или: шта се променило после четрнаест година,овде,заиста?
(.....................)
БОРБА: Да кажемо нешто и о наградама. Колико су оне
стимулативне, а колико девалвиране?
 |
| Александар Лукић, српски песник |
Књижевна
критика, шта то беше? Нема ни једног члана жирија у овој земљи коме се не би
могло приговорити. Овде награђивања нечему другом служе а не подстицању и
подршци стваралаца који то и заслужују. Према томе, добити, неку књижевну награду,
овде, бе значи ништа, до – срозавање. Зашто? Зато што нема велике личности,
поузданог књижевног судије, има пуно малих људи, који су се докопали
универзитетских катедарских бусија и свиг других синекура.
БОРБА: Шта би књижевна критика на то
рекла? Који су њени аршини у оцењивању књижевног дела?
Александар Лукић: Уместо књижевне критике и
књижевних жирија ми имамо – метафорично речено Црног Арапина, на једној страни
и на другој нашу савремену књижевност која полако умире у белом дому као пропаст
мушкараца. Они ретки наши најбољи писци налик су на Боланог Дојчина. Друге
судбине они ни немају, нити другу судбину могу одабрати. Ми имамо читав низ Налбантина,
који су занате изучили у врзином колу епохе Хокус – покуса. Наши књижевни
критичари су отуђени умишљени, мали, врло мали људи, патуљци сапети као крава
која пасе
траву. Колико јуче дирљиво
су се такмичили у навијању и проглашавању својих пријатеља за горостасе у
српској књижевности, устоличавајући неке од њих као принчеве у поезији, а неке
као Курчевић Андрије у прози – правили су листе 20.
века, деценије, „А“ листе,
„Б“ листе, „сто најбољих“, притиснути под орманом. Има ли и једног српског
писца последњих деценија којему треба завидети на таквој слави после свега?
Српска
књижевност друге половине двадесетог века је апсолутно прецењена од сурогата.
Нити има довољно уметности која је племенита, нити критике, која је света.
БОРБА: А књижевна јавност? Под чијим је она утицајем?
Александар Лукић: Књижевна јавност у нас је онаква
какав је и народ. Годинама подсећа на зону сумрака. Пристала је или била
натерана на обмане и притисак најутицајнијих медија, најтиражнијих дневних
новина. Они који су најприсутнији у књижевној јавности, на овај или онај начин
представљају књижевне арлекине.
Та тужна понављања удес су и
патент српске књижевности.
Манипулатори
су неуспели ствараоци неспособни да створе оригинално
дело. Задовољавају се да
могу да покупе мрвице са стола. Они само врше своју дужност. Чекају нове
прилике. Крај познат. За Божић или Ускрс објављују песме у тиражним новинама, раме
уз раме са посланицом Патријарха.
БОРБА: Постоји ли тзв. „интелектуална
провинција“ и има ли стваралачке
разлике измедју оних који
истину и лепоту откривају у метрополи и некој тамо недођији?
Александар Лукић: За ствараоца који као руски геније
узима на себе најтежи терет, пролазећи кроз трагедију стваралаштва, провинција
не постоји. Треба ли понављати да
књижевност не познаје границе, да Дух не признаје границе. Модерна уметност је
пролазна и води према другачијем стваралаштву. Њени
подвизи нису тако велики као
њена трагања и патње. Уосталом, човек је најрентабилније Божије откриће.
Поезија није у Оцу, нити у Сину, већ у Духу, и стога излази из окова Старог и Новог
завета. У поезију се ништа не показује Одозго. Дух нема своје туторе, оличене у
свештеницима, идеолозима или
назови критичарима естетама.
Поезија је Боголика Слобода. Откривање лика Творца у Песнику. Ја се увек
налазим на своме имању. У завичају Истине, далеко
од културе и великог
религиозног неуспеха. Далеко од уметности – неуспеха у стварању лепоте; далеко
од породице и полне љубави; неуспеха у стварању љубави; далеко од морала и
права – неуспеха у стварању људских односа; далеко од од привреде и технике –
неуспеха у стваралачкој владавини човека над природом... Ево ме овде, где се остварује
сазнање.
Где
је лепота, а не симбол лепоте, где је љубав, а не симбол љубави, овде где се
све преображава.
Разговор
водио: Драгиша Живадиновић. 27 – 28. октобар 2001.
МАЈСТОРИ ЗА БОЈАДИСАЊЕ ВУНЕ
БОРБА: Да ли песник данас може схватити
себе и свет гледајући у звезде? Или је потребно нешто друго? Може ли човек
победити судбину?
Александар Лукић: Звезде су привилеговане да
нам не морају пружати одговоре, оне су доказ сам по себи. „Верују“ у њиховом случају
има више смисла од оног записаног у Библији. Ствар је јасна, одговор човек мора
да потражи сам.
Помислимо
ли на све јунаке из прошлости, сетимо ли се њихових имена и дела, видећемо да
је већина неславно завршила, на вешалима, или у каквом боју, или пак од руку
сродника у мраку, распорен од учкура до бијела грла. Списак је дугачак
те претпостављам да се о
мучитељима мора размишљати. Такви медју нама шетају. Сви су они деспоти по мери
својих дела.
Мањина
зна да су једне књиге важиле јуче, и да ће друге бити писане сутра. Ја се надам
да се ми нисмо родили за радну снагу у неком логору.
БОРБА: На шта Вам личе наше актуелне
културне, књижевне и друге прилике?
Александар Лукић: На смех и сузе, на аплаузе
незасите публике што рукама млатара по ваздуху, као да узвлачи џигерњачу из
свињске утробе не вреди трошити речи. Сеансе буду и прођу.
Ја
сам од оних писаца који зна да и време има своје празне рупе, од оних који
поред висака верује и паучини. Овде засад немамо другог избора до да жалимо непоуздане
пријатеље, Србију са буком шерпи и канти, Србију без концепта, препуштену на
милост и немилост, плићаку реке и ожеднелим животињама.
Час историје за мајмунчиће
пуштене са ланца је почео.
Диктатура
просечних духова прети са свих страна, нико од њих неће ни да чује да
проституција захтева скровитије место.
Политичари
припремају пекмез џеза, окружени истомишљеницима што узвикују реч демократија
чешће но да врше малу нужду. Ти мелени
људи, несвеобухватни и непостојани у сопственом губитништву, не схватају зашто
служе обреди и сложена
процедура. Због тога Србија
подсећа на обесног мајстора за бојадисање вуне.
БОРБА: Докле ће трајати овде чекање литературе и Годоа?
Александар Лукић: „Данас је, нарочито код нас, све у знаку фељтона. Надлежни професори –
који силом несретних околности и застарелих традиција – стоје на челу и
Књижевне Задруге, и фондова, и издавачких књижара, и установа, и целе издавачке
политике – подижу и негују обичан новинарски фељтон! Ми ништа
немамо против забаве као такве, подлистка као таквог, ни укрштених
речи ни ребуса ни стрипова! Али ми се противимо – у име свега што је значајно
за културу – да се подлисци и те укрштене речи подигну на степен литературе и
прогласе за праву светлост при којој треба да гледамо. Тога нигде нема! Књижевна
задруга не издаје толике праве писце – којих има – него издаје фељтоне!
Академија Наука те фељтоне награђује као књижевност! Издавачи, приватни и
званични, иду тим истим стопама. И горде се примером Академије и Задруге, место
да се извињују. Да: хиљаду пута лакше је издавати криминалне романе и укрштене
речи – но праву књижевност! Ова је и тежа, и незахвалнија, а њени аутори нису
незлобива деца која чичама љубе руку, него чворновати људи и уметници, са много
мана и ћефова, фантазија и пркоса – такви су већ уметници! И боље је и лакше –
како! чика – професору да прими вредног и благобојажљивог фељтонисту и његов
безуб текст! Само – тако не сме да ради ни Књижевна Задруга, ни Академија – јер
није по среди шта је за професоре згодније, шта њима изгледа чедније и слађе – него
шта је за културу важно и неопходно. Нигде нема у Европи, те злочиначки
нехатне, те перверзно аљкаве неодговорности на врховима књижевних судилишта!
(...)“ Ове Винаверове
речи објављене далеке 1935. године, сведоче да се од часа кад их је он писао до
данас у нас ништа није променило.(.................)
= извор: Александар Лукић ИЗМЕЂУ МИТАРЕЊА ЧУДОВИШТА И УМЕТНОСТИ БУДУЋНОСТИ, Едиција Браничево, Пожаревац, 2010.
