ЕДИЦИЈА БРАНИЧЕВО – Центар за културу, Пожаревац
ЗАШТО НЕ ОПЕТ?
Књижевна награда Госпођин вир
није додељена прошле године. Да ли заиста није било књига вредних ове награде,
упркос чињеници да се у Србији објави мноштво тзв. нових наслова?
Постоје награде које служе да
награђено ојаде и награде дате да награђеног огаде, награде додељене зато да
заваде и оне примљене из чисте досаде, чули смо крајем прошле године
од једног песника који се одрекао књижевног одличја.
“Не смемо заборавити, пише
Калезић, да награде додељује групица људи, а човек не мора донети праведну
одлуку. Може, наравно, а не мора...Има ту сијасет ванкњижевних чинилаца о којима се, готово по правилу, ћути. А ни
сви кандидати,
разуме се, нису једнако
спретни, нити упућени у технологију награђивања, у њену пајташко-мафијашку
позадину...Остаје нам да и даље верујемо да је боље награду заслужити а не
добити је, но обрнуто.“
„Крајње неукусно, награде се деле углавном међусобно, врте се у круг исти
чланови жирија и ти исти добитници, хвалећи се међусобно крајње неукусно и
некултурно, служећи се притом најбеднијим софистицираним апологетским методама,
размењујући међусобно награде, које проглашавају, врло безобразно за престижне
и националне. Успешни су једино у замешатељству, мешетарењу, „ваћарењу“
неупућених спонзора, организатора“. (Власта Младеновић, Бдење, 2007)
„Кланови и кухиње
су константа... књижевне сцене. Склапају се савези, „мале Антанте“ фаворизују
сопствене пулене, промовишу моделе који за неко време представљају литерарни
канон. Смењују се генерације, увећавају листе објављених дела на клапнама
едиција. Јер, увек су исти почеци, тројке из шума прерасту у одреде, комесари арбитрирају,
чувају леђа један другоме. Развијају се стратегије, технике незамерања горњи и
доњи притисак, у баруштинама ветар само за кратко помери острва жабокречине...Нико
нема шта да пита, јер мало ко шта зна“ (Драган Великић: „Кланови и кухиње“ -
Политика, 15. 04. 2005).
Књижевне
награде, имају смисла ако су израз великог опирања рушилачкој моћи времена – како би рекао Берђајев.
А каква је српска култура, и
у оквиру ње, српска књижевност?
Социјалистичка,
постсоцијалистичка. Шта то значи? И какве су књижевне награде, код нас?
Дат је доказ, дати су примери сасвим прикладни - преузети из штампе и написа трезвенијих
чланкописаца, на самом почетку овог саопштења.
Овде чезну за једним
књижевним самодршцем, и угледним тзв. нагрдама
(није штампарска грешка!), а у ствари: „Ако постоји нешто што може да задовољи голо и
незајажљиво уметниково ЈА (Иво Андрић), онда су то награде. Што су признања
већа и угледнија, полемике и свађе које их прате су спектакуларније.“ ..Јагма живих
писаца за Наградама са именима мртвих
писаца поприма све више размере које не служе на част ни награђенима, а ни
онима који нису.. ...“ (Мир.
Тодоровић)
Књижевне награде у нас, без
изузетка, додељиване колико до јуче доведене су у питање, јер су биле
тетовиране временом и препознатљивом идеологијом социјализма који није донео ни
свету ни нама «нови тип културе». Социјалисти су хтели «човеку вољу и свест да
усмере искључиво на материјалну, економску страну живота», правећи се, како
лепо запажа Берђајев, «да нису против културе, да желе нову културу».
Оснивачи књижевне награде Госпођин вир, хоће да афирмишу и
откривају дела настала на отрпавању затрпаних аристократских извора културе...
Ако има таквих дела, онда и да их награђује. Ако их нема, зашто би награђивала
дела-сурогате?
Ето једноставног одговора
зашто књижевна награда није додељена ни
ове године, други пут заредом.
Пожаревац, 20. марта 2012.
