Аутор романа "Велика испраћуша", Александар Лукић |
...У Маузолеју Cosa Nostra као у каквој
утопијској држави бивши силник
Сервантес изабра порнографски филм са жентурачом која ужива да води
љубав са псом и вепром, гледа и не чуди се содомији, налива се коњаком
отеран из Службе као скот. После његовог трећег дана шенлучења и у ноздрве
Пропалог писца увуче се мирис бадемових коштица. Да уразуми лудог
ветерана да не попије читав свет, у Маузолеј се ипак одважи да пође
Олимпија Чудотворка. Али и поред њених настојања, труд је бадава.
Ако се не рачуна да је каписла прорадила у канцеларији мртвог насеља.
Када се светица упути по трећи пут у Маузолеј, Бетовенов следбеник
слуђен љубомором, залупи врата канцеларије, и оде са гробља. Да уразуми
Агента Политичке Полиције, Олимпија покуша тиме што дође у капелу
и Пропалог писца повуче за рукав, „Хајдемо – рекла му је – да га одвратимо
од тровања коњаком!“ Али некадашњи Агент није чувар бостана да га могу
изненадити. Чим их угледа на вратима Маузолеја забринуте попут
задушних баба, као да држи мртву стражу опали метак изнад њихових
глава. Бог зна да ли да их заиста убије или само заплаши?
– Бежи,
Маестро, лудак нас не препознаје! Побиће нас као пацове! – запомаже
светица стрмекнувши се у заклон иза мермерних споменика. Гаћице
јој посташе влажније од кухињске крпе, млаки поточић урина клизи
низ њене бутине, плави чарапе и ципеле.
– Шта
ћемо сад?
– Иди
кући, Олимпија. Из Сервантесове пијане главе колико сутра прокључаће
друга песма!
У духу
правог побожног испосника, док се са запада ваљају барутни облаци
огромни и тешки, Пропали писац у капели настави да пише странице Књиге
без будућности. Из помрчине гушће од црног вина варниче муње,
тресак громова и далеких детонација не престају. Маестро инвентарише
историју јучерашњег дана и вероватно би заспао обузет писањем редова
свеобухватне хронике, да га не трже из помрчине гробља глас Сервантеса
пензионера из Маузолеја Cosa Nostra:
– Кријеш
се у капели, као мртвац кога ће сутра закопати, пиздо! Јеси ли за дупли
коњак, или метак, пропалицо?
Пуцањ
из пиштоља надјачао је удар грома и оборио упаљену свећу пободену у
чирак на Маестровом столу. Прозорско стакло се умало не сручи Чувару
гробља на главу, по ногама му пршти срча, довољно да помисли да је
свему коначно дошао крај! Блесак муње је осветлио као беласање риба
у плићаку реке, Сервантесово страшило са раскреченим ногама испред
капеле:
– Напунио
си панталоне, пишче!
По корацима
Пропали Хроничар осећа да се Сервантес спрема да уђе у замрачену капелу.
Не види га, али чује његове речи:
– Ала
овде смрди на говна и тамњан! На свеће и пергамент уштављени! Унеси у
Књигу без будућности – зачин утробе своје, уметни их за читаоце
сладокусце, мајку вам јебем! Требало вас је побити на време по кратком
поступку! Који ће враг овој земљи кукавице, какви сте сви ви писци?!
Лижисахане и удворице, опсенари и просјаци, какав вам је и Претеча
био?! Видећете ви ко је Сервантес! Рат тек почиње!
Маестро
приђе прозору и муња обасја његово тело као икону на зиду капеле.
Без страха посматрао је сенке које на тренутак твори муња. Видевши
да се оне поигравају као бацање крстова по гробљу.
– Један
покојник мање или више на овом свету ништа не значи а на твојој савести
поготову – провоцирао је бившег Агента Маестро – хајде, пуцај!
– Не
генерале, маршале, врховни команданте пропалих писаца на Балкану:
исувише је то лак посао, остављам те у животу! Живи људи најлепше сањају
смрт. Нека те муче Књиге без будућности, и тај смрад у твојим гаћама!
Сервантес иде да створи и мобилише отаџбинску војску, каква приличи времену
и приликама.
Човек
се може вратити у завичај као ветар, кад год му се прохте. Пропали писац
без одлагања уви у свилено платно: сребрн крст, Библију, струк босиока
миришљави и евангелије малу књигу. Отворио је војнички сандук са моштима
предака спакованим у платнене вреће мекше од крила белог анђела.
Као посвећене реликвије, увијене предмете спусти у сандук и затвори
га, а затим обеси сандук на леђа и изађе из куће. Пробија се пречицама
Драме до Аутобуске станице да на леђима и не осети терет. Продавачица
аутобуских карата са косом налик на истумбан сноп овсене сламе зева,
може јој пребројати зубе у вилици. Иако поспана кроз шалтер прима
новчанице, као да их усисава промаја мрачног тунела. На перону је
гужва. Као да је слетело хиљаду и шест стотина птицоликих путника
по њему! Додуше, можда их је хиљаду, ћутљиви су и посебни, попут великог
јата врана сабијеног на хиљадугодишњем храсту пред ноћ, с кљуновима
под шијама. Ако сви путују у ова јебена ратна времена истим смером којим
се намерио, путовање у завичај личиће путовању у бестрагију! Када
се стари раздрндан аутобус почео приближавати перону, као да га ко
ошину камџијом, Пропали писац полете са војничким сандуком на плећима
и кроз одваљена аутобуска врата у покрету успе да ускочи у труп друмске
лађе на опште запрепашћење птицоликих путника који загракташе.
Захваљујући балканском умећу сместио се на дрвеном седишту дотрајале
друмске лађе у средини! Међу путницима, срећним да се докопају седишта,
беху рудари, дрвосече, портири фабрика, наставнице сеоских школа,
поштари, препродавци и накупци пољопривредних производа, чак и
старци са повијеним брадама које висе као саксофон.
Једној госпођи су исписане легенде пређашњег
живота на лицу као црте на длану. Она у наручју држи огромног петла
везаних ногу, милује му кресту, смирује га да не крешти горе него
шест стотина птицоликих путника што покушавају да се угурају у
аутобус, иако у њему нема места ни за иглу, а некмоли да кондуктер прође
и провери ко од путника има карту! Мотор друмске лађе забректа и крену
упркос псовкама и позивањем на људска права, упркос запомагању и
зазивању Бога и Богородице. Несретници који нису имали успеха да
се домогну утробе друмске лађе или доброг седала осташе на перону,
за неку наредну аутобуску туру. Тврдоглави и најупорнији висе приљубљени
уз аутобус, ризикујући живот; окачили се о гвоздене шипке улазних
врата као слепи мишеви за пећинску таваницу!
Раздањује
се, петао кукуриче; и путници орни да га опонашају прокукурикаше,
нико и не обраћа пажњу да ауспух друмске лађе митраљира околину, будећи
уснуле пределе и села налик на мрцине цркнутих зечева у пољу. Путовање
пропалим асвалтом, по рупама и џомбама, искључи дремуцкање и уживање посматрања накострешених
призора природе успут. Пропали писац, извади бележницу и оловку и
на војничком сандуку као на сточићу богомданом за овакву прилику бележи
стихове о бестрагији и позоришту апсурда, пишући као да засеца у
кору младе букве слова свога имена. Кочоперни петао притешњен у госпођиним
шакама изнад његове главе, срчано и орно закрешта чинећи очајнички
и последњи напор да се отме из руку снажне
власнице. Како му напор не успе он клићну од зорта и млаз смрада пљусну
по грозду стихова у бележници Пропалог писца. Да ли ишта на свету има
одвратније од житког кокошијег измета, на девичански белим страницама
бележнице? Власница петла ни да се извини; једном руком стеже петла
а другом покушава да дохвати посрану бележницу, што путнике сабијене
у друмској лађи као сардине у конзерви засмеја од свег срца! И када
успе да дохвати бележницу, вукућ је према себи, она пљусну веселе
путнике житким кокошијим изметом, замаза им лица да их ни рођена
мајка не би препознала, што изазва још грозоморнију буру смеха, експлозију,
грунуло је буре барута на коме од колевке па до гроба лежи ова земља
и Балкан! Не схватајући шта се дешава у аутобусу, шофер са ћелом налик
на огуљену дињу, притисну кочницу, као да вози кромпир а не људе, да
леса путника полете убрзаније но располућене букове цепанице
низ стрмину, ударајући рукама и главуџама о метал. Нежнијима цури крв из носа!
Наставнице матерњег језика псују, мора им бити
опроштено, као кочијаши, шофера и Бога и овај проклети свет. Неозлеђен,
пре свега зато што се борио са власницом петла да задржи бележницу у
руци, оста Маестро, али од бележнице ни трага, те он отвори широм прозор
од муке, не устајући са седишта. Настојао је крајњим напором да се
придигне са седишта и потражи бележницу са стиховима о апсурду,
да види власницу петла, али само уочи разрогачен и преплашен поглед
шофера, који као да му се кост у грлу заглавила, галами:
– Тишина!
бре! Тишина!!
Упозорење
на трен заустави гунђање, рвање, шакетање, гажење, и међусобно
псовање путника. Можда је гунгулу прекинуо и петао, успео да умакне
газдарици већ одвезаних ногу. Искочио је иза седишта, лети слуђен
аутобусом, док га се острвљени путници покушавају да дочепају. Ко
мисли да је ухватио дугорепог змаја, у рукама му остају пера. Несвакидашње
чудо измиче. Крешти и гребе орловским канџама ловце расположене
у балканском лудилу и инату да му се освете, док не допаде шака путнику
иза Маестрових леђа. Храбар ловац га је дохватио за аждајске канџе,
притискајући га по Маестровој глави, да му што брже и лакше откине
шију. Али и петао као Господње благо има предодређену судбину: као
водени бик из мочваре, крекну, оте се из менгела ловчевих руку, и прну
кроз прозор. Трчи пољем, безглаво да се спаси. Да им не побегне из лонца,
за њим потрчаше путници што висе окачени о аутобуским вратима. Јуре
петла, никако да га стигну. Потрчаше и преостали путници друмске
лађе, власница петла запомаже и удара се рукама о главу; јато птицоликих
путника гони пернату ловину за добру супу. Одмичу ловци према зеленом
шумарку на хоризонту, поскакујући као скакавци. Аутобус нису напустили
путници који знају за јадац, путовања. Тада је наишла војна патрола,
па дуги војни конвој. Пролазак армаде мора да се чека. Али ни ловце,
није ред оставити без превоза. Да су се и побунили да наставе путовање
не би могли јер у аутобус уђоше два војна полицајца.
–
Не мичите се са места! – рекоше до зуба наоружани солдати. – Припремите личне исправе!
Необријани
и неотесани, не марећи за понашање, инспекцију почеше од Маестра.
– Носиш
војнички сандук, а?!
– Да!
– Кренуо
си на војну?!
– Не!
– Шта
носиш у сандуку?
– Кости!
Други
војник зарад ауторитета упери цев аутомата у чело Пропалог писца.
– Шта
носиш у том сандуку, понављам?
– Кости
носим, војниче!
– А
шта ако лажеш, матори?!
– Можете
се уверити у то што кажем!
–
Отварај!
Маестро
отвори сандук. Војном полицајцу дресираном за службу коју обавља,
не представља проблем да прегледа садржину сандука. Светли сребрни
крст и круни се струк миришљавог босиока под силеџијиним прстима. На Библији и евангелијима странице се
отварају саме, зевају као гладна врапчија уста. Вреће са костима нису
одвезали. Опипавају их рукама као да хватају златне шаране у реци.
Један
казује: „Ово је лобања!“
Други
сведочи: „И овде једна има!”
Први
каже: „Ребра, цеванице, бутне кости!“
Други
потврђује: „Упарене су!“
– Бог
да им душу прости! – по окончању контроле, промумлаше војне силеџије.
– Затварај!
Где су за отаџбину погинули јунаци?
– У
затвору! – рече Пропали писац шапатом.
– Мајсторе,
можеш да возиш даље!
Остаће
тајна шта се збило са петлом црвене кресте оштрије од чешља. Да ли су
га власница и птицолики путници стигли и ухватили и приготовили
супу, Бог зна. Са пуним правом у такав неславан крај сме да се сумња.
Ако јесу, нека се јаве и нека напишу макар седам реченица. Је ли им
је пријала масна супа? Или бар само две, да ли су петлу поново израсла
крила, да права балканска сорта жилава и лепа заслужно нарашћује
јато красних кокошака, остављајући за собом достојно потомство....
Одломак из романа Александра Лукића: ВЕЛИКА ИСПРАЋУША, Заветине, Београд, 2011. - Видети више: https://sites.google.com/site/zavetine2012/contact-us