Недавно је објављена нова књига
Мирољуба Милановића (1947), професора гимназије у Петровцу н/м, али не приповедака, већ огледа која има карактеристичан поднаслов:
Један поглед на српску прозу друге половине двадесетог века.
Књига је објављена као 1о у Библиотеци
AB OVO.
И, по свему судећи, књига представља ону дуго очекивану, студиозно и одлично написану књигу, која открива истину о српској прози друге половине двадесетог века, без длаке на језику. Милановић, познат као врстан сатирични приповедач, показао се у овој књизи као рођени књижевни критичар...
На 123 странице исписане су драгоцене странице, које су врсна аргументација и потврда да је у српској књижевности, најзад,
отпочело превредновање, које је давно требало учинити.
Књига ће због свог садржаја и теме изазвати сасвим очекиване отпоре, али тешко ју је оспоравати. Ову књигу, наравно, треба
прештампавати, прештампавати и прештампавати, као добар подстицај другима, који ће доћи и долазе...
____________
ISTO O ISTOM
Goran Petrović: Opsada crkve svetog Spasa - Narodna knjiga Bgd. 1997.
Jedan od najizrazitijih proizvoda pavićevsko-jerkovljevske poetike “novog čitanja” i “ hiper – logičke inspiracije u pripovedanju ” a u andrićevsko – ćosićevsko – pavićevskoj matrici izbegavanja da umetnički progovori o vremenu u kome je živeo, ovenčan brojnim nagradama i prevodima, “rođeni pripovedač” kako bi rekao čitalac – diletant koji je o umeću pripovedanja nešto načuo ali o njegovom biću ne zna ništa i ne ceni istinu, svakako je roman “ Opsada crkve svetog Spasa ” Gorana Petrovića, koji sada , u obnovi pravoslavlja, koristeći taj talas ( treba li reći : pomodarski ? ), pronosi slavu srpske književnosti u svetu, kao što je to svojevremeno činio roman “ Na Drini ćuprija “ I. Andrića, debelo potpomognut od ministarstva kulture u godinama posle drugog svetskog rata. Ali nastranu analogije , pitanje je kako stvarno ovaj roman predstavlja našu književnost u svetu, šta je tu knjigu ( oko dvesta strana) stavljeno. Istinsko , umetničko i estetsko. Možda delo i zaslužuje da se o njemu toliko govori i prevodi. Ne treba biti nepravedan.
Tematsku ravan ovog romana čini istorijski događaj manjeg značaja: upad Kumana i Bugara na teritoriju srednjevekovne Srbije i njihovo prodiranje na zapad sve do Žiče, tadašnjeg sedišta arhiepiskopije, njeno paljenje i uništavanje a potom preseljenje u Peć. Opisi ukrštanja interesa velikih sila u to vreme ( Vizantije i Mletačke republike ) doprinosi razuđenosti fabule i delo definiše kao istorijski roman. Ljudske sudbine (istorijske i izmišljene) nalaze svoj prostor u okviru zadate teme koju vodi sveznajući pripovedač.Njegov status u svesti receptora dovodi se često u pitanje podsećanjem da je to priča, pripovedni tekst ( “kao u priči”, “nije bilo više mesta ni za priču”, “ nije imalo šta da se pripoveda”) čime je istorijski kontekst definitivno preveden u literarni, poetski. Prostor za simbol je otvoren. Pitanje je kakav simbol nudi , jer ni svaki simbol nije beskonačno rastegljiv a ni univerzalan.
U Andrićevom romanu osvajači su Turci, u Petrovićevom – Bugari i Kumani. Srpski narod je uvek bio prinuđen da se brani od neprijatelja. I dok kod Andrića argatuje na mostu, često nesvestan šta mu se događa, više sluteći zlo, u opsednutoj Žiči , monasi molitvom uzdižu manastir u nebo, van domašaja kumanskih i bugarskih strela i mačeva. Manastir tako postaje simbol neuništivosti jednog naroda a pravoslavlje snažno oružje protiv osvajača i uništitelja.
Istorijski roman imaju gotovo sve nacionalne književnosti i on je , skoro uvek , ostajao u okvirima tih književnosti. Samo je mali broj pisaca uspevao da preskoči “prag” nacionalnih interesa i domogne se univerzalnog i opšteljudskog. Zadata tema sputava pisca da progovori o opštoj situaciji čoveka u svetu. On je uvek rob istorije i vremena. U tom smislu Goran Petrović se kreće sigurnim tragom: smestio se na sredokraći između Višegrada i Beograda . Ali sada , u vremenu govora o kraju istorije, njegov roman štrči iščašeno, bespredmetno.
Slika uzdizanja manastira pod snagom molitve, umesto opšteljudskog značenja, ostaje simbol lokalnog značaja: fantastična slika o borbi jednog naroda protiv zavojevača. Još ako se tome doda srpska nesloga ( opšte mesto ) : kralj Milutin hita iz Skoplja da spase Žiču ali mu đavo pomete puteve, brat sa – kralj Dragutin sa istoka žuri Žiči ali usput krsti svaku raskrsnicu i nikako da stigne, roman ne izlazi iz nacionalnih okvira i značenja. Povezivanje sa sadašnjim vremenom ( pomor ptica u Bosni posle naleta NATO avijacije) , pothranjuje osećanje o opštoj ugroženosti naroda, nezdravo osećanje, čije uzroke u samom narodu pisac ne dotiče.
I u kompozicijskoj ravni poređenje ovog romana sa Andrićevim i Pavićevim prosto se nameće. U Andrićevom romanu četiri veka srpske istorije i pripovedač hroničar. Kod Pavića u “ Hazarskom rečniku” građa je razmeštena u deveti,dvanaesti ,sedamnaesti i dvadeseti vek.Pripovedač: pouydan, objektivan. U romanu Gorana Petrovića radnja počinje u dvanaestom a završava u dvadesetom jer, kad su dva poznata prethodnika G. Petrovića mogla da “razvuku “ radnju romana ( ako je ima?) na nekoliko vekova zašto ne bi i on?! Zasebne celine ili fragmenti povezuju se analogijom a najčešće asocijacijom. Koliko je to književno produktivan postupak, neka prosudi čitalac. Asocijativnost, odavno u upotrebi , već je izvikana stvar, gotovo opšte mesto. Književno delo živi od novog, nepoznatog, otkrivanje nepoznatog sveta. A ako već ova sredstva moraju da se upotrebe, ako su neophodna, onda moraju imati neku drugu funkciju.
“ Valjda se u liku sv.Save ne može drugčije ni pisati “ ( A.Jerkov: “Dobra vest”, podlistak Danasa o kulturi ) .
Kad kritičar od ugleda napiše takvu rečenicu o delu pisca koji je njegov favorit, onda drugi nemaju šta da kažu, sv. Sava je onakav kakvim ga je Goran Petrović naslikao , i gotovo. On je tom rečenicom svaku diskusiju eliminisao.Malo upućeniji čitalac zna ( bar istorijski, a činjenicam se ne može prigovoriti) da nije baš tako i da je lik sv.Save u ovom romanu samo to: viđenje pripovedača, literarna projekcija Gorana Petrovića. Zarad poetske istine, od istorijskih činjenica se može i odstupiti ali ne preterano. Svođenje njegovog lika na jednu dimenziju ne doprinosi njegovoj upečatljivosti nego ga osiromašuje.
Da je ovaj roman proizvod čitanja pogrešne literature i prizemne kič – estetike , svedoči i njegov stil. Zapravo, stil je u ravni tematike, Goran Petrović opredelivši se za glorifikaciju srednjevekovne srpske istorije ne zalazeći u stvarne međuljudske odnose nije ni mogao više da postigne. Šta, zaista , znače sledeće rečenice i sintagme: “ Peneća mesečina, u dugim slpovima,pada niz visina” (1) “ Ona mesečina koja u poljima zri do podneva, čvrsne u grude olova” (2) “ Između dva šumna talasa mesečine” (3) “ Beše posebno tiha bitinijska noć, samo se negde u daljini jedva čuo razboj koji od tankih niti huka sove, ranog trepera zrikavaca, teškog disanja zemlje, romora vode i retkih ljudskih glasova tka izgled vremena” (4) “ Mesec škrinu na nebu. Obruč lune popusti. Na zemlju linuše novi zraci “ (5). Takvih sintagmi, rečenica ili delova pasusa ima gotovo na svakoj strani. Postavlja se pitanje: u kakvom odnosu prema drugim delovima rečenice ( ili rečenica) stoje ? u saznajnom , etičkom , estetskom ? Mora se priznati: čitalac ne saznaje ništa novo, niti se moralno uzdiže, niti estetski oplemenjuje. Jer cilj kič-estetike jeste to : ona se za čitaoca lepi kao čičak. Nastranu to što sve deluje isuviše poznato, kao prepisano iz petparačkih udžbenika za lepo pisanje. Nastranu i to što je pripovedač u svađi sa logikom ( neka zamisli /oseti: “mesec škrinu na nebu “ !? “ tka izgled vremena”!? ) . Kako onda ne dovesti u vezu onaj citat sa početka ove knjige : “ Lepa je noć u moravskoj dolini kad mesečina zaspe snežna polja” (6). Sve kliše do klišea. Opšta mesta. Praznina. Jer opravdanja nema ni ovom drugom: imao je za uzor makar Boru Stankovića ( “A kod B.Stankovića nema ni jednog klišea”. I Sekulić) .
Sve u svemu, kad se te đinđuve i praporci oduzmu ovom romanu, ostaje čista istorija. I to bez dubljeg uvida u njene tokove i odnose.
Istorija koja se ponavlja u nedogled. Knjiga za uspavljivanje i razbibrigu.Ali to nimalo ne sprečava njenog autora da je prevodi na strane jezike i da predstavlja našu književnost u svetu. Bitno je da je šema pronađena. Po njoj je lako mogla biti napisana “ Sitničarnica kod srećne ruke” i druge sitničarnice a da se bitnije ne zađe u problematiku umetničkog pisanja i stvaranja. I tako, u beskraj.*
________
1.G.Petrović:Opsada crkve svetog Spasa Nar.knjiga Bgd 2004.str.12.
2. Isto, str.12.
3. Isto, str.13.
4. Isto, str.14.
5. Isto, str.15.
6. D.Ćosić : Daleko je sunce
_______
* Једно од поглавља при крају Милановићеве књиге, стр. 116 - 121
