УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

субота, 14. фебруар 2015.

НЕПРЕКИДНА ОДБРАНА ОД ПОСТВАРЕЊА / Мирољуб Милановић



                                  

                                                                                                             Зоран Мандић:“Нестварни штафелај“
                                                                                                             Браничево,Пожаревац , 2005.

      Збирка песама Зорана Мандића „Нестварни штафелај“, штампана у едицији Браничева 2005., остала је у сенци касније објављених књига овог песника,тематски и уметнички зрелије збирке „Мали (п)огледи“ 2006. и најбоље од досад објављених књига песама овог песника „Бог у продавници огледала“ 2010., књиге поезије по којој ће се , поред других, мерити и вредновати српски песнички језик, тачније, шта је тим језиком могло бити уметнички уобличено. Јер , упркос постмодернистичким теоријама да је текст превасходан, потребно је подсетити се да је и текст настао на језику. Песник Мандић у „Малим (п)огледима“ штампаним годину дана касније,отворено каже: „Увек ћу волети свој матерњи језик“ (1). То осећање припадности језику и тлу на коме је настао, као и духовним претходницима у последња два века, неће овом песнику бити сметња за истраживање и усвајање нових песничких вредности, па и постмодернистичких, које овај песник са великом уметничком смелошћу осваја. Треба рећи: доводи их у склад. Знак правог талента.
      Свет песме, њен тајни смисао, тешко је одгонетнути, али то је и једини свет у коме песник обитава. Зато каже: „Полако стављам кључ у браву / никуд из песме“ (2). Како је песма виши смисао а језик само неопходни материјал, онда је и песниково разумевање неопходно :“Налазим разлоге за тугу Језика/ ни он не сме да се предомисли/ у свему што је његово у мени“ (3). Као резултат, песма се јавља као одбрана од постварења, тираније материјалних ствари чији је синоним киклоп: „Затварам радњу / Отпуштам слике / Намештаји и тако кваре вид / Добро сам отпоздрављам киклопу / журећи да бацим кључ низ падину“(4). Помињање киклопа овде има посебну тежину. Синоним за утисак који може да превари и чији кључ треба бацити низ падину како би се допрло до целовите слике. Изнад је песма и њен неухватљиви смисао.
      На то упућује и сам наслов песме који је истовремено и наслов збирке. Постоји празан штафелај , придев „нестварни“ помера значење ка вишем, неухватљивом, оквир треба испунити сликом, материјализовати га, али над сликом лебди „оно више“ , недоступно чулима, за којим се трага, најчешће узалудно, и које кад се срећнику једном укаже, од трагања не одустаје никад. Па ипак, у тој нестварности слике садржано је све. Јер, „Све је у божијим рукама / времена и простора / сунца и светлости“ (5), и из „ Идеје Бога / измилела је васцела људска стварност „ (6). Тако је дух материјализован и нађен је смисао добра али не и зла: „На нестварном штафелају као на распећу / лелуја оболело тело историјске сенке“ (7). Дух обитава у свему, али само у служби хуманости. Изван је празнина и ништа.

1.       З. Мандић : „ Мали (п)огледи“  КОВ, Вршац, 2006.
2.       З. Мандић: „Нестварни штафелај“, Браничево, 2005. стр. 23.
3.       исто, стр.23
4.       исто, стр.23.
5.       исто, стр.15.
6.       исто,стр. 67.
7.       исто,стр.74.
     

       Принуђен да живи у материјалном а непрекидно тежећи духовном, човек у Мандићевој визији долази до суштинске спознаје: „Бити - то је оно најтеже“ (8). Истина „ Над свим земаљским је разуђено царство смисла / Пут који ако хоћеш његовом стазом / мораш сам самцијат“ (9). Тај пут је најтежи али једини за човека ако хоће да продре до своје суштине. Победити своје демоне, први је услов да се допре до свог духовног бића . Песнички субјект има разумевања за људске слабости: „Ником није лако у свету који нестаје и / настаје...усред музике алавог звекета незаслуженог блага“ (9.), и зна да „ Нико не зна како се светом путује / ... између речи и стварности“ (10). Али то незнање га не ослобађа да трага за смислом, нити је изговор за препуштање лагодностима живота. Одустајање је пораз људског, човек у Мандићевој визији не сме себи то да дозволи.
      У свету бременитом супротностима, шта преостаје човеку,песнику поготово? „ Можда је најлакше бити / Пајац / Обешењак што се клати на конопцу / одозго спуштеном доле „ (11). Искључити себе из тог света, непримереном високој мисли,  идеалу !? То може бити слобода, али непродуктивна: „ Нико ме не зауставља док ходим / по ободима неухватљиве целине / света“ (12). Искључење из свега постојећег води ништавилу.
Не мислити, смејати се, бити пајац, стање је које вуче надоле. Човек је принуђен да мисли, да тражи смисао, у противном, не би био човек. Трска што се клати повинујући се хировима ветра, без воље , без свести. Јер, упркос „ Безначајности улоге коју имаш / кад је имаш“ , „Безначајна је и пролазност“ (13). Као излаз из непомирљивих супротности, деловање је једини спас. Активистичка , та мисао је истовремено и продуктивна. Нада ипак постоји.
      У песмама „ Обраћање“ и „ Сети се како сам говорио да си лепа“ , стоји љубавни мотив, потиснут у страну од савремених песника, вероватно у намери да избегну клишеа и баналности , или свесни високог домета песника модерне са почетка двадесетог века. У свету оштре стварности певати о љубави поставља пред песника многе захтеве. Однос мушкарца и жене своди се на физички додир, дубоко прожимање два бића супротног пола изгледа немогуће због брзине живота и осиромашености његових стварносних облика. Зоран Мандић у овим песмама као да поставља разлоге за љубав, нагласак ставља на осећању без кога љубавна песма , донекле и сам живот, нема никаквог смисла. „ Знам / када одеш / више се никада нећемо видети“ (14) каже, зато остаје сећање „ о лепоти узимања на тајним местима / о претварању једног у друго у по / бела дана „ (15). Дубину свог осећања песнички субјект открива у последњим стиховима :
„ Али ти незнаш / колико си моја судбина и у твом најдубљем забораву“ (16). Тим стиховима песник враћа достојанство љубавној песми ,подсећа да је тај мотив вечит и да поезија без њега не може.
      Без патетике и романтичарске понесености, песник Зоран Мандић обичним речима казује лепоту осећања у чијој је основи творачка моћ живота и уздизање ка духовном: „ Сети се / увек се сети /како сам говорио да си лепа / ... кап која је канула из створитељеве дуге / претварајућисе мирно у твоје лице“ (17). Кап из дуге створитеља опредмећена у лику вољене , подсећа и успоставља везу са песницима барока , од обичног , покренут је лук који отвара просторе у којима егзистира песма. Али песник не заборавља ни достигнућа модерних код којих је нагласак на субјективном : „ Нашао сам све о теби у подацима о себи“ (18) да би у последња два стиха отишао даље и наговестио опсесивну мисао да се лепота не може исказати, да је само „ визија неиспричивог“. Овим стиховима Зоран Мандић успева да помери  границе певања и песму постави у само средиште живота.
                                       
                                                                                                                          15.1.2015.
8.исто , стр. 45.
9. исто , стр.39.
10. исто, стр.34.
11. исто , стр.38.
12. исто, стр.41.
13. исто , стр.4о.
14. исто ,стр. 27.
15.исто, стр.28.
16.исто, стр. 60.
17. исто , стр.61.
18.исто, стр.61.



Мирољуб Милановић (1947.)  Приповедач,драмски писац и књижевни критичар. Објављене књиге приповедака: „Одлагање смрти“ (1976.), Браничево, Пожаревац, „ Ветрењак“ ,Апостроф,Бгд., 2001., „Маслачак“ и критике о прози  Мирољуба Милановића , Апостроф ,Бгд. 2004. Књиге критика и огледа: „ Пола века ћутања“ , Браничево , 2008., „Писци отпора“ ,Браничево , Пожаревац, 2012. Објављивао у чаописима: Браничево, Багдала, Унус Мундус, Поља, Савременик, Траг,Стиг. За књижевни рад добио награде: прва награда за кратку причу Политике ,1970., Дрво живота за књигу приповедака „ Ветрењак“ и награду „ Госпођин вир“ едиције Браничево за књигу огледа „ Пола века ћутања“, један поглед на српску прозу друге половине двадесетог века.     

Нема коментара: