Ускоро нова књига есеја Александра Лукића

Корице књиге

САЧУВАТИ ДОСТОЈАНСТВО

Постоји час кад човек треба да одступи, из посла у ком се затекао. Бива време кад ваља наћи неопходну меру за такав поступак. Ради властитог достојанства, човек мора познати тренутак, кад треба баталити такву работу.

Досадашњи писац: цртица, опажања, колумни се уморио на известан начин, бележењем истина о лицу и наличју града Пожаревца. Српском народу.

Верујући како је град Пожаревац заслужио слободоумну и непоткупљиву грађанску новину, писац се прихватио да у „неславном добу“ „натовари крст себи о врат“.

Пишући текстове, он се није обазирао на „секире“ подигнуте над главом, на цену коју је морао сусретати и плаћати успут. Упознавање „патуљака оданих јефтиној политици“, оданих ћифтинским интересима, удовољавању сопствених апетита „задовољављања потреба уста и гузице“, а не општој добробити, било је део судбине, у суштини - јалов је посао. Служење истини приноси горак укус. Увек горак укус.

Након свега написаног, да ли се што међу пожаревљанима променило? Да ли је ишта од нахереног исправљено? Рекао бих у слободним часовима надахнућа, мало тога. Готово ништа.

Потреба да се робује колотечини, инерцији, лажима, илузијама, пресној сировој стварности надвладава.

Истина се тиче мало ког. Србима је до истине стало колико и до лањског снега. Саопштавати истину Србима није упутно.

Има ли смисла повлађивати полумитолошком српском менталитету - тако вулгарном поимању наше стварности, живота? Саобразити се са њима?

Необазирање на истину, не значи да она не постоји!

И онда кад је познаје само један човек, частан у намерама и односу према њој, чини се довољним за образ и спас једног друштва.

Посвећени имају снаге да се осмеле да иду раз света. Малобројнима је природа подарила кичму за праву сврху, да остану усправни. Истина, служење њеним вредностима, изискује жртву.

Болест нашег друштва, тужна и жалосна, почива на чињеници да је неспремност истог друштва, да почне са свеобухватним лечењем неизвесна. Немоћ да трага за лековима, више је но очита. Страшна је слутња, да ће болест трајати, онолико времена, колико јој је било потребно да се развије. Пола века!!

Али, можда је бележење истине о нашој стварности, покренуло „ствар са мртве тачке“. Та вера је нужна.

Да се свет, заједница није сурвала до врага, сведоче они ретки читаоци, који су веровали редовима исписаним у „колумнама“. Они су поред војске безобзирних, саосећали са истином. Подупирали је према свом умећу. Довољно.

Колумна је кроз време, стекла доста пријатеља и непријатеља. Са алалом им било.

Писац колумне се враћа свом основном послању: поезији. Оној која истину и живот једина може да оправда. Путем поезије.

Поезија је у дубинама самог бића и она је деловање у бићу. Поезија је сунчева светлост, од које се биће развија.

Остати неупрљан задатак је сваког човека.

На крају, шта може човек рећи, а да се не постиди. Ћутање је лековито.

Ако се ко одважи служењу истини, нека зна, да мора савладату наук да бира друштво и пријатеље, према себи...

Из књиге: Александар Лукић: Између митарења чудовишта и уметности будућности, која је у штампи
Видети више http://sites.google.com/site/balkanskisindrom/