(Александар Лукић: ПСОВКА, Заветине:ми, Београд, 2015)
Морам да признам да прво што
ми је пало на ум при читалачком сусрету с новом песничком књигом ПСОВКА Александра Лукића (1957), сигурно једног од најзначајних
савремених српских песника, беше покушај присећања на текстове у којима се
настојало дефинсати та реч, фразем или реченица, као и могуће комбинације ширег
дискурса од којих је у псовачкој пракси могућ и псовачки дијалог, како то у
свом Избору из псовачке фразеологије И ја теби истиче доктор филолошких наука
Недељко Богдановић (1938), који је у Нишу предавао старословенски језик,
историју језика и и дијалектологију. У „рекету“ тог дефинисања псовка се
означава као реакција на одређени вербални изазов, или на неку материјалну или
духовну препреку, тако њен садржај, на тај начин, према суптилном језичком
мишљењу, већ у овом тексту, др Н. Богдановића, постаје вербална одбрана на било
који начин угрожене јединке, при чему псовка тада иде (тече) од инстиктивне
реакције до брижљиво осмишљене језичке поруке, па се неретко у том контексту
псовка легитимише као узречица или израз навике. У оквиру наведеног мишљења
псовка се дефиницијски означава у лику средства вербалног обрачуна, с нападом
који је увек, макар за нијансу јачи од изазова. Имплицитно или експлицитно
псовка увек садржи опсцену реч, а та опсценост је део обухвата који формулише и
наговештава појам псовке и њене вербалне агресије. Мора се истаћи да се псовка
разликује од клетве, која – упућена вишим силама ради намирења имагинарне
правде – ходи за разарањем физичког интегритета (Дабогда ти рука отпала,
лопове!). Речју, основно дејство псовке је повреда осећања стида, које се може
идентификовати са одбраном ружним, познатој у бајаличкој традицији. О псовки је
писао и Сиоран записујући на једном месту: „Писао сам да бих псовао живот, да
бих псовао себе. Резултат: Боље сам подносио себе и боље сам подносио живот.“.
Кључ за разумевање Лукићеве
ПСОВКЕ ситуиран је при самом крају књиге у песми Стид у којој он на крилима
критика “чистог“ и „практичног“ ума објашњава „суочавање истине са породичном
тајном“ у кругу „сопственог раста под стегама патријархалног васпитања“. То
објашњење антологијски наликује на „педесет и седам година монолог дуг/ од
рођења: разумевања духа традиције/ чедоморки нашег краја“, а све то са ускликом
да „Глумити магарца неко време се може:
док кретање по истом кругу не досади“. У том „монологу“ препознаје се прича о
самопропитивању: „Знам ли куда стремим? Смем ли поуздано рећи? Нека живот иде
до врага. Нисам могао утећи.“. И све то у песми Стид од опстојавања непријатног
богојављенског еха (шклoпоције) живота од јуче –
полога, гледајући како „За ветром оде све што смо били, и што смо могли бити:
ошамућени стварношћу истог тела: станари припити.“. Да ли је то суочавање са
учењем о „Стрпљењу које влада мимо конституција, мимо царина, мимо секса сеоске
опајдаре у штали! Када се изван програма ЕУ приређује плес забаван на неболиком
платну (као у Небеској арабески), умилно кружење противприродног насиља. На
бис.“? Да ли је то суочавање и са другим облицима и пројектима отпадништва, са
септичким јамама књижевности, са слепим путником историје који гунђа ношен
матицом дубоког вира, док „мрак једе мрак“ као у одељку Одјек. А, све је у овом
песмотворју одјек, не лирски, не поетички, већ критички одјек необориве
дијагнозе, одјек без псовки, као „рецимо освете за изазов“, одјек у коме Лукићев „псовач“ не псује. Он је свакодневни
човек у „обландама“ типичне
карактеролошке обичности, које се креће у „празним цокулама времана“ и који својим кретањем повезује и
плурализује нити идеја сваке песме
понаособ од „Багерске пустиње пре револуције“ до „Трагедије Другог светског
рата“, од мила до недрага. У тој „псовачкој“ улози Лукић је посегао за
аргументима и сликама свеопштег друштвеног несклада: владавине тупоглавих
хипокризичара,
који умиру да би оживели такви исти, да би после „васкрса“ наставили бахато
да развијају политику „сврхе ужаса“.
Лукићева Псовка у којој он не псује је симболизација бројних појмова, појава и
бића, чак и историјских, објективног света и апстрактума. Та симболизација као
да је заснована на Кјеркегоровој мисли према којојој сам Бог зна да ли је ко
међу нама човек. Та мисао, како то у једном свом есејистичком огледу примећује
Зоран Видојевић, звони на узбуну. Чак
ако се појам човека и не схвати као морални идеал. Него као нешто „обично“, јер
и то „обично“ треба достићи, или боље речено испод тога се не сме пасти, јер
није најважнији однос човека према Бићу уопште, већ према себи самом. Тачније
то је однос човека и зла. Од тог односа зависи шта је човек као врста, и сваки
њен припадник (закључује З.В). Тај однос је битан и за спознају ликова са
„концерта некултуре“ и из ложа „публике
отпада“.
Лукићева ПСОВКА је ретко
течан, мелодичан и ритамски имагиниран и компонован песнички текст са богатством
песничких слика и изобиљем српских речи, њихових волшебних комбинација и
досетки. Лукић је и мајстор дигресија, које попут старинских друмова вијугају и
лелујају кроз дворишта и преко поседа његових „себичних и несебичних музеја“.
Посебно су за савремено српско песништво драгоцене његове песме Путовање кроз
вечност и Споменик за књижевну награду „Госпођин вир“. У путовању кроз вечност
он „пева“ о трулежи „малих градова камених тврђава – псећем измету“ док у
Споменику за књижевну каграду „Госпођин вир“, која је варварски, дилетантски и
аматерски скинута са културне сцене Пожаревца, на ресак начин проговара о
тријмфу бездане уметности наспрам инспиратора књижевних неправди. Заиста умна и
до перфекционизма језички умивена песничка књига, речју – сјајна лирска
творевина са изванредним апликацијама проговора прозаида.
