Из најновијег двоброја часописа БРАНИЧЕВО, бр. 3-4-2011
Путни ковчег М.П. Аласа |
Певати кад се, авај, и оно суштаствено у нама што је распевана тишина, што је по себи пој, кад се оно раздешава у сумњичаву напуклост, у цику залудног саморазједања, или у трубљење свемоћи (а често нема се ни толико моћи бар да се остане у себи, камо ли изиђе из себе); кад се и оно мало, што би остављено само себи можда и запевало, улудо истроши на естетизовање пред самим собом изглумљеног блаженства или паћеништва, или на уистињење нечега што је суштинска лаж; кад се смртоносном игром на конопцу парадокса, у ствари, често и од самог себе, прикрива врло нежна нега завојитог спужића свога ја, или очајање пред беспућем личне промашености;