Одштампан први двоброј БРАНИЧЕВА за 2010

Насловна страница, корице новог двоброја Браничева

Садржај
Тражење Србије и њеног изражавања 5
Албер Ками, Лето 7
Момчило Настасијевић, О нашем поднебљу 55
М. Л. Белатукадруз, Друга. Друкчија Србија 57
Радослав Војводић, Идентитет и духовна постојбина 98
Зоран М. Мандић, Друго лице Србије 116
Владимир Јагличић, Пут ка очигледности 121
Бранко Пиргић, Културни обрасци 124
Душан Стојковић, Ћутање се наставља 127
Душан Стошић, Запис о изразу Србије १३६
Велика магаза у М।Око Спасовдана २०१०। Снимак И। Лукић

Штампано издање се може поручити директно од издавача Електронско, сасвим адекватно штампаном може се преузети бесплатно на следећој интернет адреси http://sites.google.com/site/balkanskisindrom/andeo-sa-lampom/prvidvobrojbranicevaza2010

Кош уредника

На адресу часописа "Браничево" стиже много тога, па и текстова, које одбијамо да штампамо। Ипак, неке од тих текстова не треба бацити у уредничку корпу, већ сачувати, укључити негде, у неку врсту архива, и за савременике, и за оне који долазе, као и за оне који ће тек доћи, како би се уверили шта се све "чини" под видом некакве књижевне критике и "права на другачије мишљење"...
Покренули смо стога, посебну страницу, за те одбијене ствари, које ћемо публиковати с времена на време, јер штета је да пропадну и да се за њих не зна। Уосталом, уверите се и сами!Видети више: https://sites.google.com/site/balkanskisindrom/kos-urednika/vukdlakumena

ЋУТАЊЕ СЕ НАСТАВЉА / Д. Стојковић

(Мирољуб Милановић, Пола века ћутања, Један поглед на српску прозу друге половине двадестог века, Центар за културу Пожаревац, 2008)
... онај уметник који каже да има довољно
слободе није уметник (М. Милановић)

Ништа се друго није ни могло очекивати. Домаћа, књижевна и критичка жабокречина, не дозвољава да је било шта дотакне, узнемири, камоли нагна да се приупита јесте ли могуће направила, макар и најмању могућу, или немогућу, грешку. Поред књига теоријских, једнако као и полемичке Чекић без господара Бошка Томашевића, пролази се ћутке, као да њих уопште ни нема и као да нису добродошле свима који стварно желе да виде где се налази данас модерна мисао о књижевности у свету и где се не налази, поготову права, књижевност / поезија код нас. Да ли ће најновија књига Јована Пејчића, антологијска критичка студија Почеци и врхови бити ваљано прочитана и процењена? И хоће и неће. Појавиће се понеки приказ, али ће се и даље понављати све грешке на које је као на грешке указано у њој. Ко онда чита и зашто то чини? .......

Прошле су две године како се појавила драгоцена, дуго смишљана, једнако дуго писана, ваљано складана, максимално сажета, поштена и провокативна књига Пола века ћутања, писца који се досада огласио само двема приповедачким збиркама, Одлагање смрти (1976) и Ветрењак (2001) – Мирољуба Милановића. О њој ни мукајет. Посакривали су се у мишје рупе они који из њих нису ни излазили. У њима им је топло и удобно.Но, књига се не може обрисати. Она је ту. Речено боли јер погађа у мету. Они који би требало да се освесте и размисле нису ли можда, клањајући се неким лажним идолима, изгубили и своју властиту позлату, могли би да се барем приупитају јесте ли тачно оно што се у Милановићевој књизи тврди. Било би поштено, али код нас (наравно, и не само код нас) када је о писању о књижевности реч, скоро никаквог поштења нема. Поштење тражи да се попу рекне поп а попу боб, а не да се попује и, попујући, бобује.

Видети више: http://sites.google.com/site/balkanskisindrom/andeo-sa-lampom/cutanesenastavla

Mali prilog obraćanja velikoj Istoriji besčašća / Zoran M. Mandić

....Ideja književnog Braničeva da se prestane sa prećutkivanjem bezdana pravog i pravednog, čak i po cenu da se to ne svidi, samozvanim deliocima hijerarhijskih budžeta, mesta i privilegija, zaslužuje pažnju za otvaranje neophodnog dijaloga na temu: ko su to oni koji nisu za one koji «pototnički» tvrde da jesu i tako se ponašaju? Pred Bogom jednako kao i pred Đavolom. Bez srama i griže savesti nad nezavisnom i strpljivom istinom. Ali, zar za tim dalekim odgovorima nisu tragali umovi i pameti vascelog sveta, od epohe starogčkih diskursa do Hristosa, Templara, Masona,Tesle, Iluminata i izumitelja lap-topova, fejsbuka, skajpa i mobilnih telefona? Zar istorija nije evidentirala pakleni neočiščeni umor rasprave o: danu i noći, suncu i mesecu, Adamu i Evi, krstu i zvezdi...? Zar su Šekspiru mogli da promaknu Platon, Ovidije, ili El Greko, a njima smernim, u potiparnim odajama osećanja, duh morala iz čijih su nojevih arki na ulice propasti, među prvima, izbačeni autsajderski uljezi i prišipetlje? Ko zna odgovore na ta pitanja? Ko se to sa lažnih visina mostova podsmeva utrobama provalija? Ima li kraja istoriji bezčašća? Ko to u njoj ruži utopije skupljača perja i Cigane koji lete u nebo? Otkuda vaseljenski Zakon o sudbini ljudske duše u rukama kockara? Ima li u Srbiji takvih?

Naravno, da ima. Svet je besomučno, na scenama svojih obolelih meridijana, pragova i tragova i u Srbiji, zagađen: infekcijama, virusima, upalama i bakterijama smeća koje proizvodi nasleđe samozvanih prepotentnih elita i sramno uplašenih podanika autsajderskih i kvazi staništa-đubrišta. Državnih, političkih i vojnih, jednako, kao i onih drugih hibridnih književnih i umetničkih infrastruk(tura). Svet: masturbacija, infarkta, karcinoma, nato i moždanih udara počeo je da se raspada po šavovima - iznutra. U vrtićima i školama. Na akademijama i univerzitetima. U botaničkim i kafanskim baštama. U dekanatima i rektoratima. U lutkarskim i narodnim pozorištima. U ispovedaonicama. Na klinikama. U bolnicama. U bankama. U gradskim i narodnim bibliotekama. U parkovima. U bolesnom nasilju engleskog jezika. U tom rasulu ne pomažu: vakcine, citostatici, multivitaminska i spermička sledovanja. Sunce je, takođe, zahvatio neizlečivi depresivni zamor, tako da. sve grozničavije obasjava sebične utvrde mraka i klizišta dekomponovanog klimatskog uređenja. Ko to tamo everginovski u mukama peva i plače?

videti više: https://sites.google.com/site/balkanskisindrom/andeo-sa-lampom/drugolicelicasrbijezoranmmandic

Put ka očiglednosti

(Odgovor na anketu Braničeva "Traženje Srbije i njenog izražavanja")

Pitanja koje je postavilo uredništvo (da li je moguća drugačija Srbija; postoje li književne koterije; kakva nam je dnevna štampa, kulturne rubrike; ko ovde uopšte ima smisla za misiju; imamo li uopšte književnu elitu itd) - odišu nezadovoljstvom postojećim stanjem u našoj kulturi, a posebno književnosti. To je razumljivo. Postoje, oduvek su postojali, umetnici koji su miljenici štampe, vlasti, kritičara, a postoje i oni drugi koje teraju kao kusu paščad, gde god se pojave. Valja se snaći u tom polu-izgonu, polu-karavan-seraju.
Mislim da su elektronske veze koje je doneo internet izvesna mogućnost da se ponešto suštinski promeni. Naravno, "koterije" o kojima se govori u postavljenim pitanjima odmah su postavile i "sopstvene" sajtove. Ti sajtovi su, uglavnom, generacijski uslovljeni. Oni koji imaju učesničkog pristupa nalik su na partiju koja okuplja strogo izabrano članstvo. Nedavno sam jednom takvom sajtu, iz zabave, poslao svoje pesme i neke prevode. Odgovoreno mi je da ne primaju prevode pesnika rodjenih posle 1914. godine. O mojim pesmama, ni reči - podrazumeva se da su oni to prevazišli. Poslao sam, potom, prepeve nekih pesnika rodjenih posle 1914. godine: odgovora više nije bilo. Pokušao sam da im kažem da ovakva, temporalna, ograničenja, u umetnosti nisu dobra, da, zapravo, ne važe. Odišu na kob generacijskog pisma i predstojeće medjusobice - naredna generacija slistiće ih onako kako oni pokušavaju da ignorišu prethodnike. (Ne znam da li ste zpazali: najviše je cenzure i izopštavanja tamo gde se na sva usta govori o "pravima", "toleranciji" i "opšteljudskim vrednostima", a posebno otkada je Zapad sopstveni šovinizam proglasio kosmopolitizmom).
No, ostavimo nedoraščad na miru.
Pitanje ozbiljnog prevrednovanja naše literature, po meni je pitanje potpunosti predstavljanja osnovne vrednosti našeg literarnog pisma. Dakle, pitanje jedne otvorene i snovide kulturne politike............

Vidi više: http://sites.google.com/site/balkanskisindrom/andeo-sa-lampom/putkaociglednostivladimirjaglicic

Књижевна награда "Госпођин вир" за 2009. годину додељена Вуку Драшковићу

Вук Драшковић, добитник књижевне награде "Госпођин вир" за 2009. годину - за роман "Доктор Арон!

ЕДИЦИЈА БРАНИЧЕВО - Центар за културу Пожаревац

Књижевна награда
ГОСПОЂИН ВИР – 2009.
добитник
ВУК ДРАШКОВИЋ* ЗА РОМАН
ДОКТОР АРОН

(образложење жирија)

Роман «Доктор Арон» написао је писац великог животног, политичког, и списатељског искуства. Можда се он неће допасти потомцима, пријатељима и продуженим рукама, оних које доктор Арон у роману жигоше псовком («комунистичка олош»). Драшковићев роман, занимљиво, лепо исприповедан, има страница које се приближавају амбисима, безданима уметности романа, преко потребним и недостајућим по садашње време и српску књижевност.
Испричан дискретно, роман започиње бегом од самоће доктора Арона, лудницом, а завршава се симболично, сном, и тешким питањима, које савремена српска проза изврдава. Прелистајте поново почетак Мановог Доктора Фаустуса. Ман започиње свој роман као привремену биографију генијалног музичара, и Драшковић је изнашао сличан, добар почетак. Али пре тога је скупио и пронашао грађу, и добар подстицај у пакленим круговима те грађе. Грађе – која - у стварности није ни изблиза расветљена у нашој уметничкој прози на адекватан начин. Више је било покушаја да се расветли агонија и драма тзв. Титоника, али су резултати изостали. Писац је створио лик доктора Арона, који се од осталих специјалиста и лекара у држави разликовао по томе: «Остали специјалисти у држави били су књишки мољци, научене машине без душе» Споредни ликови романа су подређени главном, кога сенче или обасјавају из најнеочекиванијих углова. Доктор Арон, као лик, разликује се од Гетеовог или Мановог Фауста, по томе, што је са богатим психијатријским и другим мистичким искуством стремио оностраном, што је раскидао савез са ђаволом.
Људски је признати да је Вук Драшковић написао уверљив и реалан роман, изузетно убедљив, а то је оно што се тражи од писца и зашта му се мора скинути капа, роман који се неће допасти «дремљивим и острашћеним совама» у земљи у којој живи, а који су навикли на угодност лажи (без обзира ма ко да су они: новинари, критичари, политички неистомишљеници, државни песници, иницијалима потписани аутори и уредници редакцијских коментара, промашени и једноумни људи, разочарани следбеници В. Драшковића, и многи други). Роман «Доктор Арон» су чланови жирија официјелних илити наметачких књижевних награда у овој земљи игнорисали, како већ и приличи једном свету који је писац критиковао на најделотворнији начин.
Драшковић је писао свој најновији роман, не да би ликовао, колико да би олакшао своју патњу. Он није улепшавао истину, коју је дуговао себи, и својим читаоцима. Некоме се то можда неће допасти? Па шта? Зар се књиге пишу да би се неком допадале?

Награда ће добитнику бити уручена у Свечаном салону Града Пожаревца у петак 19.03.2010. године у 12. часова.

________________


* Вук Драшковић (Међа, 29. новембар 1946. године), српски књижевник и политичар, председник СПО. Основну школу завршио је у Фојници, гимназију у Гацку, а дипломирао на Правном факултету у Београду 1968. . У периоду 1969 - 1980. био је новинар у националној агенцији Танјуг. . Скоро три године радио је и као дописник из афричких земаља. У том периоду објављује и своје прве књижевне приче, као и есеј Ја, малограђанин. Новинарство је напустио 1980. и посветио се књижевности. Његови романи били су југословенски и балкански бестселери. Неки од њих преведени су на енглески, француски, руски, грчки, румунски, чешки и још многе језике.
Објавио је следеће роман: Судија (1982), Нож (1982, екранизован 1999), Молитва, Молитва 2, Руски конзул, Ноћ генерала (1994), Доктор Арон (2009), као и књиге Одговори, Којекуде Србијо, Подсећања (2001). На седму годишњицу демократских промена у Србији (5. октобар 2007), Вук Драшковић је објавио аутобиографску књигу „Мета“ која нека ауторова сведочанства о догађајима у периоду 1990-2000.


Вреди погледати:
http://www.mondo.rs/s155132/Zabava/Kultura/Vuk_Draskovic_se_vratio_knjizevnosti_VIDEO.html
^ Биографија Драшковића на сајту СМИП-а
Једни су луди без памети, други су луди од памети („Политика“, 13. децембар 2009.)

Нови двоброј БРАНИЧЕВА 5–6/2009, посвећен успеху и неуспеху

БРАНИЧЕВО
Часопис за књижевност и културу
5–6/2009

Садржај
Успех и неуспех у животу и литератури 5
Пер Лагерквист, Вјечни смијешак 9
Хорхе Луис Борхес, 25. август 1983. 60
Душан Матић, Трагедија збирке песама 64
Лепота тек затим долази 88
Бошко Томашевић, Бити успешан писац
у Србији – шта је то ? 92
Владимир Јагличић, За дуги пут се спремити 100
Јовица Стојановић, Успех и неуспех у животу 109
Зоран М. Мандић, Одбрана поезије са освртом
на дунавске муке Нарциса 131
Мирољуб Милановић, Виљем
Фокнер или сан о савршенству
књижевног дела 134
Даница Вујков, Неуспех–успех равнотежа
вредности (остварености) 138
Душан Стошић, О идеолошкој компоненти људске творевине 141
Мирослав Лукић, Подстицај за размишљање
о успеху и неуспеху у животу и литератури 146

Дигитална верзија овог двоброја, која у свему одговара штампаној, може се преузети бесплатно са http://sites.google.com/site/balkanskisindrom/andeo-sa-lampom/branicevo5-62009

Позив. Припрема се нови тематски број "Браничева" :Тражење Србије и њеног изражавања

Поштовани пријатељи,

Часопис Браничево наставља са деловањем, актуелизовањем одређених тема, представљајући их на особен начин кроз тематске бројеве. Таква пракса ће бити настављена и у уређивачкој политици за 2010. годину.

ТРАЖЕЊЕ СРБИЈЕ И ЊЕНОГ ИЗРАЖАВАЊА

Овај број је посвећен нашој стварности, нашим илузијама и њиховим симболима, истини, тој помало старинској речи. А да би се до ње стигло, треба проговорити, ослободити се ћутања. Идеје о другој и друкчијој Србији постоје у нашем народу, култури, литератури, нашим надама; имају их многи, писци и философи, социолози, новинари, политичари, професори универзитета, трибуни, привредници, знани и незнани – позивамо вас да изнесете своје гледиште. Ваше идеје могу итекако бити подстицајне, и као такве, размишљање појединца, оне су добро полазиште за будуће време. Идеје никога нису уништиле.

Да ли је могућа другачија Србија?
Постоје ли данас тзв. књижевне котерије, колико их је и око чега се окупљају? Какав им је домет?
Шта је у ствари наступило као доминантно и официјелно победом револуције у Југославији и Србији? Униформност која је наметана од наметача, која је потрајала сувише дуго и цементирала живот појединца, као и пуноћу истинског стваралачког живота. Ко о томе, данас, јасно и разговетно збори? Зашто се у нашој литератури отеже са процесом превредновања?
Имамо ли данас књижевних часописа у Србији који се издржавају претплатом, а ако их немамо, зашто их немамо? Какви су данас књижевни листови у Србији? На шта вас подсећају?
Каква нам је савремена књижевност, и зашто није боља?
Каква нам је дневна штампа, културне рубрике и тзв. повремени културни додаци најтиражнијих дневних листова?
Ко овде уопште има смисла за мисију?
Имамо ли ми уопште књижевну елиту, и ко је представља?

Ваше текстове, у обиму до једног штампарског табака, можете нам послати најкасније до 10. 03. 2010. године, на адресу: Центар за културу Пожаревац (темат Браничева 1-2, 2010.) ул. Јована Шербановића 1. 12000 ПОЖАРЕВАЦ или путем електронске поште на имејл адресу: ebranicevo@nadlanu.com

Главни и одговорни уредник
Александар Лукић

Успех и неуспех

Редакција "Браничева" припрема нови број часописа на тему Успех и неуспех (у животу и литератури).

Штампано издање на папиру часописа ускоро излази из штампе.

електронско издање може се преузети са сајта http://sites.google.com/site/balkanskisindrom/

Увод у превредновање

Корице 8. издања антологије српске поезије 20. века, која кроз неколико дана стиже у књижарске излоге и до својих првих читалаца, после, заиста, дугог путовања...

Белешке

У Браничеву, бр. 3-4/2009, састављач ове антологије М. Лукић, објавио је један дужи и жесток текст "Излаз из лавиринта или Увод у превредновање" (стр. 37 -54), који је, нешто скраћен, објављен у 8. и коначном издању ове књиге, као поговор, али без дела, који ми овде доносимо, тј. без "Белешки". Лукић "Белешке" окончава овим речима: "Прештампавања књига нуде аутору могућност дотеривања, поновног обделавања и стапања материјала. Паунд је имао на уму да то уради приликом прештамавања Сапtosа, али до тога није дошло. Није стигао? Паунд је, по Елиотовом признању, најодговорнији за преврат у светској поезији XX века. Његови дужници су многи: Елиот, Јејтс, Камингз... Па ипак, коначни суд о Саntosu није изречен (да ли се још увек ишчекују плодови зрачења овог подухвата на развој поезије?). Ако песници Наметног века, или тумачи, нису стигли да дају коначне судове о споменутој Паундовој summi poundiani, зашто би неки други песник, словенски, руски, српски, или француски, румунски, шпански, очекивао за себе више? У том смислу, када је реч о свим антологијама, које сам саставио, па и о овој, треба бити стрпљив и ствари препустити времену..." Ово 8. или коначно издање је ригорозно, ригорозније у односу на 7. претходних издања. Јер коначно, састављач је морао негде ставити тачку на овај свој дугогодишњи антологичарски рад. Сигурно је да ће ова антологија изазвати буру у нашој књижевности, тензије, али ће тај неизбежни Нови књижевноуметнички стрес бити подстицај за многе да покушају да саставе своје противантологије...

_________________
У потрази за праведношћу у Србији се стиже -до урвина, опасних гмизаваца, камелеона,чудовишта и прилога за биографију ђавола.Парохијски дух српске књижевности ограђен јетрулим тарабама, убогим песницима, којима јенајјача страна „ташта преосетљивост спремнаувек да саму себе саблазни. А умећа, кадрог дасамом себи буде водич, мало. Мало." Довољно сам о томе писао на другим местима, да би то понављао опет.„У унутрашњем, грађанском. рату, што се усваком писцу води, између рационалног иирационалног, наученог и доживљеног,преузетот и подметнутог, можда лажног алиможда и истинитог, личне и књижевнесавести, грађанског и уметничког морала,слободе и циља, мојег и општег, инспирације иплана, рату између стварности која у ваманајчешће стоји, а изнад свега неспоразумаизмеђу уображења свемоћи и стварнебеспомоћности да се изразите, добра књига једар случаја" (Борислав Пекић, „Замкаидеологије", у зб. Новија српска књижевпост икритика идеологије,САН, Градина, Београд -Ниш 1998, 61. - Пекић, говорећи на основу свогаискуства, пре свега када је реч о роману овампиру, мисли (да ли је са тим мислима иотишао са овога света? - сумњам!) да је „овде, уприродној, па и недовољној хијазми уметностии идеологије, уметности и политике,уметности и повести, вољном али инеизбежном укрштању уметности истварности, и уметности и морала, нанајтежем испиту једне зреле европске ибалканске литературе, српска новијакњижевност нашла један веома, веомазначајан, али не и једини пут од свих којима оназаједнички може да иде. У овом часу је то за све нас пут најпресуднији. Надајмо се да то нећеморати бити увек. Јер ако стално морамокритиковати неку идеологију, поготову исту,добро бити неће" (исто, 63).Треба понављати Реквијем сухом и јаловомрационализму, замкама наше званичнекњижевности, најзваничније, грозне иограничене, ограниченије од бирократије -„бирократија има своју смешну кочоперност итуробну несавитљивост, и круту стидљивост,и триста полета и очајања који се укроћују насиљем свесног стила» (Винавер, „Одбрана песништва", XX век /10. децембар 1938/, 665).

Зашто? Због оних који су избегли песнички лавиринт Винавер је знао, зато га непрештампавају,знао је истину: „Наши најбољи људи избегли су напор духовни и не дадошеакценте дубоке ни токове потсвесне. Наше бекство није било од реалности - и које реалности! - како неки мисле него нам јебекство било од стваралачког књижевног идеала, од интуиције која наилази на ствараоца после очајних по раза. Дубље сређивање потребно би нам било чак и да смо рационалисти најсувопарнији, да бисмо кренули даље.А колико нам је тек оно потребније када је тај ирационализам» маска и случај. Морамо да оживимо наше дубине - према задатку времена- а ми чак нисмо ни дошли до наших дубина онај први пут, према задатку раније генерације у Европи. Ми нисмо ни прости ни рационални.Данас морамо да накнадимо све што је пропуштено. Морамо да сиђемо у мистичне дубине. По цену напора целог бића морамо дати дела која би имала и сву драж новине и оно мучно па донекле и смешно трзање збиља живих нерава, збиља сапетих спрегова. - Уверен сам да је духовна истина потребна целом нашем друштву да би се омогућио - ако ништаа оно бар то - наш унутрашњи живот и наша изражајна помоћна средства."

Српска књижевност XX века, и уопште, живи заправо у анегдоти! Анегдота је - причица - о неуспелом животу. Овде су писци, имали успеха,о-хо-хо! Неанегдотске књиге о тим њиховим силним успесима тамне и бришу се брзо.НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ, 8. издање антологије, неанегдотска је књига.Анегдоте треба истраживати, скупити; ако ни због чега другог а оно зато што мире са стварношћу...Овде још нико није сакупио свеанегдоте о - томе: како су објављивани или одбијани рукописи књига, како су се делиле шаком и капом књижевне награде, привилегије.Како се улазило у САН, етс.Највећа анегдота - то је српска модерна поезија Наметног века! То је читава збирка анегдота!Како је српска култура била покрадена 1938.године. Или 1945. године. Или 1960. и неке?...Не, не допада ми се да седим за својим радним столом и да одлепљујем модерну српску поезију друге половине Наметног века, као фластер од своје длакаве ноге! Иако сам толико времена страћио на српску културу и поезију XX века.Да би се српска поезија извела на нормални развојни пут, потребно је да сви Срби песници,па и они најхваљенији, најсујетнији, сви до последњег, изађу из региона бесмртних заблуда.Понекада ми се чини да су, понеке моје књиге(Архив у оснивању, 1-5, Несебичан музеј или Антологија Феникс - сва издања) започеле излазак из блиставих заблуда широких размера,зато се о тим књигама ћути, зато се ћутало! Тзв.модерна српска поезија друге половине Наметног века остала је као збачена (змијска) кожа која се може предати у неки од музеја,пошто овај народ нема Музеј књижевности и воштаних фигура... Нису схватили, нису чак ни покушали: усуђујем се рећи - нису чак ни прочитали ! Јер су, изгледа, са ВОЗАУМЕТНОСТИ, СИШЛИ на некој успутној станици (можда још онда кад су објавили своје прве књиге?), и утопили се у бари на некој успутној постаји.......
___________
Књига је изашла у Библиотеци АБ ОВО, као 13. На 240 стр. формата 24 цм, дате су белешке о заступљеним ауторима у овом избору, поређаних у Азбучнику трагедије постојања... азбучним редом. Од Андрића до Леонида Шејке...Антологија садржи избор из дела 57 аутора. Аутори су у највећем делу заступљени са 1 или више песама. Винавер је заступљен са 6, Дис са 5, Дучић, Бошко Томашевић и Александар Лукић са 4, Шантић, Шејка, Попа, Миодраг Станисављевић и Адам Пуслојић са 3, итд.
ISBN 978-86-7315-057-

Састављач Мирослав Лукић: снимак начињен у сеоској библиотеци у Мишљеновцу, крајем деведесетих, у време штампања првог издања антологије НМ

Нови двоброј БРАНИЧЕВО, нове књиге

БРАНИЧЕВОгод. LV април–септембар 2009 број 3-4/2009

Садржај

Милановић и Дамјановић добитници књижевне
награде „Госпођин вир“ 5
Мирољуб Милановић, Похвала веку ужаса 10

Мирољуб Милановић, „У соби и по“
Јосифа Бродског 15
Мирољуб Милановић, Роман о апсурду
апсолутистичке власти 19
Мирољуб Милановић, О односу стварности
књижевног дела
и животне стварности 24
Сава Дамјанов, Читање као егзил 26
Сава Дамјанов, Архиепископ Сава Дамјанов
или Песимизам 32
Сава Дамјанов, Реч на додели књижевне награде
„Госпођин вир“ 36
Мирослав Лукић, Излаз из лавиринта
или Увод у превредновање 37
Бошко Томашевић, Мој писаћи сто у Аушвицу 55
Давор Радуљ, Брда 70
Душан Радивојевић, Пре(мета)чина 79
Зоран Вучић, У шумама 91
Милутин Лујо Данојлић, На штапу 96
Анђелко Ердељанин, Кад новинар
уједе новинара 98
Јовица Стојановић, Лиризован епос
о јужном менталитету 102
Драгољуб Стојадиновић, Слојеви патине
и носталгије 104
Душан Стојковић, Мирис светла
под својим небом 113

*

* *

Нови двоброј часописа Браничево, као и нова издања књига Емерсона и Томашевића моћиће током лета 2009. године да се преузму као непрофитна, бесплатна дигитална издања на интернет адреси Веба Анђео са лампом http://sites.google.com/site/balkanskisindrom

МИЛАНОВИЋ И ДАМЈАНОВ

ДОБИТНИЦИ КЊИЖЕВНЕ НАГРАДЕ «ГОСПОЂИН ВИР»
ЗА ДЕЛА «ПОЛА ВЕКА ЋУТАЊА» И «ИСТОРИЈА КАО АПОКРИФ»

Шта је историја, шта митологија, шта поезија? Какви су одговори наших савремених писаца и критичара на ова питања?
Један од оних, који се поред М. Лукића, са тим проблемом суочио у животу је гимназијски професор у унутрашњости, даровит приповедач али потиснут и игнорисан - Мирољуб Милановић (1947), аутор који није многописац. Објавио је само три књиге прозе (1976, 2001, 2004), које су прошле прилично незапажено, због маћехинског и протекционистичког става официјелне српске књижевне критике, која се у суштини, своди - како ту недавно рече, Г-дин Бошко Томашевић, у једној горкој и истинитој песми – на «кењажу». Груба, али дубоко истинита реч о наметачкој српској официјелној књижевној критици. Владајућа српска књижевна критика пала је на свим испитима, то је мртвац чију је смрт непрестано оглашавао код нас једино М. Лукић у својим часописима и књигама, који су излазили у симболичном броју примерака. Та критика је лешина која се распада и данас базди. Ту критику, пораслу и однеговану у клими Необичне лажи, ту лаж раскринкава у својој најновијој књизи огледа М. Милановић.
Већ на самом почетку књиге, Милановић аргументовано пише:
«ОКРУЖЕЊЕ
Руска књижевност у егзилу у другој половини 20. века разобличавала је лице тоталитаризма уметничком анализом конкретне стварности не изневеривши дух слободе и право писца да проговори о свом времену. Али не само она. И друге књижевности из социјалистичких земаља, тзв. источног блока имају уметнике чије дело траје и данас. Такви су: Чеслав Милош у Пољској, Јозеф Шкворецки, Бохумил Храбал и Вацлав Хавел у Чешкој или Ђерђ Конрад и Бела Хамваш у Мађарској. Њима није био потребан „отклон" или временска дистанца, књижевна средства била су им довољна и имали су храбрости да бране свој уметнички и људски интегритет. Нису пристајали ни на какве компромисе. Код нас су штампани јер су долазили из „тврдог" социјализма као опомена да и од лошег, може бити горе. Наши писци, режимски дисиденти, прећутали су истину о свом времену.» (Мирољуб Милановић: ПОЛА ВЕКА ЋУТАЊА.Један поглед на српску прозу друге половине 20. века, Едиција Браничево, 2008, Пожаревац, 125 стр., стр.18)Милановић никога не штеди, ни тзв. највеће српске писце, друге половине 20. века. Цар је у Милановићевој књизи огољен, с пуним правом.
Због тога је Милановић, као критичар, незаменљив, изврстан, аргументован, непоткупљив. Даровит приповедач, потврдио се као изврстан књижевни критичар. Сасвим је заслужио подршку, као књижевни критичар, и књижевна награда «Госпођин вир», верујемо, одлази у праве руке. Бољи је од свих својих вршњака критичара, званичника, који су се трсили на јавним трибинама и часописима читаве деценије, вреднујући и афирмишући читава крда књижевних мутаната и књижевних диверзаната, одговорнији, јер Милановићева реч има специфичну тежину. Милановићева књига, иако невеликог обима, довела је у питање смисао не једне магистарске или докторске дисертације, него многих дебелих књижурина које су углавном покушавале да канонизују писце, који нису били прошли тзв. стварну и реалну књижевну критику.
Милановић сјајно и професорски убедљиво, разобличује лицемерје званичне српске књижевне критике ослоњене на неистину и на митологију која је далеко од истине.
За Милановића се не може рећи да је злонамеран, опадач, навијач једне књижевне или демонске књижевне странке, напротив. Књигу ПОЛА ВЕКА ЋУТАЊА написао је сталожени и разложни професор са аргументацијом која је често непобитна. Све наше књижевне «величине» Милановић је свео на праву меру, и у тој његовој првој критичкој књизи садржане су и друге његове књиге, оне које ће тек написати!

* * *

Да ли аутор романа-лакрдије ИСТОРИЈА КАО АПОКРИФ, «са предговором Јована Скерлића Млађег», а у издању зрењанинске Агоре (2008. година, 195 стр.), који се пробио у тзв. Ширу листу романа за НИН-ов роман године, зна, као што песник Б. Томашевић, с и г у р н о з н а, шта је историја а шта поезија?
Саву Дамјанова препоручују два велика наметачка ауторитета: први је пародијски лик чувенога самодршца, а други је уредник споменуте књиге – Ненад Шапоња - који овако препоручује «безобразне приче» С. Дамјанова: «"безобразне" приче романа-лакрдије Историја као Апокриф,свакако представљају највећи - оне су истински шамар друштвеним стереотипима, лажном моралу и различитим официјелним хијерархијама! Посматрајући Историју (главну јунакињу књиге) као својеврсни карневал, циркуску игру и најразузданију оргију, али и као најдубљу мистерију у исти мах, аутор нам сасвим неочекивано - а усред заглушујуће гомиле стварносних, књижевноисторијских и историјских „чињеница" - открива тајну смехотворства. Ону која је довољно езотерична да се не може само свести на хумор, пародију, сатиру... Ону у којој ЕРОС, МИТОС И СМЕХОС бивају у готово суматраистички суптилним везама. / Пред читаоцем је, дакле, духовита, смела, фантазмагорична, иронична, меланхолична, безобразна, политички порнографска, језички ласцивна књига, речју - књига која покушава бити изван и изнад свих табуа!» (препорука на задњој корици књиге».
Можемо ли и смемо ли веровати уреднику, који тако «раблезијански» као уредник хвали Дамјанова, али се као телефонски критичар «Новости» и других прононсираних наметачких жирија другачије изјашњава?
Оно што уредник прећуткује о књизи Историја као Апокриф, то је дух побуне и сатире и исмевања који често не иде до краја, а понекад склизне и у порнографско ласцивне сфере. Можда ће једнога дана С. Дамјанов постати значајан српски «раблезијанац»? Кад поезија у његовим будућим књигама пробуди у живот, пробуди до краја, оно што је историја убила, јуче, прекјуче, ко зна када, или можда данас преподне.
Дамјанов је аутор који се огледао не само као приповедач, већ и као истраживач и критичар. Ако ове његове најновије «безобразне приче» утиру пут некаквој другачијој критици, онда је вредело труда, што се помучио над том књигом, која има сјајних сатиричних страница и фрагмената. У које спадају и ове, које је «сачинио» Скерлић Самодржац Млађи:
«... Причка или ремек-делце, свеједно, роман-лакрдија или збирка безобразних прича (опет то, мало друкчије!), Историја као Апокриф дефинитивно сврстава свога творца у ред сербских просветитеља којем су се почетком XXI века (уз поменуте и непоменуте из прошлости!) придружиле још неке његове колеге-професори: др Зоран Ђинђић, др Војислав Коштуница, др Војислав Шешељ, Свети др Николај Велимировић, преосвештени др Амфилохије Радовић и др Митар Тарабић Најмлађи (ексклузивни настављач креманског пророчанства). Дакле, проф. др Сава Дамјанов - попут сваког истинског сербског просветитеља! -у свом новом остварењу рекапитулира загонетке Историје, али и одгонета њено настајање чији је активни учесник и он лично био (посебно у одељцима где се говори о њеним странпутицама, ћорсокацима или сурим литицама). Зато сам уверен да је прво питање које је себи - пишући ову књигу -поставио, било питање њене дужине! Наиме, ако је повест о Историји (која је истовремено и креација и деструкција Исте) исувише дугачка да би се прочитала у једном даху, морамо се одрећи неизмерно важног утиска који се постиже јединством места, времена и радње: јер ако се текст мора читати у више наврата, целина је самим тим разбијена - а прети и реална опасност да се током таквог читања сама Историја драстично промени! Очито, ову могућност наш писац је већ у старту одбацио, свестан да у његовом несрећном народу само епско-трагичка матрица изазива катарзичне оргазме, али исто тако болно свестан чињенице да је свако пре-обимно уметничко остварење заправо тек низ кратких, тј. прости збир мање-више ефектних фрагмената, што ће рећи: један ЈЕДИНСТВЕН дуг оргазам (катарзичан или не, свеједно!), састављен од узастопних, серијских, кратких! А непотребно је, верујем, доказивати да Уметност само онда заслужује своје име ако снажно узбуђује тело, уздижући при том душу: дубинска психологија, пак, по-тврдила је да су снажна узбуђења по природи КРАТКА...» (ИСТОРИЈА КАО АПОКРИФ, стр. 10-11)
О историји и уметности се ту говори иронично, апокрифно. Предговор у књизи има подужи поднаслов: «Философија историје као философија композиције, илити по сербском: композиција историје као философија философије», испод кога следи део реченице у курзиву « - између идеје Царства и праксе ситног лихварства...» Ова непотпуна реченица има и фусноту која гласи: «Д. Ћосић, Историја као уметност власти позицији и опозицији).»
Песник Бошко Томашевић (1947, Бечеј, Србија; тренутно универзитетски професор у Инсбруку), мало је изричитији, недвосмисленији, у односу на свога колегу С. Дамјанова, када је реч о том односу историје и поезије, мање приземнији и вулгарнији, чак и кад пише овако, да поезија «пиша по старим навикама / спушта рајфершлусе до дна бића / купа сопствено светло у мраку / никада није прозаична...// Поезија буди у живот оно / што су столећа убила.../ тражи грам душе у зимском пејсажу / узалудна је у свим галаксијама / као и ми / али то је живот / кога није убила историја» (Б. Томашевић у књизи Плодови похода : Conquistador, Народна књига Алфа, Београд, 2008, 203 стр., стр. 178)
Уредник хвали књигу Дамјанова као смешну, али она је врло често патетична и само на моменте смешна. Није њена вредност, поновимо, у некаквим тзв. суптилним суматраистичким везама – «ЕРОСА МИТОСА И СМЕХОСА» (сачувај Боже од оваквих рогобатних уредничких препорука које ништа не значе!), већ често у директном или само наговештеном бунтовништву Дамјанова, у отвореним провокацијама, на које ће се он вероватно као аутор временом отвореније одлучивати, јер време и прилике то траже, да се уђе у вредновања и превредновања, у неизбежна исмевања и омаловажавања, нечега што је мртво, и опасно као вампир, који се храни свежом крвљу данашњице.
Песник Томашевић, као човек, и као критичар, не обилази, не арчи свој таленат, знање и искуство на околишења и патетику: Томашевић у већ спомињаној песничкој књизи, поред низа других изврсних песама има и ону која гласи «Колико сам поднео историје?» Колико је поднео историје његов колега професор Дамјанов? Нек одговоре читаоци и аутор Дамјанов кроз време.

БРАНИЧЕВО, први број за 2009.

БРАНИЧЕВО
Часопис за књижевност и културу1-2/2009год LV јануар-март 2009


Садржај
Ралф Валдо Емерсон, Кругови 5
Ралф Валдо Емерсон, Илузије 17
Езра Паунд, Расправа о стихотворству 26
Езра Паунд, Традиција 33
Исидора Секулић, Један од песника
понора – Едгар Алан По 36
Мирослав Лукић, Увод у традицију
тзв. бездане књижевности 44
Радослав Војводић, Бездано као онострано 81
Мирољуб Милановић, Три огледа о стварности 91
Владимир Јагличић, Са међе векова
(из дневника) 99
Бранко Пиргић, О прећуткивању 125
Зоран М. Мандић, Музеј себичних антологија 128
Милисав Миленковић, Скица увода
у поетику бездана 130
Милосав Буца Мирковић, Слово о
Илији Вукићевићу 137
Даница Вујков, Бездана уметност – уметност
сећања душе 145
Александар Лукић, Тематски број
– Бездана уметност 147

Слика на насловној страни
Радован Трнавац Мића, Терапија (1981), детаљ

Ових дана је изашао из штампе најновији број часописа Браничево, који се може поручити директно од издавача. Најбољи начин да се обезбеди редовно добијање овог часописа је да се претплатите. Годишња претплата за 4 броја износи 600,00 дин. Часопис је променио и профил и дизајн и дух, откако је његов главни уредник постао Г. А. Лукић, један од најпознатијих песника међу српским песницима. Ово је број који никога неће оставити равнодушним. Часопис је жив и занимљивији од многих других који данас излазе. Дирнуо је у једну од горућих ствари српске књижевности...
За оне заинтересоване читаоце, који овај часопис не могу да обезбеде куповином, или претплатом, или зато што живе далеко од матице, главни уредник се постарао да могу да дођу б е с п л а т н о до дигиталне верзије истог двоброја, и то у временском распону од 8. марта - 8. маја 2009., на веб сајту IN MEDIAS RES.