Украдена историја: Без тапија нема ни Србије
-
Украдена историја: Без тапија нема ни Србије Широм света расуто на хиљаде
српских рукописа, реликвија, уметничких дела и архивских докумената (2).
Уочи Мак...
Tekst preuzet iz knjige: "Srbi, narod najstariji" od Olge Luković Pjanović. Ni jedna knjiga u Jugoslaviji nije zatekla nespremnim čitaoce i istoričare kao ona koju je dr
Olga Luković-Pjanović objavila pod imenom „Srbi... narod najstariji”. Mada je Olga Luković-
Pjanović utkala u ovo delo odbranjenu doktorsku disertaciju na Sorboni, srpski istoričari nisu
bili time impresionirani. Ni činjenicom da je naša doktorantkinja sa slavne Sorbone bila
filolog najvišeg ranga; govorila je sedam svetskih jezika, uz starogrčki i starolatinski.
Nije ih podstaklo na razmišljanje ni to što je dr Olga Luković-Pjanović za svoj rad prikupila najstarija
dokumenta i pomogla se naučnim radovima svetskih istraživača najranijih civilizacija.
Izgledalo je da će ovo naučno delo biti odbačeno, jer su prve „stručne” ocene glasile da je ono
neutemeljeno, da je posledica kasnog nacionalnog romantizma i da autorka pripada onoj skupini
srpskih intelektualaca koja kopa po istoriji, umesto da gleda u budućnost.
No, delo je pružalo toliko jednostavnih podataka, da se nije mogla dovoditi u pitanje njegova naučna vrednost. Čitaoci su mogli da se uvere da je naslov knjige: Srbi... narod najstariji samo deo rečenice srednjevekovnog grčkog istoričara Laonika Halkokondila, te da nije potekao iz bujne mašte jednog romantičnog srpskog zanesenjaka, kako to oceniše neki naši „stručnjaci” za istoriju Starog i Srednjeg veka.
Prevodi ove knjige na druge svetske jezike omogućiće i mišljenje drugih istoričara i doprineti razoktrivanju istorijskih falsifikata koji sprečavaju da istorija bude ono što treba da bude- objektivna nauka zasnovana na dokumentima.
Olga Luković-Pjanović (Guča, 1920 — Beograd, 1. april 1998) je bila srpski i francuski lingvista.
Srbi, narod najstariji PDF: http://skr.rs/BnA
ЗАШТО НЕ ЗАБОРАВЉАМО МРТВЕ?
-
ЗАШТО НЕ ЗАБОРАВЉАМО МРТВЕ? Где су сада оне девојке са житних поља,
пропланака, са салаша, чије је лепе листове миловао овас, папрат, да би их
затим повели...