и Лепоти. Онда се живот толико одважи као каква неслућена бујица, те изађе из свог тока и скрене другим правцем, пробијајући за себе другу трасу тока, пресецајући дотад непомерив брег. Тако оно што је сматрано незамисливим и немогућим – пред очима других генерација постане стварност.

Ко би рекао, да ће се комунистички политички системи, крволочни са претензијом да буду вечити, попут самоуправног тоталитарног социјализма СФРЈ-а, тако бедно и срамотно срушити сами од себе. Могло би се рећи уз свесрдну помоћ својих безбожних идеолога – градитеља и њихових наследника - потомака.

Но, док се та трагедија није догодила, солунци су били сабијени у своја села, на имања, и салаше смештене под висовима планина. Тамо су они, у својој самоћи, налик монасима, копнили преметајући се на други свет. Али Истину и Лепоту својих живота, нису себично понели са собом. Њу су казивали потомцима (онима који су то хтели да чују) кад год су застали да се одморе од посла, где год да је то било. Господ је уредио – сам зна ради чега – да будем један од будних синова рад да чујем те легенде о Истини и Лепоти. Господ је обдарио наш народ несебичним умећем усменог приповедања – традицији која рекао бих није затајила.

На тај начин су до мене допирала предања и легенде о борби за Једрене, која су била толико жива у сећању стараца “солунаца” из мог завичаја – североисточна Србија, да сам упијао сваку њихову реч, ћутке, стрепећи да која од тих речи не постане уплашена птица, бела голубица па да одлети незнано куд. Сад кад се све сурвало до врага, и Европа и свет преметнуо у заводљиво чудовиште непојамног лудила Ковид 19 (те се не зна од чега смо даље, а чему ближе) имам потребу, не да поновим чињенице које је саопштила званична историја, од пре и после српског урвања, урвања сабијеног у век и скоро једну деценију агоније – током које је рођена несрећна Југославија, и током које је насилно умрла, ма колико да је ко жалио и жали, њена судбина је био природан след догађаја незајажљивог апетита ЕСАД-еа, Европе, и њихових трабаната, национално неостварених прцвољака од државица. Ко хоће да види – понављам: Југославија није умрла на туђем, већ на свом месту.

У овом раду немам намеру да саопштим све што знам, о оном што сам негда чуо као усмено предање несрећних људи. Била би то дугачка прича. Наша ретка национална срамота. Растужујућа дугачка прича, за људе који држе до савести и морала. Срећа је да таквих, међу Србима, ма шта о нама да мисли ко, хвала Богу има! Савест код Срба, није умрла до краја.

Откуда је онда превладало у мени интересовање о борби за Једрене, лета господњег, 2020. године? Биће да ме је на ту мисао приморао насилни логор светске пландемије Ковид 19. према којој сам имао известан отпор и превасходно неповерење као опасној болести према човечанству. Лично сам пландемију Ковид 19. доживео и разумео као перманентни Трећи светски рат, који је болест користио на најморбиднији начин као средство уперено против човечанства за своје “мрачне циљеве”. Тријумф Тоталног логора.

Трагајући за Басмом против чуме, коју сам неколико пута имао прилике да чујем, упутио сам се до свог пријатеља, народног уметника, фрулаша – Жике Макуљевића у засеок Брезовица, села Рановац, а који се атари са имањем катастарске општине села Мишљеновац са северне стране, села у коме сам рођен, и где сам проходао. Осим што сам записао “Басму против чуме”, коју смо препевали са влашког на српски језик заједно, искористио сам прилику да опишем и сам обред, његов почетак и крај у доба куге, захваљујући фрулашевом казивању. Ако неког буде занимао рад поводом обреда и “Басме против чуме”, упућујем га на рад “Басма против чуме”, који је завршен о Ускрсу, 2020. године.

Мени је, осим културно историјске важности да се забележи “Басма против чуме”, итекако било од значаја, да сама басма, буде и својеврсни мото, за моју поему “Чумина кућа”, коју сам окончао са писањем пре Ускрса, 2020. године – а коју смо мој брат Мирослав Лукић, и ја штампали у часописној верзији “ЗАВЕТИНЕ +”, као ванредни број за месец октобар, 2020. године, о свом трошку.

Јасно је да такву књигу стихова у земљи Србији, не би штампао ниједан актуелни издавач – јер, већина њих куња од болести “другосрбијанства”, неогатитпропа, и неокомунизма.

“ЧУМИНУ КУЋУ” - написао сам од часа увођења ванредног стања у земљи Србији поводом пландемије Ковид 19. - крај марта, почетак априла 2020. године, до Великог петка пред Ускрс, 17. априла, 2020. године.

Дабоме да сам пишући књигу стихова “ЧУМИНА КУЋА”, морао да се сетим свих трагичних векова, и година, када се Црна смрт - Куга појављивала међу људима, као и аутора који су одмерили снагу са њеном појавом и “резултатом”. Све до велике пландемије Шпанске грознице, 1918 – 1920. године, одмах по Великом рату. Запазио сам бележећи стихове “Басма против чуме”, а “чума” је народни израз за Кугу, да народни уметник Ж. Макуљевић, говори о пландемији куге у Брезовици за време 1820. године, за што верујем да је непоуздан податак, те да је стварно присуство Куге у хомољском крају било 1720. године.

Тад и никад више.

О Црној смрти - Куги – Бокачо је написао своје незаобилазно дело Декамерон, 1348 – 1351. године. Куга се потом појављивала неколико пута на тлу Европе, до XX века, када се објавила у својој страхоти Шпанска грозница - 1918 – 1920. Једно необично књижевно дело је написано током 1943. године, а публиковано 1947. године о избијању куге у француском граду Орану, од стране аутора Албера Камија. Књижевно дело у сваком погледу значајно, нажалост, недовољно прочитано, а још мање смислено протумачено, како од обичног читаоца, тако и од “универзитетских печеница”, академске заједнице која воли да се испрси ex cathedra, да би се бусала у груди као петао пред кишу.

Књиге писане поводом опсаде и борбе за Једрене углавном казују о начелним питањима зараћених страна, времену дешавања, трајању борбе, командантима зараћених страна, стратегији војевања, средствима коришћеним у току борбе, броју војника са обе зараћене стране, броју коња и друге марве, статистици о броју рањених и погинулих, резултату борбе, победнику и побеђеном, резултату оствареном ратовањем.

О обичном војнику, конкретном човеку из нашег краја, (нашим рођацима, браћи) обавезницима дунавског и тимочког дивизиона, те Другог дринског артиљеријског дивизиона, ни речи. О именима погинулих, ни ред. Кости наших предака труну у туђини читав век, на правди Бога заборављени. Ето, какви смо ми људи, кад смо допустили да српско гробље у Кадикеју, буде закоровљено, запуштено и необележено. Ми сами не умемо да ценимо улог наших предака положен на најузвишенији начин за слободу. Нашу слободу! За већину Срба ти непознати и безимени војници су са својим командантом Степом Степановићем извојевали победу на Једрену. Ај, браћо Срби, са “дупетом као бурма”! За све што нам се десило, сами смо криви. Наше врлине у време рата су велике и недостижне - “рен у носу”, али су наше мане у слободи погубније од свих врлина, да се зна!

Спашавајући од заборава стихове “Басма против чуме” препевавајући је са влашког на српски језик, записао сам и сведочанство Жике Макуљевића о његовим прецима, по очевој и мајчиној линији, а пре свега о Богосаву Мартићу, и Божи Макуљевићу, који су као војници дунавског дивизиона учествововали у борби за Једрене.

О ПРОРОШТВУ Богосава Мартића. (1875 – 1913)

"2020. године ће људима ставити котарицу на њушку! Мушкарац ће мушкарца женити, и жена ће се за жену удавати. Мимо Божјег закона, мимо памети.

Године 2020. наићиће зло преко целе земље, стићиће нова куга, преправљена и непозната, бежаће човек од човека, и људи се неће познавати међу собом, јер ће носити котарицу на њушки!

Након те пропасти човек ће се вратити на почетак!”

Овако је говорио за живота Јовица Брњика из Каоне, солунски борац, О ПРОРОШТВУ Богосава Мартића, свог ратног друга са Једрена. Они који су га слушали, смејали су се “ко луд на брашно” не верујући ни једној његовој речи. Али Јовица Брњика се држао пророштва Богосава Мартића, не марећи за запенушани свет - комунизмом омађијане сународнике, опијене дрангулијама шареног безбожног материјализма. "Смејте се ви децо комунизма - ја нећу бити жив да видим вашу пропаст, али ви ћете то дочекати - доћиће Вама 2020. година! Садука котарица нбот!” - опомињао би Јовица Брњика, тад је то изгледало узалуд.

Богосав Мартић је као младић имао обичај да оде на света места у околини Рановца, углавном, на темеље порушених манастира и цркава, као и на брег Столица на каонској и мишљеновачкој Бандери, где су монаси столпници у средњем веку боравили на гранама храстовог дрвећа. Тамо би преноћио, а онда би долазио и препричавао ближњима своје визије.

Богосав Мартић сточар, пчелар, врстан градитељ фрула и фрулаш, шеф оркестра – музичара распоређених у пет група инструмената: фруле, гајде, кавал, фифе, два добошара, и мушки и женски вокали.

На иструменту фифа музицирале су жене: две жене на фифи са шест пиштаљки, две жене на фифи са дванаест пиштаљки и две жене на фифи са осамнаест пиштаљки које су биле паралелно везане у низу са воскираним концем. Пиштаљеке су биле израђене од трске или зове. Фифа је као инструмент претеча румунском инструменту Нај.

Богосављев ансамбл су чинили: осамнаест фрулаша, шест гајдаша, шест кавалиста, шест жена са фифом, два добошара, три женска и три мушка вокала. Свирали су на славама, и свадбама, заветинама, вашарима, сеоским празницима, а кадкад и на сахранама.

Преживели Богосављеви саборци препричавали су за Богосавом Мартићем његову трагедију са Једрена.

"Једрени су као велика турска тврђава, били готово неосвојиви. Као обдарен човек са посебним способностима – јасновидац, Богосав Мартић је од стране српске команде био истурен испред српских снага као извидница - онакав каквим га је Бог саздао, могао је да чује звук, који обичан човек није могао да наслути - толико је имао оштар слух. Једне ноћи на стражи чуо је под земљом звук како тутњи под њим, крећући се у правцу турске тврђаве, да би се потом исти звук из правца тврђаве враћао откуда је дошао. Пошто је био у недоумици шта се догађа, он исприча догађај браћи: Петру Макуљевићу, Божи Макуљевићу и Јовану Макуљевићу, те се договори са њима да их сутрадан пробуди у одређено време да би отишли на назначено место, како и би, али браћа Макуљевић не чуше ништа. Петар Макуљевић се досети и предложи да сутрадан доведе свог коња и пободе колац у земљу на том месту, па да коњ кад осети звук тутњаве зарже. Тако и поступише, а коњ кад осети тутњаву под земљом зарза и узнемири се.

Након тога, Богосав Мартић са браћом Макуљевић извести српску команду, описујући подробно догађај до појединости са тачном локацијом места на брегу. Потом српски официри по налогу команданта српских снага Степе Степановића одлучише да на нареченом месту у земљи ископају рупу широку пет метара у пречнику да би открили о чему се ради. После десетак метара у дубини земље откопали су камени свод железничког тунела. Командант Степа Степановић нареди српским минерима да одреде количину експлозива нужну да се сруши камени свод железничког тунела, те прекине турска комуникација, као и да се припреме сто елитних бораца које неће зрно, (постојали су војници у српској војсци, које није хтело зрно. Божа Макуљевић је као један од њих, на пример у току борби стајао мимо шанца, усправан, и тако са митраљезом у рукама решетао по непријатељским снагама. Око њега су гинули његови саборци, а њему да фали ни длака са главе. Кад борба утихне, сва штета код таквих војника беше њихово војничко одело које је висило са њих расточено у крпама. После сваке борбе, борцима које није хтело зрно, додељивана је нова војничка униформа.) који ће извршити јуриш на турске снаге кроз тунел.

Захваљујући Богосављевом открићу железничког тунела, и одлуци српске команде, да исти откопа, и изврши напад српским снагама кроз железнички тунел на турске снаге, Једрени су пали. Шукри паша комадант одбране Једрена, тражио је пред поразом, да се преда српским снагама, али су Срби ту понуду одбили. Једрени су пали.

Богосав Мартић је у тој војничкој операцији, док се спуштао у тунел, био рањен у пету. Тек, сматрао је да његово рањавање у пету, не захтева лекарско збрињавање ране. И ту је погрешио. Након недељу дана умро је од последица рањавања. Сахрањен је на српском војничком гробљу Кадикеј. На запуштеном и необележеном српском војничком гробљу Кадикеј, ове 2020. године.

      (из рукописа књиге у припреми) 

Dr Ivan Pajović - POČINJE OCENJIVANJE PODOBNOSTI POJEDINCA!? - Naša deca...

POMRAČENJE - Ko pretekne, pričaće...

Stavite čen bijelog luka pod jastuk prije spavanja Ujutro očekujte OVE 3...

AUDIO KNJIGA - Stefan Nemanja i Sveti Sava

Milan Vidojevic

32 хиљ. пратилаца

Autor knjige Milan Đ. Milićević. Književnik Milan Đ. Milićević rođen je u Ripnju 1831. godine. Bio je član Srpskog učenog društva, član Akademije nauka u Petrogradu, Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu, član Srpske kraljevske akademije u Beogradu, predsednik Srpskog arheološkog društva i jedan od osnivača Srpske književne zadruge. Napisao je više radova iz oblasti istorije, pedagogije, etnologije. Najznačajnija dela su: Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijeg doba, 1888, Život i dela velikih ljudi i svih naroda u tri toma i druga dela. Preminuo je u Beogradu 1908. godine.