Одломак из романа ДОБА ВЕТРОВА Милисава Миленковића (1939- )
______
(....) Магдалена није знала ни кладенац, ни фронт на који је отац пошао. Мајка Ружица јој је само рекла да је био Битољски регрут и да је умро од сушице. Додала је још: јефтика.
Кад је имала шест година мајка је повела на црноселско гробље, да обиђу гроб оца Манојла. То име јој беше страно и далеко, а она се расплака кад јој се бодљикава дивља купина обмота око њених босих ногу и она угледа ретке капи крви. Плакала је више од страха, него од болова. Омрзла је место и гроб у коме јој непознати отац почива.
А дани детињства су као и сваком сељачком детету, па још и сирочету, били испуњени горчином. Лепе летње топлине и мајчина нежност су често биле смењиване болним тренуцима. Једанпут је то био убод оштрог шљивовог трна у боси табан, а други пут несрећа на Орловачи, коју је за цео живот запамтила.
Тек је био почео леп и дуг школски распуст. Учитељ Василије је са смешком испратио децу и Магдалену, са њима, до школске капије и дуто им махао руком, док су она залазила у сокаке. Дечја граја се из школског дворишта преселила на обале Орловаче. Све је врвело од дечјих трчкарања по врелом песку, жамора и узвика младих пливача. Нешто ниже од спруда, код Окуке било је омиљено место црноселске младежи за купање, пливање и скакање. Пре неку годину Орловача је вир и окуку правила стотинак метара узводно,а прошлогодишње високе воде су продубиле корито и вир са окуком прошириле су низводно.
Садашње место је до пре коју годину било место на коме су, због брзака сељаци из околних села, а пре свега из Божевца, Смољинца и Шапина топили конопљу. Побијали су оштро и шиљато багремово коље у речно дно, кроз крупан шљунак. Између коља су попречно ређали снопове, у које су биле увезене ручице конопље, а преко тих снопова су набацивали најпре крупан шљунак, а потом онај ситнији да се копопља боље потопи и да остане у води. И тако то траје од памтивека. Сељаци сеју конопљу на својим уским парцелама, а при крају лета, у августу, ону другу, звану последњајка, са семењем чупају из земље. Семење истресу, чувајући га за наредну годину, а стабљике скупљене у ручице, па у снопове полажу у Орловачу. Топе, а после две недеље ускисла копопља се испира и вади из воде.
Младе сељанке у дугим, белим кошуљама, бестидно мокрим и слепљеним уз кукове и бутине, чедно беле, из потопљених снопова, чупају ручице конопље и високо узмахујући преко главе лупају и у води испирају конопљу. Појављују се беле стабљике. Побелела је и трска, као и влакно које је обмотавало ту биљку. А од тог влакна ће, после обијања конопље у процепима, пређе и ткања оштрог платна, шити мушке гаће и кошуље.
Цео посао око топљења и вађења потопљене конопље је испуњен обестима и радостима, у којима уживају и мушки и женске. Младе и раскалашне сељанке циктаво се смејући и подврискујући од воде која прска по њима, а сељаци у хладовини врба или топола испијају слађену и охлађену у реци ракију, густирајући завијање дувана у новинску хартију или га набијају у своје нагореле вишњеве луле. Следи ритуал кресања, кад се огњилом истерује варница из кремена, која пада на труд од дудове печурке и тако запаљен приноси свијеној цигари или поцрнелој лули. И та обострана радост, оних у води и оних са обале, ће трајати до првих заранака. Потом ће их дражити, мамећи их једне на друге у кратким летњим ноћима, испуњених женским врискањем и мушким уздасима.
— Је л' ме знаш?-Пита Магдалену момчић са тек набреклом, још необријаном горњом усном.
Магдалена савија главу још дубље од својих рамена и пресипа ситан песак орловачки из једне у другу руку. Ћути.
— Кажи да сам ти ја момак! Причекаћу ја да ти порастеш-добаци јој Радивоје, најлепши момчић у Црном селу, тек изашао из школе.
Не чекајући, али слутећи њен одговор Радивоје отрча до оног места на обали, са кога су најсмелији скакали. Стаде, опет се окрете Магдалени и викну:
— Гледај, ово скачем за тебе!
Вину се као ласта, пресече онај зрак сунца који падаше баш на Магдалену и за тренутак јој замрачи вид. У том часу она чу мекани пљесак воде, која се над Радивојем склопи као кад се споје заљубљене усне.
А онда вода се утиша, разбисти и настави да тече, као да је ништа није узнемирило. Радивоја не беше, да изрони. Дечаци се ускомешаше. Магдалена, скоро, врисну...
Виде само како дечаци између себе, држећи за руке у ноге, носе беживотно тело Радивојево, опет онако вижљасто повијеног као што је био у скоку, и у лету, имитирајући ласту. Из неког дела његовог младог и витког тела текла је, у танком млазу, његова крв. Осетила је као топлу, са паперјастим облачцима њеног испарења. Истог часа Магдаленине очи се замутише и из њих потекоше сузе, а тело јој се хитну у грцање...
Сеоски рибокрадица Милентије, зарони и после неколико тренутака изрони са дугим и шиљастим коцем. Још се видела црта докле је био набијен у речни песак.
— Осто од прошле године, мајку вам сељачку јебем-Баци он колац на обалу и још бешње псоваше.
А тамо доле, низводно цика и вриска сељанки не престајаше. Онако мокрих кошуља, сад заронише у плитку воду, још млаку од августовског сунца. Нису ни слутиле да је недалеко од њих погинуо момчић Радивоје, јер се беше распорио на заостали колац.
Снуждена деца и сва младеж се без речи упутише кућама. Са њима оде и Магдалена...
Ходала је још жустрије, скоро потрчавала. Више није осећала ни оштре ни нежне додире успламтелог кукуруза, ни љубомору ноћи која јој се прикрадала загледана у њене очи. Сва се таласала са оним заруделим воћем у телу и под затегнутом кошуљом од платна бељеника преко грудију, испод кога су пупила два млада пожара. Јурила је ону мисао са својих осамнаестак година и слику у које је веровала. Заклињала се чедним девојачким заклетвама да ће им остати верна. Саму себе је клела буде ли их изневерила или дозволила да јој их ко ускрати.
А над селом, њеним Црним селом, иако је била ноћ, извијала се невидљива дуга испод које ће Магдалена протрчати, гањајући опет оно у себи: мисао и слику које је грлила. Иста је то ноћ која се надвија и над Србијом, која примирена сабира своје туробне мисли и пребројава оне које чекају или им се упркос нади, не надају.
Магдалена хода сокацима. Види мрачне прозоре, са неупаљеним лампама, зарушене димњаке и тамне фиранге давно разастрте.
Утрчава у приземну кућу, буди заспалу мајку, уморну од чекања. Износе сиротињску вечеру и њих две спрам притуљене лампе вечерају своју тугу, испијају јед оних који се неће вратити.
Кућни цврчак се буди и започиње своју тугованку без краја.
Мајка из креденца узима сребрну кашику и виљушку, што их је Манојло донео са собом из рата који није преживео.
Не чује се зидни сат, који је давно престао да откуцава своје и њихово време...
— Скочи!
Каже благо Милутин Магдалени, држећи обема рукама њено стопало, очекујући, да ће она одскочити и другом ногом објахати ждрепца, кога он држи за каишеве узди.
Магдалена га послуша, вину се увис и у трену се нађе у седлу ждрепца. Пружајући јој узде, Милутин само нежно пљесну руком по ждрепчевим сапима и он благо поскочи и појури.
— Корбач не употребљавај! Шеик га не трпи - викну он за јахачицом Магдаленом. Милутин кога су у Београду прозвали Рудолф Валентино, а то име је са њим стигло и у Црно село.
Милутин беше ждрепца Шеика купио у Љубичевској ергели за своју прву калфенску плату, коју је добио, као и Калфенско писмо, од свога газде Митића. Оног који је држао највећу и најбогатију текстилну радњу у Кнез Михаиловој улици.
Шеик је равномерно галопирао описујући велике кругове по меким пољским путевима у Лугу. Магдалена је у седлу на њему поскакивала у ритму његових корака. Није знала да ли сања сан или се сан обистињава.
У прозирној и видној ноћи мисао и слика јој беху сједињене.
= извор: Милисав Миленковић:ДОБА ВЕТРОВА - Београд:Просвета, 2016. - 313 стр.;21 цм. - Тираж- 250. Стр.: 307-308: У Црном селу, сезоном ветрова /Радован Бели Марковић. - Белешка о писцу: стр. 309 -310. - Слика на корицама: Питер Бројгел - Тмуран дан (почетак пролећа).
"Ова књига је објављена и налази се у рукама читалаца захваљујући донацији Града Пожаревца". (стр.311)
Лепо и тужно. Ако бисмо кренули с краја, тј од податка и назива слике П. Бројгела, чуди ме како рецензенту није пало на ум да предложи писцу, Миленковићу да наслов слике Бројгела преузме за наслов овог свог романа. То би било корисније од уобичајене ио формалне похвале самом аутору (без обзира да ли би романописац прихватио ту сугестију или не). Миленковићева књига се појавила у години, када некадашња "Просвета" покушава да устане из мртвих, дај Боже и да устане, на првом месту због Библиотеке Великих романа, али и оваквих књига као што је Миленковићева која је добар пример за неку нову едицију обновљене "Просвете" која би агилније и у већим тиражима штампала прозе српских писаца. И евентаулни читаоци овог одабраног одломка сами се могу уверити, да је реч о књизи насталој у духовном поднебљу једног недовољно откривеног света североисточне Србије, којој је Миленковић поставио огледала свога детињства и успомена. Верујем да ова књига може постаћи не само писце родом из тих крајева него и друге широм Србије, оне сељачке, фалсификоване, потиснуте и скоро уништене, да покушају да оживе тај свет који има патину, снагу пословица прекаљених вековима и непоновљивост искуства... (Белатукадруз)
Нема коментара:
Постави коментар