МИЛАНОВИЋ И ДАМЈАНОВ

ДОБИТНИЦИ КЊИЖЕВНЕ НАГРАДЕ «ГОСПОЂИН ВИР»
ЗА ДЕЛА «ПОЛА ВЕКА ЋУТАЊА» И «ИСТОРИЈА КАО АПОКРИФ»

Шта је историја, шта митологија, шта поезија? Какви су одговори наших савремених писаца и критичара на ова питања?
Један од оних, који се поред М. Лукића, са тим проблемом суочио у животу је гимназијски професор у унутрашњости, даровит приповедач али потиснут и игнорисан - Мирољуб Милановић (1947), аутор који није многописац. Објавио је само три књиге прозе (1976, 2001, 2004), које су прошле прилично незапажено, због маћехинског и протекционистичког става официјелне српске књижевне критике, која се у суштини, своди - како ту недавно рече, Г-дин Бошко Томашевић, у једној горкој и истинитој песми – на «кењажу». Груба, али дубоко истинита реч о наметачкој српској официјелној књижевној критици. Владајућа српска књижевна критика пала је на свим испитима, то је мртвац чију је смрт непрестано оглашавао код нас једино М. Лукић у својим часописима и књигама, који су излазили у симболичном броју примерака. Та критика је лешина која се распада и данас базди. Ту критику, пораслу и однеговану у клими Необичне лажи, ту лаж раскринкава у својој најновијој књизи огледа М. Милановић.
Већ на самом почетку књиге, Милановић аргументовано пише:
«ОКРУЖЕЊЕ
Руска књижевност у егзилу у другој половини 20. века разобличавала је лице тоталитаризма уметничком анализом конкретне стварности не изневеривши дух слободе и право писца да проговори о свом времену. Али не само она. И друге књижевности из социјалистичких земаља, тзв. источног блока имају уметнике чије дело траје и данас. Такви су: Чеслав Милош у Пољској, Јозеф Шкворецки, Бохумил Храбал и Вацлав Хавел у Чешкој или Ђерђ Конрад и Бела Хамваш у Мађарској. Њима није био потребан „отклон" или временска дистанца, књижевна средства била су им довољна и имали су храбрости да бране свој уметнички и људски интегритет. Нису пристајали ни на какве компромисе. Код нас су штампани јер су долазили из „тврдог" социјализма као опомена да и од лошег, може бити горе. Наши писци, режимски дисиденти, прећутали су истину о свом времену.» (Мирољуб Милановић: ПОЛА ВЕКА ЋУТАЊА.Један поглед на српску прозу друге половине 20. века, Едиција Браничево, 2008, Пожаревац, 125 стр., стр.18)Милановић никога не штеди, ни тзв. највеће српске писце, друге половине 20. века. Цар је у Милановићевој књизи огољен, с пуним правом.
Због тога је Милановић, као критичар, незаменљив, изврстан, аргументован, непоткупљив. Даровит приповедач, потврдио се као изврстан књижевни критичар. Сасвим је заслужио подршку, као књижевни критичар, и књижевна награда «Госпођин вир», верујемо, одлази у праве руке. Бољи је од свих својих вршњака критичара, званичника, који су се трсили на јавним трибинама и часописима читаве деценије, вреднујући и афирмишући читава крда књижевних мутаната и књижевних диверзаната, одговорнији, јер Милановићева реч има специфичну тежину. Милановићева књига, иако невеликог обима, довела је у питање смисао не једне магистарске или докторске дисертације, него многих дебелих књижурина које су углавном покушавале да канонизују писце, који нису били прошли тзв. стварну и реалну књижевну критику.
Милановић сјајно и професорски убедљиво, разобличује лицемерје званичне српске књижевне критике ослоњене на неистину и на митологију која је далеко од истине.
За Милановића се не може рећи да је злонамеран, опадач, навијач једне књижевне или демонске књижевне странке, напротив. Књигу ПОЛА ВЕКА ЋУТАЊА написао је сталожени и разложни професор са аргументацијом која је често непобитна. Све наше књижевне «величине» Милановић је свео на праву меру, и у тој његовој првој критичкој књизи садржане су и друге његове књиге, оне које ће тек написати!

* * *

Да ли аутор романа-лакрдије ИСТОРИЈА КАО АПОКРИФ, «са предговором Јована Скерлића Млађег», а у издању зрењанинске Агоре (2008. година, 195 стр.), који се пробио у тзв. Ширу листу романа за НИН-ов роман године, зна, као што песник Б. Томашевић, с и г у р н о з н а, шта је историја а шта поезија?
Саву Дамјанова препоручују два велика наметачка ауторитета: први је пародијски лик чувенога самодршца, а други је уредник споменуте књиге – Ненад Шапоња - који овако препоручује «безобразне приче» С. Дамјанова: «"безобразне" приче романа-лакрдије Историја као Апокриф,свакако представљају највећи - оне су истински шамар друштвеним стереотипима, лажном моралу и различитим официјелним хијерархијама! Посматрајући Историју (главну јунакињу књиге) као својеврсни карневал, циркуску игру и најразузданију оргију, али и као најдубљу мистерију у исти мах, аутор нам сасвим неочекивано - а усред заглушујуће гомиле стварносних, књижевноисторијских и историјских „чињеница" - открива тајну смехотворства. Ону која је довољно езотерична да се не може само свести на хумор, пародију, сатиру... Ону у којој ЕРОС, МИТОС И СМЕХОС бивају у готово суматраистички суптилним везама. / Пред читаоцем је, дакле, духовита, смела, фантазмагорична, иронична, меланхолична, безобразна, политички порнографска, језички ласцивна књига, речју - књига која покушава бити изван и изнад свих табуа!» (препорука на задњој корици књиге».
Можемо ли и смемо ли веровати уреднику, који тако «раблезијански» као уредник хвали Дамјанова, али се као телефонски критичар «Новости» и других прононсираних наметачких жирија другачије изјашњава?
Оно што уредник прећуткује о књизи Историја као Апокриф, то је дух побуне и сатире и исмевања који често не иде до краја, а понекад склизне и у порнографско ласцивне сфере. Можда ће једнога дана С. Дамјанов постати значајан српски «раблезијанац»? Кад поезија у његовим будућим књигама пробуди у живот, пробуди до краја, оно што је историја убила, јуче, прекјуче, ко зна када, или можда данас преподне.
Дамјанов је аутор који се огледао не само као приповедач, већ и као истраживач и критичар. Ако ове његове најновије «безобразне приче» утиру пут некаквој другачијој критици, онда је вредело труда, што се помучио над том књигом, која има сјајних сатиричних страница и фрагмената. У које спадају и ове, које је «сачинио» Скерлић Самодржац Млађи:
«... Причка или ремек-делце, свеједно, роман-лакрдија или збирка безобразних прича (опет то, мало друкчије!), Историја као Апокриф дефинитивно сврстава свога творца у ред сербских просветитеља којем су се почетком XXI века (уз поменуте и непоменуте из прошлости!) придружиле још неке његове колеге-професори: др Зоран Ђинђић, др Војислав Коштуница, др Војислав Шешељ, Свети др Николај Велимировић, преосвештени др Амфилохије Радовић и др Митар Тарабић Најмлађи (ексклузивни настављач креманског пророчанства). Дакле, проф. др Сава Дамјанов - попут сваког истинског сербског просветитеља! -у свом новом остварењу рекапитулира загонетке Историје, али и одгонета њено настајање чији је активни учесник и он лично био (посебно у одељцима где се говори о њеним странпутицама, ћорсокацима или сурим литицама). Зато сам уверен да је прво питање које је себи - пишући ову књигу -поставио, било питање њене дужине! Наиме, ако је повест о Историји (која је истовремено и креација и деструкција Исте) исувише дугачка да би се прочитала у једном даху, морамо се одрећи неизмерно важног утиска који се постиже јединством места, времена и радње: јер ако се текст мора читати у више наврата, целина је самим тим разбијена - а прети и реална опасност да се током таквог читања сама Историја драстично промени! Очито, ову могућност наш писац је већ у старту одбацио, свестан да у његовом несрећном народу само епско-трагичка матрица изазива катарзичне оргазме, али исто тако болно свестан чињенице да је свако пре-обимно уметничко остварење заправо тек низ кратких, тј. прости збир мање-више ефектних фрагмената, што ће рећи: један ЈЕДИНСТВЕН дуг оргазам (катарзичан или не, свеједно!), састављен од узастопних, серијских, кратких! А непотребно је, верујем, доказивати да Уметност само онда заслужује своје име ако снажно узбуђује тело, уздижући при том душу: дубинска психологија, пак, по-тврдила је да су снажна узбуђења по природи КРАТКА...» (ИСТОРИЈА КАО АПОКРИФ, стр. 10-11)
О историји и уметности се ту говори иронично, апокрифно. Предговор у књизи има подужи поднаслов: «Философија историје као философија композиције, илити по сербском: композиција историје као философија философије», испод кога следи део реченице у курзиву « - између идеје Царства и праксе ситног лихварства...» Ова непотпуна реченица има и фусноту која гласи: «Д. Ћосић, Историја као уметност власти позицији и опозицији).»
Песник Бошко Томашевић (1947, Бечеј, Србија; тренутно универзитетски професор у Инсбруку), мало је изричитији, недвосмисленији, у односу на свога колегу С. Дамјанова, када је реч о том односу историје и поезије, мање приземнији и вулгарнији, чак и кад пише овако, да поезија «пиша по старим навикама / спушта рајфершлусе до дна бића / купа сопствено светло у мраку / никада није прозаична...// Поезија буди у живот оно / што су столећа убила.../ тражи грам душе у зимском пејсажу / узалудна је у свим галаксијама / као и ми / али то је живот / кога није убила историја» (Б. Томашевић у књизи Плодови похода : Conquistador, Народна књига Алфа, Београд, 2008, 203 стр., стр. 178)
Уредник хвали књигу Дамјанова као смешну, али она је врло често патетична и само на моменте смешна. Није њена вредност, поновимо, у некаквим тзв. суптилним суматраистичким везама – «ЕРОСА МИТОСА И СМЕХОСА» (сачувај Боже од оваквих рогобатних уредничких препорука које ништа не значе!), већ често у директном или само наговештеном бунтовништву Дамјанова, у отвореним провокацијама, на које ће се он вероватно као аутор временом отвореније одлучивати, јер време и прилике то траже, да се уђе у вредновања и превредновања, у неизбежна исмевања и омаловажавања, нечега што је мртво, и опасно као вампир, који се храни свежом крвљу данашњице.
Песник Томашевић, као човек, и као критичар, не обилази, не арчи свој таленат, знање и искуство на околишења и патетику: Томашевић у већ спомињаној песничкој књизи, поред низа других изврсних песама има и ону која гласи «Колико сам поднео историје?» Колико је поднео историје његов колега професор Дамјанов? Нек одговоре читаоци и аутор Дамјанов кроз време.