МУРЕЋЕП / Александар ЛУКИЋ

Сунце које залази. Поглед са Гробља у Поточићу - снимак БВРС

 МУРЕЋЕП

                                   За Тину

Негде у Хомољу кад се раздвоје две блиске

душе кажу киши мастило, од бола, драга.

Чуј пиле, то од жалости киши за нама:

пред вече та несвеобухватна туга измиче.

Алеле, леле, пиле, опијено љубављу:

мастиљаве капи по белој хартији пале -

извијене у ластавичији реп. Пиле моје:

на шта се своди љубав: како је црна.

Докле год видиш – шта видиш: драга.

Смрт долази непозвана. Кида жицу

паучине међу грањем мурећепа.

Жицу виолине: разапете тугованке.

Охо, хо, хо, хо! Боли, боли, боли!

Таласа време, бадава.

Учини се дуну ветар па преста:

сагоре јучерашњи дан.

       = извор: из најновијих рукописа српских песника

Црна тамњаника се успузала  уз највиша стабла испод Гробља. Снимак БВРС

Самородна лоза, родило прилично

...