УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

четвртак, 10. април 2008.

PASIJA PO AMARILISU, novi roman M. Lukića






Pre Lukićeve Pasiju po Amarilisu, napisano je mnogo, premnogo romana i povesti o lavirintima Trećeg Rima; među kojima u svetu, pa i kod nas ima i veoma zanimljivih i podsticajnih knjiga (Grobnica za Borisa Davidoviča od Kiša, recimo); međutim, ko će te knjige čitati, kad đavoli zaista odu, kako glasi jedno od poglavlja u Pasiju po Amarilisu, i kada dođu majmuni, oni majmuni Šklovskog?
Verovatno jedan od svojih najboljih romana, uz romane Liturgija, Ujkin dom, Rečnik prototipa, Miroslav Lukić nije napisao po porudžbini vremena, epohe i izdavača. Već po onom unutrašnjem glasu duše, savesti i srca, koji nikada nije mogao biti ugušen i sapet.
Verujem da je Lukić stvarao i stvorio Pasiju po Amarilisu, kao što je Bog stvorio svet, da bi mu rana usamljenost bila manje bolna. Ili još tačnije : Lukić je stvorio Pasiju po Amarilisu, možda da bi mu kasna usamljenost bila manje bolna... Ovaj pisac je imao snage, i poželjan stvaralački razvoj, da se uhvati u koštac sa izazovima umetnosti pisanja romana, sa onim izazovima na kraju kojih su zastali Dostojevski, pišući Braću Karamazove, Idiota, Zle duhove, Zločin i kaznu, ili Tolstoj pišući Rat i mir, Anu Karenjinu i Vaskrsenje.
Lukić je Pasiju po Amarilisu pisao u najgore vreme, u izvesnom plodnom zatišju za koje se "izborio" pišući u senci, daleko od halabuka, nešto vrlo važno i dragoceno, izuzetno. U Pasiju po Amarilisu ima toliko likova i situacija, kao na kakvom velikom vašaru, da je nemoguće ne samo sve prebrojiti, a nekmoli o svemu tome pisati.
To je zadatak onih koji dolaze i koji veruju u čudesnu umetnost novog romana...
Pasija po Amarilisu je natopljena poezijom, ali i esejima kakve ćemo uzalud tražiti u časopisima i knjigama čak vrsnih esejista epohe Hokus - pokusa...
Dugo je i strpljivo pisac radio na ovoj knjizi, ....Njemu nije važno bilo da stekne slavu, već da rasvetli jedan tragičan slučaj: rasvetljujući ga napisao je potresan roman.
Tu knjigu će razumeti svuda, i kod nas, i u Evropi, i ma gde u svetu, pa i u onim zemljama koje su eksperimenti i mađioničarski trikovi epohe Hokus - pokusa mnoge ljude ojadili...
Lukić je Pasijom po Amarilisu, pored ostalog, učinio sebi uslugu i kao pesniku i esejisti, izvanrednom pesniku i esejisti, jednom od boljih živih pesnika i esejista, iako je u svojoj zemlji naprosto kao pesnik i esejista sakriven ispod korita, razobličivši gnusobe i ograničenosti pozitivizma, pisarevštine, vulgarnog materijalizma i utilitarističkih principa, nihilizma.
Glavni junak Pasije po Amarilisu nije Filip Senković, niti neko od drugih junaka ove knjige, već Istina, sudbina istine u svetu... Zato ova knjiga oslobađa ličnost, svaku podjarmljenu ličnost, svakog čitaoca koji ima mnogo toga na duši neizrecivog, ma gde on bio i živeo : vraćajući joj kvalitetni sadržaj, radost u opustošeni život, duhovno obogaćivanje...
Ne treba plakati, već se radovati; ne treba žaliti zbog onih koje je zla sudbina odnela; jer ova knjiga nije zaboravila najgnusnije zločine i nepočinstva; nastradali su i nestali poneki od njenih junaka, ali istina o njima nikada neće umreti : podignut joj je, u ovoj velikoj knjizi, večiti, besmrtni spomenik...

Šta u stvari potvrdjuje ovaj roman? Ono što smo o Orfeju napisali pre skoro desetak godina. Orfej stoji na vratima pakla, danas ; okružuje ga apatija, čiji je smisao, kako je Jovica Aćin primetio u pogovoru knjizi Markiza de Sada Uživanje u zločinu (Gradac, 1989, str. 72),ponavljanje, apatično ponavljanje "apsolutno (...) ravnodušno prema istini i laži, s one strane je, tamo gde vlada razvrat". Treba se čuvati uma koji je sodomizovan. Ravnodušnost je gnusna stvar. Ona je izraz bestrasne hladnoće koja se zahteva prilikom vršenja ma kakvog zlodela, nasilja. Orfej na vratima pakla prisustvuje primernim i neprimernim perverzijama. Orfej mora da krene dalje od sodomizovanja, središne de sadovske perverzije, što dalje od sistematske jalovosti. Prema ispitu nevinosti, ispitu savesti. Apatija i njeno ponavljanje, apsolutna apatija koja ljude "jedina može održati u stanju permanentne transgresije", obezbeđuje napredak u zločinu, u nasilju, u uživanju u zločinu i nasilju. Aćin zna da je apatija "asketska praksa, ona je praksa radikalnog razvrata".
Miroslav Lukić, autor izvanredne knjige ZEMLJA NEDOĐIJA (BIGZ, Beograd, 1993, str. 12) progovara o nasilju :

Rugoba ovog doba gleda oko sebe
pogledom gluvonemog.
Hrani se zaboravom, gubitkom sena,
gaženjem senki.
Pari se sa kučkinim sinovima,
poluljudima polupsima.
Karike pamćenja služe joj
kao predjelo.
Prošlost je za nju samo zalogaj.
Prava su poslastica za nju oni
koji svoju glavu nose u torbi,
ili u rukama.

Orfej, prošavši kroz vrata pakla, vidi događaje u istoriji roda ljudskog koji kao veliko zvono, kako reče bogonosac, zvone "na uši negluvima i pozivaju njihovu savest na uzbunu". Prisustvuje im. Prisustvuje biranju između Boga i satane, biranju između dobrotvora i zlotvora. biranju između Isusa i Barabe. Iako na izboru dobija baraba i Zlo i Nasilje, što potvrđuju svi pesnici na koje sam se za ovu priliku pozvao, Orfej treba da stremi Istini, da ni za dlaku ne odstupi od nje, jer onda za kilometre odstupa od pravde i poštenja, za čitave svetlosne godine od Nade. Orfej treba da izbegava ono o čemu ljudi govore, moć, jer ona sadrži nasilje, a nasilje proizvodi nesreću. Nasilje vređa ljubav Hristovu i treba ga zaustaviti i izbegavati, da bi izbegli gnev ljubavi. Živimo u vremenu kad je pornografija prijemčivija od ljubavi. Ljudi su zaboravili da su gosti i putnici u ovom svetu. Toliko njih se pretvorilo u bezobrazne goste i putnike. Mnogi su se ostrvili i nikada neće priznati svoju ostrvljenost. Za svako zlo u sebi i svetu oni krive drugoga ; sebe - nikada.
Nasilje prelazi u naviku, ono je postalo deo svakodnevnice. Cilj nasilja je uvek nešto konačno, smisao književnosti - beskonačno.
Narod ili čovek koji veruje u silu zla, koji ulazi u ortakluk sa zlom, bliže je prokletstvu nego blagoslovu, bliže je smrti nego samom životu. Ne treba podcenjivati mali broj onih koji su se naučili stidu i poštenju, iako su oni kapi vode u okeanu roda zlog i preljubotvornog. Toj mnozini se i Hrist obraćao skoro pre dve hiljade godina, kao otrovnim osicama, kao licemerima, kao slepim vođama, kao budala slepim, kao zmijama i porodu aspidinom. Milovan Danojlić, proklinjući istoriju kao "moriju", ruga se onima koji nisu ništa naučili, kao ni ljudi koji su živeli u vremenima kada je Hristos po zemlji hodio i činio čudesa. Gde je jedno nasilje, tu su odmah mnoga nasilja. Tiranisati , svetiti se, pljačkati, uništavati, uživati u zločinu, silovati, paliti i žariti, marginalizovati, omaložavati, mrzeti, ućutkivati, ubijati, varati, lažno optuživati, uhoditi, ucenjivati, reketirati, podmićivati, zavoditi - spisak bi mogao biti i duži! - pesnik usred pakla, ipak, treba da se okrene onoj našoj poslovici : bliža je košulja od haljine.
Pasija po Amarilisu, recimo na kraju, vraća sve ono što su oborili oni akteri tobožnjeg oslobođenja ličnosti, što su ustali protiv svih verovanja, svih normi, u ime nekakve progresivne emancipacije; Pasija po Amarilisu vraća i podiže sve oboreno: religiju, filosofiju, umetnost i moral, duh i duhovni život... Zato je to svetski veoma važna knjiga, veliki roman, i trijumf srpskog pisca trostrukih umnih darova (pesnika, esejiste, antologičara i romanopisca) ...
Miroslav Lukić je Pasijom po Amarilisu, stvorio, jedan od boljih romana poniklih na nacionalnom srpskom tlu, roman evropski i svetski, uzbudljiv, zanimljiv, podsticajan, knjigu koja se ne ispušta iz ruku, i čija veličina ne sputava i ne uspavljuje. Naprotiv. Lukić je napisao jednu od knjiga budućnosti, umetnosti romana budućnosti, ili treće religiozne epohe stvaralaštva, kao što se pišu duboke pesme. Bilo je očekivano da se takav jedan, suštinski veliki pisac, pojavi u Rusiji...
Lukić je ovaj svoj roman napisao - ma koliko to na prvi pogled zvučalo čudno i neverovatno - protiv spolja nametnutog aksketizma i intelektualne bede, oslobađajući i svoju ličnost i ličnosti čitalaca, pretpostavljenih, močvarnog tla materijalizma, i gradeći na temeljima koji obogaćuju empirijsku ličnost i njeno pravo na stvaralačku punoću života.
Zato će ova knjiga kroz koju nedelju, kad dospe u knjižarske izloge i do svojih prvih čitalaca, biti praznik za čitaoce.
A. Lukic, urednik

Нема коментара: