Награда "Госпођин вир" за 2010. годину НИЈЕ ДОДЕЉЕНА

Једна књижевна награда мери колико чланови који је додељују виде и тиме су мерени. Дух може да лети од глупости до глупости као птица од гране до гране, како би рекао Валери, али једна књижевна награда увек  има циљ, који се шири попут концентричних кругова, из једног средишта у бескрај, у нове подстицаје.

Статуа, симбол ове награде.
Неће бити додељена за 2010.

Брод званичне књижевности, у нас, такозване бирократске, налик је на брод пун весељака Хијеронимуса Боша. На том броду  има  безброј подстицаја за актере, официјелне илити бирократске књижевности – мноштво књижевних награда, наметачких, уз таламбасе најтиражнијих дневника земље Србије, које се, гле чуда, забораве другог дана након доделе. Тим наградама, тј. оним најизвиканијим, које су одавно доведене у питање, производе се «великани» који се признају само овде. Производи их круг критичара без мане и страха, по неком секташком диктату, како и приличи том броду веселника који се бори са стихијом већ више од једног века.

Насупрот том броду званичне књижевности постоји и један чун незваничне књижевности, мањинске, бездане, коју  овде заступа једна једина књижевна награда «Госпођин вир», која се додељује ауторима који умеју да оживе наше дубине, да сиђу у «мистичне вирове и да по цену напора целог бића дају дело које има и сву драж новине, па и оно смешно трзање збиља живих нерава, збиља сапетих спрегова.»

Минуле године, 2010, по свему судећи, наши песници, романописци, књижевни мислиоци, већина – укрцала се на већ спомињани брод веселника. Шта то значи заиста? Кад песници, писци, романописци, есејисти, могу да пишу све, зашто да пишу којешта?  Награда «Госпођин вир» заснована је, заиста, зато да би се оно што је у српској поезији, прози и есејистици било лепо и примамљиво, заменило и истиснуло само нечим лепшим и тако даље све лепшим од лепшега до у вечност!

Таквих наслова, на жалост, у протеклој години није било, те ова награда не може бити додељена за 2010. годину!

Присуствујемо већ подуже својеврсном митарењу чудовишта. Немилосрдном походу  бирократских наметача  крпених лутака и књижевноуметничких сурогата. Уметници за које је писање прва и права награда, неколицина, на оном чуну, који сваког тренутка може да усиса некаква матица и вир без дна, толико су потиснути на маргину и у слепе кутове нашег јавног и друштвеног живота, да то постаје невероватно, сулудо, неразумно и опасно. Овде се не чује глас уметности будућности, од буре, рике и стихије, наметачког халакања тзв. «великих жирија критике» које је изабрао онај коме име не вреди спомињати. Из тог општег глувила и аутизма савремене званичне књижевности, нисмо видели минуле године ни једно дело, које би се, макар криком огласило.

Први двоброј БРАНИЧЕВА за 2011. годину

На корицама "Браничева" бр. 1-2/ 2011.
уље на дрвету Микана Аничића, из 1972,
Доручак у носталгичном пејсажу, слика у власништву Белатукадруза

Први  тематски двоброј    БРАНИЧЕВА

за 2011. години у целини је посвећен  превредновању.   Часопис се тренутно штампа.

Саветујемо да на време обезбедите примерак за себе, јер ће овај број због своје актуелности  бити разграбљен.

САДРЖАЈ

Позив на сарадњу                                                                5

М. Л. Белатукадруз,  Питања, чуђења, нервозе,

                                  (пре)вредновања                                7

Бранко Лазаревић,   Моје нервозе                                      11

                                Нови месец                                         14

                                О последњим стварима                    32

                                Литија историје                               38

                                Из необјављеног дневника                65

Славица Гароња-Радованац,  Тајна професора

                                               Младеновића                       76

Мирослав Лукић, Грађа која се први пут објављује.

                                О домаћем пауку.                             127

М. Л. Белатукадруз, Грађа за превредновање:

                                    сведочанства, опомене               143

Душан Стојковић, Питања (чуђењем изазвана)

                                 за (пре)вредновање наше

                                 књижевности                                  146

Бошко Томашевић, Затучена књижевност                     163

Мирољуб Милановић, „Заробљени ум“

                                          Чеслава Милоша                    174

Зоран М. Мандић, Ханибалов шатор                               187

Ружица Јовановић, Ароганција празних погледа             194

М. Л. Белатукадруз, Скривени прави наслов                      196

Kњижара Александар Белић

Где сигурно можете наћи часописе и друга најсвежија издања пожаревачке Едиције БРАНИЧЕВО?

То је у центру Београда, тј. код Коларчевог универзитета 

Књижара Александар Белић

Адреса: Студентски трг 5

Телефон: 011/ 263 8835

  

ПИТАЊА, ЧУЂЕЊА, НЕРВОЗЕ, (ПРЕ)ВРЕДНОВАЊЕ

(темат првог двоброја Браничева за  2011)

Поштовани пријатељу,

Браничево настоји да очува концепт актуелних темата, који је већ негован у претходним бројевима нашег часописа, а то значи да наставља да подстиче  преиспитивање  књижевне прошлости у нас. Инсистирајући на томе, из више разлога, а посебно у неколико последњих темата, Браничево поставља питања, тражи одговоре, изражава чуђење и упорно и стрпљиво нуди простор за оглашавање свим оним ствараоцима и истраживачима које мучи заборав и игноранција горућих проблема савремене српске књижевности, да се огласе и проговоре о последњим стварима (Бранко Лазаревић). 

Браничево, и овом приликом позива, најшири могући круг* писаца, критичара, професора, да узму учешћа као сарадници у првом двоброју Браничева за 2011. годину, и проговоре о извесним побројаним проблемима српске књижевности, о наизглед неизразивим стањима, која су  затрпана планинама књига, брдом заборава, усред патње и тескобе и тако близу тајни наше књижевности....

Предложена тема за разговор (првог двоброја Браничева за  2011 ; од стране Господина Белатукадруза -Мирослава Лукића ) - гласи: ПИТАЊА, ЧУЂЕЊА, НЕРВОЗЕ, (ПРЕ)ВРЕДНОВАЊЕ . Верујемо да на ову тему  има толико тога да се каже и напише, из Вашег угла, дакако.

Очекујемо Ваш прилог до два штампарска табака, најкасније  до 20.01.2011. године . Адреса часописа је: ЦЕНТАР ЗА КУЛТУРУ ПОЖАРЕВАЦ (за часопис Браничево) Ул. Јована Шербановића бр. 1, 12000 Пожаревац. Електронска адреса: ebranicevo@nadlanu.com

Главни и одговорни уредник БРАНИЧЕВА

Александар Лукић

ПИТАЊА, ЧУЂЕЊА, НЕРВОЗЕ, (ПРЕ)ВРЕДНОВАЊЕ 
видети више: http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2010/10/14/%D1%82%D0%B5%D0%BC%D0%B0%D1%82-%D0%BF%D1%80%D0%B2%D0%BE%D0%B3-%D0%B4%D0%B2%D0%BE%D0%B1%D1%80%D0%BE%D1%98%D0%B0-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%87%D0%B5%D0%B2%D0%B0-%D0%B7%D0%B0-2011/

О БОГУ, О МУЗИЦИ, О ЉУБАВИ / Сиоран - у издању Браничева

Корице најновије Сиоранове књиге

Управо се појавио превод  Сиоранове књиге на српски.

Стр. 12

Плануо тираж најновијег броја "Браничева"

Уредник А. Лукић, у српској народној ношњи.
Снимак начињен у Шпанији

Ових дана је плануо тираж летњег двоброја часописа "Браничево". Зашто? У чему је ствар? - БРАНИЧЕВО је скинуло повез преко очију!!

Српска читалачка публика, изгледа, воли приче о вампирима?

То је вероватно главни разлог због којег је плануо најновији тематски број "Браничева" (500 примерака) за неколико дана.

Редакцију свакодневно зову и траже примерак они до којих није стигао овај број. 

Да ли ће Редакција доштампавати овај тематски двоброј?

Не: Мисија Едиције "Браничево" није трговачка и профитерска, већ културна.

Због великог интересовања читалаца, решили смо, да нешто раније учинимо доступном дигиталну верзију овог тематског двоброја.

Дигитална верзија је у свему адекватна оној штампаној на папиру.

Ето прилике да "Браничево" стигне и до својих далеких читалаца по свету - од Сједињених Америчких Држава, Русије, Малезије и Аустралије...

Видети више:  https://sites.google.com/site/balkanskisindrom/andeo-sa-lampom/planuotiraznajnovijegbrojacasopisabranicevo

«БРАНИЧЕВО» ( год. LVI мај-август 2010. број 3-4/2010 ) у штампи

Тематски број пожаревачког књижевног часописа "Браничево" посвећен српском вампиризму, који се управо штампа, доноси изузетне прилоге и враћа веру у мисију правих књижевних часописа. Верујемо да ће овај двоброј погодити у праве скривене мете и да ће изазвати поред природног отпора и драгоцене подстицаје за реалније сагледавање великих и главних проблема српске књижевности, а посебно официјелне српске и наметачке књиж. критике.

Садржај часописа «БРАНИЧЕВО» ( год. LVI мај-август 2010. број 3-4/2010 ) :

Да ли је Сава Савановић жив и данас? 5

Александар Лукић, Брезова Драинчева метла 7

РАДЕ ДРАИНАЦ ПОНОВО МЕЂУ СРБИМА

Детронизација песника

Кад се маске скину 11

Демократија 14

Без маске 16

Г. Драинац против „најмлађих“ 20

Зашто се наша књига не чита? 22

Сиреалистички напад на мене 25

Изјава г. Рада Драинца 28

Без маске 30

За једну чисту књижевну ситуацију 34

Књижевнички сукоби 37

Бацање пепела у очи необавештеном свету 40

Наше књижевне прилике 44

Једна скинута маска 47

„Шумадијска“ књижевност и Геца Кон 51

Детронизирање песника 53

Пуноправна одбрана 55

Суочавања

Нова туча у којој је опет страдао г. Рака Драинац 67

Надреалисти тумаче како су шамарима

и штапом „кажњавали“ г. Драинца 68

Бандитско лице лажних књижевника 69

Ликвидација једног интересантног спора међу

књижевницима, који много очекују од будућности 72

Коментар и библиографска напомена

(M. Л. Белатукадруз) 77

Бошко Томашевић, Могућност острва 85

Душан Стојковић, Скинимо мараме са очију 100

Александар Б. Лаковић, Сава Савановић није само

наш сцепификум и део наше

прошлости, већ и део нас самих

или Упрошћена разгледница

српског издаваштва 109

Зоран М. Мандић, Песма о врапцима 123

Даница Вујков, Култ (личности) у култури –

поремећај вредности 129

Ружица Јовановић, Делови парчића остатака 133

Владимир Јагличић, Библиотекар 135

М. Л. Белатукадруз, Оданде довде 166

Александар Б. Лаковић, Лакоћа стиховања,

и више од тога 239

Милисав Миленковић, Венчан са поезијом 243

Часопис на крају доноси и обавезни издавачки Додатак Издавачке продукције Едиције БРАНИЧЕВО, из кога се лепо види, да је највећи део продукције овог агилног и критичког издавача распродат!!

Видети више:  https://sites.google.com/site/balkanskisindrom/andeo-sa-lampom/sadrzajcasopisa«branicevo»godlvimaj-avgust2010broj3-42010

Iz letnjeg dvobroja 3-4/2010. godine, prilozi

MOGUĆNOST OSTRVA

Naslov ovog teksta tek na prvi pogled nema veze sa onim o čemu ćemo u njemu govoriti. Upućeni čitalac zna da je naslov preuzet i da ponavlja naslov jednog Hulebekovog  (M. Houellebecq) romana. S druge strane i istini za volju mi se nismo ni trudili da našem tekstu damo odgovarjući naslov. Zašto? – Iz prostog razloga što je tema o kojoj ćemo u ovom radu pisati manje-više mučna a praksa o kojoj tema govori ponavljajuća i večna. A tema je: kultovi u srpskoj književnosti, kanon, načini vrednovanja, utopije prevrednovanja. Sada i ovde.

Ovaj rad započećemo jednom rečenicom-citatom i istu odmah napustiti. U jednoj knjizi francuski filosof (na žalost kod nas gotovo nepoznat) Mišel Ser (M. Serres) kaže: „Čovek čoveku nije vuk, no je čovek za čoveka gnjida“. Ostavimo sada ovu rečenicu po strani, ali je zapamtimo. Nije da ne „paše“ kada je reč o temi. I još jedan navod koji ovoga puta potiče od Vitgenštajna (L. Wittgenstein), a odnosi se na ono što je u Srbiji, ne samo današnjoj, nemoguće očekivati da bude napisano. Vitgenštajn kaže : «Ako bi neko bio u stanju da napiše jednu knjigu o etici, jednu uistinu pravu knjigu o etici, ta bi knjiga jednim udarcem poništila sve druge knjige ovoga sveta». Sudeći kako u državi Srbiji stoji u književno-kritičkoj praksi niko u toj zemlji nije ni slova napisao iz predmeta i na temu etike pa se stoga u Srbiji promovišu one beletrističke knjige koje bi u drugim delovima sveta bile proglašene za smeće. (Na primer « Nedremano oko » Rajka Petrova Noga). Književnost je prepuštena zaštićenim svedocima. Zaštićeni svedoci trebaće da pričaju o zaštićenim piscima, a o kazni zbog etičkih nepočinstava neće biti ni govora. Naprotiv : što više nepočinstava, to više zadataka. Proverena kritika piše o proverenim piscima. Drugih pisaca nema, koliko ni drugih kritičara.

Okrenimo se na kratko otužnoj praksi.

U 3107 broju NIN-a (15. jul 2010) Mihajlo Pantić piše o dobitniku ovogodišnje nagrade «Vasko Popa» Ivanu Rastegorcu a u istom broju autor/ka sa inicijalima T. Nj piše : «Nagrada ’Moma Dimić’ Mihajlu Pantiću – Otkrića nepoznatog».  Samo tim povodom autor ovih redova bi mogao da napiše desetak petnaestak stranica. (Unutar « povoda » kao u žiži skupljaju se teme: književne nagrade, sociologija književnog polja, književna teorija  u okviru koje je ovde važna problematika mogućnosti tumačenja poezije, govor medija o književnosti, razlozi i protivrazlozi za angažovanje jednog kritičara da godinama piše za jedan nedeljnik. Šta, dakle, to Mihajlo Pantić zna više o poeziji od jednog prosečnog kritičara koji se ne zove Mihajlo Pantić? I da odmah odgovorimo na ovo pitanje : - Ništa ! Dakle, to što Pantić piše o poeziji u nedeljniku NIN nije stvar izuzetnosti čoveka  jedne struke, nego stvar uredjivačke koncepcije jednog nedeljnika da ne dopusti da o poeziji pišu i drugi stručnjaci, nego je bilo odlučeno da jedan glas i jedan čovek jednog i istog ukusa nameće čitaocima svoje autore. Ukoliko je « odlučivano », i ukoliko se autor, naravno, nije sam prijavio da vrši posao kritičara savremene srpske poezije Konačno, valja postaviti pitanje kakav je Mihajlo Pantić izuetan srpski književnik pa da se njegovo ime u jednom broju uglednog nedeljnika pojavljuje dva puta u različitim kontekstima: jedanput je on pisac književne kritike, drugi put knjževna kritika piše o njemu ? Imena nekih pisaca ne pojavljuju se u NIN-u ni jedanput u deset-petnaest godina, ako ikada!). 

Kada je reč o inflaciji prisustva jedne ličnosti u savremenom književnom svetu Srbije onda je ime Gojka Božovića nezaobilazno. Gojko Božović (1972) nesvršeni student! Opšte književnosti i teorije književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu, (inače sebe u nekim medijim pretstavlja kao diplomiranog, što nije tačno!), čovek, dakle, oficijelno bez neophodnih znanja koje pružaju studije književnosti, jedan je od najzaposlenijih srpskih književnih činovnika. Samo ovlašan pregled njegovih funkcija tokom zadnjih nekoliko godina daje ove rezultate: član upravnog odbora Srpskog PEN-a, jedno vreme na čelu Komisije za nacionalne penzije za umetnike (te funkcije se, kako kaže, « prihvatio posle mnogih razgovora i dilema »), član Saveta Sajma knjiga, članpetočlane Komisije za izbor deset srpskih romana za medjunarodnu ediciju « Sto slovenskih romana » čiji će projekat na predlog PEN Centra izneti privatna izdavačka kuća « Arhipelag » čiji je on vlasnik i direktor, daleke 1995 i 1996 godine mladjani Božović star svega dvadesettri-dvadesetčetiri godine član je žirija za dodelu Ninove nagrade, jedan je od urednika beogradskog časopisa « Književnost », bivši urednik (tada takodje nesvršeni student) u izdavačkoj kući « Vreme knjige », član Uredjivačkog odbora Istok-Zapad, član žirija nagrade « Tipar » za humorističko-satirična dela, član žirija za književnu nagradu « Djura Djukanov », član žirija za dodelu stipendije iz Fonda Borislav Pekić, tvorac državne antologije poezije na engleskom i srpskom jeziku (« Places We Lowe«, 2006 i  « Mesta koja volimo », 2009), pisac po narudžbi teksta « Svetska književnost iz Srbije » za potrebe Ministarstva Kulture Srbije na proteklom lajpciškom Sajmu knjiga, jedan od 47 pisaca u brošuri « Pisci Srbije » (od Isidore Sekulić,  Iva Andrića i Miloša Crnjanskog do Gojka Božovića) izdatoj od strane srpskog PEN-a i koju je on uredio u saradnji sa Mihajlom Pantićem. Za pet objavljenih knjige poezije izmedju 1991 i 2006 godine i jednu esejističku knjigu dobio četiri književne nagrade. Izdavačka kuća mu je smeštena unutar prostorija Srpskog PEN-a., čiji je pretsednik Vida Ognjenović, potpredsednica Demokratske stranke i ......

Boško Tomašević

Vidi ceo prilog u: http://sites.google.com/site/balkanskisindrom/andeo-sa-lampom/mogucnostostrvaboskotomasevic

      __________

        Napomena urednika:

     

         U pripremi je štampanje letnjeg dvobroja "Braničeva" 3-4/2010, koji objavljuje vrlo kritičke tekstove o suštini savremene srpske književne kritike. 

 Urednik Aleksandar Lukić (snimak iz Španije). Najsrdačniji pozdrav svim agilnim saradnicima časopisa "Branićevo"

        

Edicija „Braničevo“ poklonila 1000 knjiga

Požarevac - Nedavno je Ministarstvo za kulturu uradilo projekat Godina knjige i jezika i u okviru tog projekta pokrenulo akciju „Knjiga za sve“. Taj projekat su podržali pored Ministarstva za kulturu i Narodna biblioteka, kao i medijske kuće RDP „B92“ i Izdavačko preduzeće „Dan Graf“ u okviru kojeg se izdaje dnevni list „Danas“. Oni su potpisali protokol o međusobnoj saradnji sa jasno definisanim zadacima, a koji se odnose na prikupljanju i distribuiranju knjiga sredinama kojima su potrebne i redovnim medijskim praćenjem akcije „Knjiga za sve“. Prve knjige u akciji su nedavno podeljene biblioteci u Gračanici.

Među prvima koji su podržali akciju Ministarstva za kulturu je požarevački Centar za kulturu i njihova edicija „Braničevo“. Oni su preko dnevnog lista Danas stupili u kontakt sa ministarstvom, gde su se dogovorili da će akciju „Knjiga za sve“ podržati tako što će pokloniti 1000 knjiga sadržanih u 13 najnovijih naslova iz svoje edicije „Braničevo“.

Dogovor se realizovao već u petak, 9. jula kada su knjige, ukupno 1030, otišle za Beograd gde će se odrediti kada i gde će se distribuirati. Zbog tog čina požarevačkog Centra za kulturu Ministarsrstvo im je uputilo dopis sledeće sadržine:

- Zahvaljujem Vam se u ime Ministarstva kulture što ste uzeli učešća u Godini knjige i jezika i akciji „Knjiga za sve“ koja se u okviru projekta realizuje. Sigurni smo da će 1.000 publikacija iz Vaše edicije „Braničevo“ biti značajne za sredine kojima nedostaju publikacije- navodi se u dopisu.

Predsednik Upravnog odbora „Centra za kulturu“ Požarevac, Milisav Milenković, sa zadovoljstvom je podržao pomenutu akciju....

Izvor: list Danas, članak M. Veljkovića, videti više: http://www.danas.rs/dodaci/branicevo/edicija_branicevo_poklonila_1000_knjiga.59.html?news_id=195032

Odjek u štampi: Blic, Novosti....

Да ли је Сава Савановић жив и данас?

Поток у селу М., мај 2010. Фотографија Ивана Лукића.

Часопис Браничево у летњем двоброју 3 – 4, за 2010. годину настоји да реактеализује стварност српске књижевности, живота. Да би једна књижевност имала смисла, и да не би непрестано „млела празно мливо“ неопходно је изнова мерити и самеравати њен прави учинак.

Ко је овде корачао у уметности и поезији стазама бескрајног, стазама лудила? Како је и зашто поново оживео и постао присутнији Сава Савановић данас? Захваљујући култовима страве, или једном једином стравичном култу, из кога проистичу и сви други огавни култови данашњице?
Шта Србију и српску књижевности одвлачи од преображења и превредновања? Позивамо вас да искрено, аргументовано и одлучно, проговоримо о немиру и вампиру који је, изгледа, у нашем бићу неотклоњив...

Ваше текстове, у обиму до једног штампарског табака, можете нам послати најкасније до 15.07.2010. године, на адресу: Центар за културу пожаревац (темат Браничева), ул. Јована Шербановића 1, 12000 Пожаревац, или путем електронске поште нa e- mail адресу: ebranicevo@nadlanu.com

Видети више: http://sites.google.com/site/balkanskisindrom/andeo-sa-lampom/tematdalijesavasavanoviczividanas

Ускоро нова књига есеја Александра Лукића

Корице књиге

САЧУВАТИ ДОСТОЈАНСТВО

Постоји час кад човек треба да одступи, из посла у ком се затекао. Бива време кад ваља наћи неопходну меру за такав поступак. Ради властитог достојанства, човек мора познати тренутак, кад треба баталити такву работу.

Досадашњи писац: цртица, опажања, колумни се уморио на известан начин, бележењем истина о лицу и наличју града Пожаревца. Српском народу.

Верујући како је град Пожаревац заслужио слободоумну и непоткупљиву грађанску новину, писац се прихватио да у „неславном добу“ „натовари крст себи о врат“.

Пишући текстове, он се није обазирао на „секире“ подигнуте над главом, на цену коју је морао сусретати и плаћати успут. Упознавање „патуљака оданих јефтиној политици“, оданих ћифтинским интересима, удовољавању сопствених апетита „задовољављања потреба уста и гузице“, а не општој добробити, било је део судбине, у суштини - јалов је посао. Служење истини приноси горак укус. Увек горак укус.

Након свега написаног, да ли се што међу пожаревљанима променило? Да ли је ишта од нахереног исправљено? Рекао бих у слободним часовима надахнућа, мало тога. Готово ништа.

Потреба да се робује колотечини, инерцији, лажима, илузијама, пресној сировој стварности надвладава.

Истина се тиче мало ког. Србима је до истине стало колико и до лањског снега. Саопштавати истину Србима није упутно.

Има ли смисла повлађивати полумитолошком српском менталитету - тако вулгарном поимању наше стварности, живота? Саобразити се са њима?

Необазирање на истину, не значи да она не постоји!

И онда кад је познаје само један човек, частан у намерама и односу према њој, чини се довољним за образ и спас једног друштва.

Посвећени имају снаге да се осмеле да иду раз света. Малобројнима је природа подарила кичму за праву сврху, да остану усправни. Истина, служење њеним вредностима, изискује жртву.

Болест нашег друштва, тужна и жалосна, почива на чињеници да је неспремност истог друштва, да почне са свеобухватним лечењем неизвесна. Немоћ да трага за лековима, више је но очита. Страшна је слутња, да ће болест трајати, онолико времена, колико јој је било потребно да се развије. Пола века!!

Али, можда је бележење истине о нашој стварности, покренуло „ствар са мртве тачке“. Та вера је нужна.

Да се свет, заједница није сурвала до врага, сведоче они ретки читаоци, који су веровали редовима исписаним у „колумнама“. Они су поред војске безобзирних, саосећали са истином. Подупирали је према свом умећу. Довољно.

Колумна је кроз време, стекла доста пријатеља и непријатеља. Са алалом им било.

Писац колумне се враћа свом основном послању: поезији. Оној која истину и живот једина може да оправда. Путем поезије.

Поезија је у дубинама самог бића и она је деловање у бићу. Поезија је сунчева светлост, од које се биће развија.

Остати неупрљан задатак је сваког човека.

На крају, шта може човек рећи, а да се не постиди. Ћутање је лековито.

Ако се ко одважи служењу истини, нека зна, да мора савладату наук да бира друштво и пријатеље, према себи...

Из књиге: Александар Лукић: Између митарења чудовишта и уметности будућности, која је у штампи
Видети више http://sites.google.com/site/balkanskisindrom/

Одштампан први двоброј БРАНИЧЕВА за 2010

Насловна страница, корице новог двоброја Браничева

Садржај
Тражење Србије и њеног изражавања 5
Албер Ками, Лето 7
Момчило Настасијевић, О нашем поднебљу 55
М. Л. Белатукадруз, Друга. Друкчија Србија 57
Радослав Војводић, Идентитет и духовна постојбина 98
Зоран М. Мандић, Друго лице Србије 116
Владимир Јагличић, Пут ка очигледности 121
Бранко Пиргић, Културни обрасци 124
Душан Стојковић, Ћутање се наставља 127
Душан Стошић, Запис о изразу Србије १३६
Велика магаза у М।Око Спасовдана २०१०। Снимак И। Лукић

Штампано издање се може поручити директно од издавача Електронско, сасвим адекватно штампаном може се преузети бесплатно на следећој интернет адреси http://sites.google.com/site/balkanskisindrom/andeo-sa-lampom/prvidvobrojbranicevaza2010

Кош уредника

На адресу часописа "Браничево" стиже много тога, па и текстова, које одбијамо да штампамо। Ипак, неке од тих текстова не треба бацити у уредничку корпу, већ сачувати, укључити негде, у неку врсту архива, и за савременике, и за оне који долазе, као и за оне који ће тек доћи, како би се уверили шта се све "чини" под видом некакве књижевне критике и "права на другачије мишљење"...
Покренули смо стога, посебну страницу, за те одбијене ствари, које ћемо публиковати с времена на време, јер штета је да пропадну и да се за њих не зна। Уосталом, уверите се и сами!Видети више: https://sites.google.com/site/balkanskisindrom/kos-urednika/vukdlakumena