Књижевна награда "Госпођин вир" за 2009. годину додељена Вуку Драшковићу

Вук Драшковић, добитник књижевне награде "Госпођин вир" за 2009. годину - за роман "Доктор Арон!

ЕДИЦИЈА БРАНИЧЕВО - Центар за културу Пожаревац

Књижевна награда
ГОСПОЂИН ВИР – 2009.
добитник
ВУК ДРАШКОВИЋ* ЗА РОМАН
ДОКТОР АРОН

(образложење жирија)

Роман «Доктор Арон» написао је писац великог животног, политичког, и списатељског искуства. Можда се он неће допасти потомцима, пријатељима и продуженим рукама, оних које доктор Арон у роману жигоше псовком («комунистичка олош»). Драшковићев роман, занимљиво, лепо исприповедан, има страница које се приближавају амбисима, безданима уметности романа, преко потребним и недостајућим по садашње време и српску књижевност.
Испричан дискретно, роман започиње бегом од самоће доктора Арона, лудницом, а завршава се симболично, сном, и тешким питањима, које савремена српска проза изврдава. Прелистајте поново почетак Мановог Доктора Фаустуса. Ман започиње свој роман као привремену биографију генијалног музичара, и Драшковић је изнашао сличан, добар почетак. Али пре тога је скупио и пронашао грађу, и добар подстицај у пакленим круговима те грађе. Грађе – која - у стварности није ни изблиза расветљена у нашој уметничкој прози на адекватан начин. Више је било покушаја да се расветли агонија и драма тзв. Титоника, али су резултати изостали. Писац је створио лик доктора Арона, који се од осталих специјалиста и лекара у држави разликовао по томе: «Остали специјалисти у држави били су књишки мољци, научене машине без душе» Споредни ликови романа су подређени главном, кога сенче или обасјавају из најнеочекиванијих углова. Доктор Арон, као лик, разликује се од Гетеовог или Мановог Фауста, по томе, што је са богатим психијатријским и другим мистичким искуством стремио оностраном, што је раскидао савез са ђаволом.
Људски је признати да је Вук Драшковић написао уверљив и реалан роман, изузетно убедљив, а то је оно што се тражи од писца и зашта му се мора скинути капа, роман који се неће допасти «дремљивим и острашћеним совама» у земљи у којој живи, а који су навикли на угодност лажи (без обзира ма ко да су они: новинари, критичари, политички неистомишљеници, државни песници, иницијалима потписани аутори и уредници редакцијских коментара, промашени и једноумни људи, разочарани следбеници В. Драшковића, и многи други). Роман «Доктор Арон» су чланови жирија официјелних илити наметачких књижевних награда у овој земљи игнорисали, како већ и приличи једном свету који је писац критиковао на најделотворнији начин.
Драшковић је писао свој најновији роман, не да би ликовао, колико да би олакшао своју патњу. Он није улепшавао истину, коју је дуговао себи, и својим читаоцима. Некоме се то можда неће допасти? Па шта? Зар се књиге пишу да би се неком допадале?

Награда ће добитнику бити уручена у Свечаном салону Града Пожаревца у петак 19.03.2010. године у 12. часова.

________________


* Вук Драшковић (Међа, 29. новембар 1946. године), српски књижевник и политичар, председник СПО. Основну школу завршио је у Фојници, гимназију у Гацку, а дипломирао на Правном факултету у Београду 1968. . У периоду 1969 - 1980. био је новинар у националној агенцији Танјуг. . Скоро три године радио је и као дописник из афричких земаља. У том периоду објављује и своје прве књижевне приче, као и есеј Ја, малограђанин. Новинарство је напустио 1980. и посветио се књижевности. Његови романи били су југословенски и балкански бестселери. Неки од њих преведени су на енглески, француски, руски, грчки, румунски, чешки и још многе језике.
Објавио је следеће роман: Судија (1982), Нож (1982, екранизован 1999), Молитва, Молитва 2, Руски конзул, Ноћ генерала (1994), Доктор Арон (2009), као и књиге Одговори, Којекуде Србијо, Подсећања (2001). На седму годишњицу демократских промена у Србији (5. октобар 2007), Вук Драшковић је објавио аутобиографску књигу „Мета“ која нека ауторова сведочанства о догађајима у периоду 1990-2000.


Вреди погледати:
http://www.mondo.rs/s155132/Zabava/Kultura/Vuk_Draskovic_se_vratio_knjizevnosti_VIDEO.html
^ Биографија Драшковића на сајту СМИП-а
Једни су луди без памети, други су луди од памети („Политика“, 13. децембар 2009.)