|
Сунце које залази. Поглед са Гробља у Поточићу - снимак БВРС |
МУРЕЋЕП
За Тину
Негде
у Хомољу кад се раздвоје две блиске
душе
кажу киши мастило, од бола, драга.
Чуј
пиле, то од жалости киши за нама:
пред
вече та несвеобухватна туга измиче.
Алеле,
леле, пиле, опијено љубављу:
мастиљаве
капи по белој хартији пале -
извијене
у ластавичији реп. Пиле моје:
на шта
се своди љубав: како је црна.
Докле
год видиш – шта видиш: драга.
Смрт
долази непозвана. Кида жицу
паучине
међу грањем мурећепа.
Жицу
виолине: разапете тугованке.
Охо,
хо, хо, хо! Боли, боли, боли!
Таласа
време, бадава.
Учини
се дуну ветар па преста:
сагоре
јучерашњи дан.
= извор: из најновијих рукописа српских песника
|
Црна тамњаника се успузала уз највиша стабла испод Гробља. Снимак БВРС |
|
Самородна лоза, родило прилично |
...