Naslov ovog teksta tek na prvi pogled nema veze sa onim o čemu ćemo u njemu govoriti. Upućeni čitalac zna da je naslov preuzet i da ponavlja naslov jednog Hulebekovog (M. Houellebecq) romana. S druge strane i istini za volju mi se nismo ni trudili da našem tekstu damo odgovarjući naslov. Zašto? – Iz prostog razloga što je tema o kojoj ćemo u ovom radu pisati manje-više mučna a praksa o kojoj tema govori ponavljajuća i večna. A tema je: kultovi u srpskoj književnosti, kanon, načini vrednovanja, utopije prevrednovanja. Sada i ovde.Ovaj rad započećemo jednom rečenicom-citatom i istu odmah napustiti. U jednoj knjizi francuski filosof (na žalost kod nas gotovo nepoznat) Mišel Ser (M. Serres) kaže: „Čovek čoveku nije vuk, no je čovek za čoveka gnjida“. Ostavimo sada ovu rečenicu po strani, ali je zapamtimo. Nije da ne „paše“ kada je reč o temi. I još jedan navod koji ovoga puta potiče od Vitgenštajna (L. Wittgenstein), a odnosi se na ono što je u Srbiji, ne samo današnjoj, nemoguće očekivati da bude napisano. Vitgenštajn kaže : «Ako bi neko bio u stanju da napiše jednu knjigu o etici, jednu uistinu pravu knjigu o etici, ta bi knjiga jednim udarcem poništila sve druge knjige ovoga sveta». Sudeći kako u državi Srbiji stoji u književno-kritičkoj praksi niko u toj zemlji nije ni slova napisao iz predmeta i na temu etike pa se stoga u Srbiji promovišu one beletrističke knjige koje bi u drugim delovima sveta bile proglašene za smeće. (Na primer « Nedremano oko » Rajka Petrova Noga). Književnost je prepuštena zaštićenim svedocima. Zaštićeni svedoci trebaće da pričaju o zaštićenim piscima, a o kazni zbog etičkih nepočinstava neće biti ni govora. Naprotiv : što više nepočinstava, to više zadataka. Proverena kritika piše o proverenim piscima. Drugih pisaca nema, koliko ni drugih kritičara.
Okrenimo se na kratko otužnoj praksi.
U 3107 broju NIN-a (15. jul 2010) Mihajlo Pantić piše o dobitniku ovogodišnje nagrade «Vasko Popa» Ivanu Rastegorcu a u istom broju autor/ka sa inicijalima T. Nj piše : «Nagrada ’Moma Dimić’ Mihajlu Pantiću – Otkrića nepoznatog». Samo tim povodom autor ovih redova bi mogao da napiše desetak petnaestak stranica. (Unutar « povoda » kao u žiži skupljaju se teme: književne nagrade, sociologija književnog polja, književna teorija u okviru koje je ovde važna problematika mogućnosti tumačenja poezije, govor medija o književnosti, razlozi i protivrazlozi za angažovanje jednog kritičara da godinama piše za jedan nedeljnik. Šta, dakle, to Mihajlo Pantić zna više o poeziji od jednog prosečnog kritičara koji se ne zove Mihajlo Pantić? I da odmah odgovorimo na ovo pitanje : - Ništa ! Dakle, to što Pantić piše o poeziji u nedeljniku NIN nije stvar izuzetnosti čoveka jedne struke, nego stvar uredjivačke koncepcije jednog nedeljnika da ne dopusti da o poeziji pišu i drugi stručnjaci, nego je bilo odlučeno da jedan glas i jedan čovek jednog i istog ukusa nameće čitaocima svoje autore. Ukoliko je « odlučivano », i ukoliko se autor, naravno, nije sam prijavio da vrši posao kritičara savremene srpske poezije Konačno, valja postaviti pitanje kakav je Mihajlo Pantić izuetan srpski književnik pa da se njegovo ime u jednom broju uglednog nedeljnika pojavljuje dva puta u različitim kontekstima: jedanput je on pisac književne kritike, drugi put knjževna kritika piše o njemu ? Imena nekih pisaca ne pojavljuju se u NIN-u ni jedanput u deset-petnaest godina, ako ikada!).
Kada je reč o inflaciji prisustva jedne ličnosti u savremenom književnom svetu Srbije onda je ime Gojka Božovića nezaobilazno. Gojko Božović (1972) nesvršeni student! Opšte književnosti i teorije književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu, (inače sebe u nekim medijim pretstavlja kao diplomiranog, što nije tačno!), čovek, dakle, oficijelno bez neophodnih znanja koje pružaju studije književnosti, jedan je od najzaposlenijih srpskih književnih činovnika. Samo ovlašan pregled njegovih funkcija tokom zadnjih nekoliko godina daje ove rezultate: član upravnog odbora Srpskog PEN-a, jedno vreme na čelu Komisije za nacionalne penzije za umetnike (te funkcije se, kako kaže, « prihvatio posle mnogih razgovora i dilema »), član Saveta Sajma knjiga, članpetočlane Komisije za izbor deset srpskih romana za medjunarodnu ediciju « Sto slovenskih romana » čiji će projekat na predlog PEN Centra izneti privatna izdavačka kuća « Arhipelag » čiji je on vlasnik i direktor, daleke 1995 i 1996 godine mladjani Božović star svega dvadesettri-dvadesetčetiri godine član je žirija za dodelu Ninove nagrade, jedan je od urednika beogradskog časopisa « Književnost », bivši urednik (tada takodje nesvršeni student) u izdavačkoj kući « Vreme knjige », član Uredjivačkog odbora Istok-Zapad, član žirija nagrade « Tipar » za humorističko-satirična dela, član žirija za književnu nagradu « Djura Djukanov », član žirija za dodelu stipendije iz Fonda Borislav Pekić, tvorac državne antologije poezije na engleskom i srpskom jeziku (« Places We Lowe«, 2006 i « Mesta koja volimo », 2009), pisac po narudžbi teksta « Svetska književnost iz Srbije » za potrebe Ministarstva Kulture Srbije na proteklom lajpciškom Sajmu knjiga, jedan od 47 pisaca u brošuri « Pisci Srbije » (od Isidore Sekulić, Iva Andrića i Miloša Crnjanskog do Gojka Božovića) izdatoj od strane srpskog PEN-a i koju je on uredio u saradnji sa Mihajlom Pantićem. Za pet objavljenih knjige poezije izmedju 1991 i 2006 godine i jednu esejističku knjigu dobio četiri književne nagrade. Izdavačka kuća mu je smeštena unutar prostorija Srpskog PEN-a., čiji je pretsednik Vida Ognjenović, potpredsednica Demokratske stranke i ......
Boško Tomašević
Vidi ceo prilog u: http://sites.google.com/site/balkanskisindrom/andeo-sa-lampom/mogucnostostrvaboskotomasevic
__________
Napomena urednika:
U pripremi je štampanje letnjeg dvobroja "Braničeva" 3-4/2010, koji objavljuje vrlo kritičke tekstove o suštini savremene srpske književne kritike.
Urednik Aleksandar Lukić (snimak iz Španije). Najsrdačniji pozdrav svim agilnim saradnicima časopisa "Branićevo"
