Edicija „Braničevo“ poklonila 1000 knjiga

Požarevac - Nedavno je Ministarstvo za kulturu uradilo projekat Godina knjige i jezika i u okviru tog projekta pokrenulo akciju „Knjiga za sve“. Taj projekat su podržali pored Ministarstva za kulturu i Narodna biblioteka, kao i medijske kuće RDP „B92“ i Izdavačko preduzeće „Dan Graf“ u okviru kojeg se izdaje dnevni list „Danas“. Oni su potpisali protokol o međusobnoj saradnji sa jasno definisanim zadacima, a koji se odnose na prikupljanju i distribuiranju knjiga sredinama kojima su potrebne i redovnim medijskim praćenjem akcije „Knjiga za sve“. Prve knjige u akciji su nedavno podeljene biblioteci u Gračanici.

Među prvima koji su podržali akciju Ministarstva za kulturu je požarevački Centar za kulturu i njihova edicija „Braničevo“. Oni su preko dnevnog lista Danas stupili u kontakt sa ministarstvom, gde su se dogovorili da će akciju „Knjiga za sve“ podržati tako što će pokloniti 1000 knjiga sadržanih u 13 najnovijih naslova iz svoje edicije „Braničevo“.

Dogovor se realizovao već u petak, 9. jula kada su knjige, ukupno 1030, otišle za Beograd gde će se odrediti kada i gde će se distribuirati. Zbog tog čina požarevačkog Centra za kulturu Ministarsrstvo im je uputilo dopis sledeće sadržine:

- Zahvaljujem Vam se u ime Ministarstva kulture što ste uzeli učešća u Godini knjige i jezika i akciji „Knjiga za sve“ koja se u okviru projekta realizuje. Sigurni smo da će 1.000 publikacija iz Vaše edicije „Braničevo“ biti značajne za sredine kojima nedostaju publikacije- navodi se u dopisu.

Predsednik Upravnog odbora „Centra za kulturu“ Požarevac, Milisav Milenković, sa zadovoljstvom je podržao pomenutu akciju....

Izvor: list Danas, članak M. Veljkovića, videti više: http://www.danas.rs/dodaci/branicevo/edicija_branicevo_poklonila_1000_knjiga.59.html?news_id=195032

Odjek u štampi: Blic, Novosti....

Да ли је Сава Савановић жив и данас?

Поток у селу М., мај 2010. Фотографија Ивана Лукића.

Часопис Браничево у летњем двоброју 3 – 4, за 2010. годину настоји да реактеализује стварност српске књижевности, живота. Да би једна књижевност имала смисла, и да не би непрестано „млела празно мливо“ неопходно је изнова мерити и самеравати њен прави учинак.

Ко је овде корачао у уметности и поезији стазама бескрајног, стазама лудила? Како је и зашто поново оживео и постао присутнији Сава Савановић данас? Захваљујући култовима страве, или једном једином стравичном култу, из кога проистичу и сви други огавни култови данашњице?
Шта Србију и српску књижевности одвлачи од преображења и превредновања? Позивамо вас да искрено, аргументовано и одлучно, проговоримо о немиру и вампиру који је, изгледа, у нашем бићу неотклоњив...

Ваше текстове, у обиму до једног штампарског табака, можете нам послати најкасније до 15.07.2010. године, на адресу: Центар за културу пожаревац (темат Браничева), ул. Јована Шербановића 1, 12000 Пожаревац, или путем електронске поште нa e- mail адресу: ebranicevo@nadlanu.com

Видети више: http://sites.google.com/site/balkanskisindrom/andeo-sa-lampom/tematdalijesavasavanoviczividanas

Ускоро нова књига есеја Александра Лукића

Корице књиге

САЧУВАТИ ДОСТОЈАНСТВО

Постоји час кад човек треба да одступи, из посла у ком се затекао. Бива време кад ваља наћи неопходну меру за такав поступак. Ради властитог достојанства, човек мора познати тренутак, кад треба баталити такву работу.

Досадашњи писац: цртица, опажања, колумни се уморио на известан начин, бележењем истина о лицу и наличју града Пожаревца. Српском народу.

Верујући како је град Пожаревац заслужио слободоумну и непоткупљиву грађанску новину, писац се прихватио да у „неславном добу“ „натовари крст себи о врат“.

Пишући текстове, он се није обазирао на „секире“ подигнуте над главом, на цену коју је морао сусретати и плаћати успут. Упознавање „патуљака оданих јефтиној политици“, оданих ћифтинским интересима, удовољавању сопствених апетита „задовољављања потреба уста и гузице“, а не општој добробити, било је део судбине, у суштини - јалов је посао. Служење истини приноси горак укус. Увек горак укус.

Након свега написаног, да ли се што међу пожаревљанима променило? Да ли је ишта од нахереног исправљено? Рекао бих у слободним часовима надахнућа, мало тога. Готово ништа.

Потреба да се робује колотечини, инерцији, лажима, илузијама, пресној сировој стварности надвладава.

Истина се тиче мало ког. Србима је до истине стало колико и до лањског снега. Саопштавати истину Србима није упутно.

Има ли смисла повлађивати полумитолошком српском менталитету - тако вулгарном поимању наше стварности, живота? Саобразити се са њима?

Необазирање на истину, не значи да она не постоји!

И онда кад је познаје само један човек, частан у намерама и односу према њој, чини се довољним за образ и спас једног друштва.

Посвећени имају снаге да се осмеле да иду раз света. Малобројнима је природа подарила кичму за праву сврху, да остану усправни. Истина, служење њеним вредностима, изискује жртву.

Болест нашег друштва, тужна и жалосна, почива на чињеници да је неспремност истог друштва, да почне са свеобухватним лечењем неизвесна. Немоћ да трага за лековима, више је но очита. Страшна је слутња, да ће болест трајати, онолико времена, колико јој је било потребно да се развије. Пола века!!

Али, можда је бележење истине о нашој стварности, покренуло „ствар са мртве тачке“. Та вера је нужна.

Да се свет, заједница није сурвала до врага, сведоче они ретки читаоци, који су веровали редовима исписаним у „колумнама“. Они су поред војске безобзирних, саосећали са истином. Подупирали је према свом умећу. Довољно.

Колумна је кроз време, стекла доста пријатеља и непријатеља. Са алалом им било.

Писац колумне се враћа свом основном послању: поезији. Оној која истину и живот једина може да оправда. Путем поезије.

Поезија је у дубинама самог бића и она је деловање у бићу. Поезија је сунчева светлост, од које се биће развија.

Остати неупрљан задатак је сваког човека.

На крају, шта може човек рећи, а да се не постиди. Ћутање је лековито.

Ако се ко одважи служењу истини, нека зна, да мора савладату наук да бира друштво и пријатеље, према себи...

Из књиге: Александар Лукић: Између митарења чудовишта и уметности будућности, која је у штампи
Видети више http://sites.google.com/site/balkanskisindrom/

Одштампан први двоброј БРАНИЧЕВА за 2010

Насловна страница, корице новог двоброја Браничева

Садржај
Тражење Србије и њеног изражавања 5
Албер Ками, Лето 7
Момчило Настасијевић, О нашем поднебљу 55
М. Л. Белатукадруз, Друга. Друкчија Србија 57
Радослав Војводић, Идентитет и духовна постојбина 98
Зоран М. Мандић, Друго лице Србије 116
Владимир Јагличић, Пут ка очигледности 121
Бранко Пиргић, Културни обрасци 124
Душан Стојковић, Ћутање се наставља 127
Душан Стошић, Запис о изразу Србије १३६
Велика магаза у М।Око Спасовдана २०१०। Снимак И। Лукић

Штампано издање се може поручити директно од издавача Електронско, сасвим адекватно штампаном може се преузети бесплатно на следећој интернет адреси http://sites.google.com/site/balkanskisindrom/andeo-sa-lampom/prvidvobrojbranicevaza2010

Кош уредника

На адресу часописа "Браничево" стиже много тога, па и текстова, које одбијамо да штампамо। Ипак, неке од тих текстова не треба бацити у уредничку корпу, већ сачувати, укључити негде, у неку врсту архива, и за савременике, и за оне који долазе, као и за оне који ће тек доћи, како би се уверили шта се све "чини" под видом некакве књижевне критике и "права на другачије мишљење"...
Покренули смо стога, посебну страницу, за те одбијене ствари, које ћемо публиковати с времена на време, јер штета је да пропадну и да се за њих не зна। Уосталом, уверите се и сами!Видети више: https://sites.google.com/site/balkanskisindrom/kos-urednika/vukdlakumena

ЋУТАЊЕ СЕ НАСТАВЉА / Д. Стојковић

(Мирољуб Милановић, Пола века ћутања, Један поглед на српску прозу друге половине двадестог века, Центар за културу Пожаревац, 2008)
... онај уметник који каже да има довољно
слободе није уметник (М. Милановић)

Ништа се друго није ни могло очекивати. Домаћа, књижевна и критичка жабокречина, не дозвољава да је било шта дотакне, узнемири, камоли нагна да се приупита јесте ли могуће направила, макар и најмању могућу, или немогућу, грешку. Поред књига теоријских, једнако као и полемичке Чекић без господара Бошка Томашевића, пролази се ћутке, као да њих уопште ни нема и као да нису добродошле свима који стварно желе да виде где се налази данас модерна мисао о књижевности у свету и где се не налази, поготову права, књижевност / поезија код нас. Да ли ће најновија књига Јована Пејчића, антологијска критичка студија Почеци и врхови бити ваљано прочитана и процењена? И хоће и неће. Појавиће се понеки приказ, али ће се и даље понављати све грешке на које је као на грешке указано у њој. Ко онда чита и зашто то чини? .......

Прошле су две године како се појавила драгоцена, дуго смишљана, једнако дуго писана, ваљано складана, максимално сажета, поштена и провокативна књига Пола века ћутања, писца који се досада огласио само двема приповедачким збиркама, Одлагање смрти (1976) и Ветрењак (2001) – Мирољуба Милановића. О њој ни мукајет. Посакривали су се у мишје рупе они који из њих нису ни излазили. У њима им је топло и удобно.Но, књига се не може обрисати. Она је ту. Речено боли јер погађа у мету. Они који би требало да се освесте и размисле нису ли можда, клањајући се неким лажним идолима, изгубили и своју властиту позлату, могли би да се барем приупитају јесте ли тачно оно што се у Милановићевој књизи тврди. Било би поштено, али код нас (наравно, и не само код нас) када је о писању о књижевности реч, скоро никаквог поштења нема. Поштење тражи да се попу рекне поп а попу боб, а не да се попује и, попујући, бобује.

Видети више: http://sites.google.com/site/balkanskisindrom/andeo-sa-lampom/cutanesenastavla

Mali prilog obraćanja velikoj Istoriji besčašća / Zoran M. Mandić

....Ideja književnog Braničeva da se prestane sa prećutkivanjem bezdana pravog i pravednog, čak i po cenu da se to ne svidi, samozvanim deliocima hijerarhijskih budžeta, mesta i privilegija, zaslužuje pažnju za otvaranje neophodnog dijaloga na temu: ko su to oni koji nisu za one koji «pototnički» tvrde da jesu i tako se ponašaju? Pred Bogom jednako kao i pred Đavolom. Bez srama i griže savesti nad nezavisnom i strpljivom istinom. Ali, zar za tim dalekim odgovorima nisu tragali umovi i pameti vascelog sveta, od epohe starogčkih diskursa do Hristosa, Templara, Masona,Tesle, Iluminata i izumitelja lap-topova, fejsbuka, skajpa i mobilnih telefona? Zar istorija nije evidentirala pakleni neočiščeni umor rasprave o: danu i noći, suncu i mesecu, Adamu i Evi, krstu i zvezdi...? Zar su Šekspiru mogli da promaknu Platon, Ovidije, ili El Greko, a njima smernim, u potiparnim odajama osećanja, duh morala iz čijih su nojevih arki na ulice propasti, među prvima, izbačeni autsajderski uljezi i prišipetlje? Ko zna odgovore na ta pitanja? Ko se to sa lažnih visina mostova podsmeva utrobama provalija? Ima li kraja istoriji bezčašća? Ko to u njoj ruži utopije skupljača perja i Cigane koji lete u nebo? Otkuda vaseljenski Zakon o sudbini ljudske duše u rukama kockara? Ima li u Srbiji takvih?

Naravno, da ima. Svet je besomučno, na scenama svojih obolelih meridijana, pragova i tragova i u Srbiji, zagađen: infekcijama, virusima, upalama i bakterijama smeća koje proizvodi nasleđe samozvanih prepotentnih elita i sramno uplašenih podanika autsajderskih i kvazi staništa-đubrišta. Državnih, političkih i vojnih, jednako, kao i onih drugih hibridnih književnih i umetničkih infrastruk(tura). Svet: masturbacija, infarkta, karcinoma, nato i moždanih udara počeo je da se raspada po šavovima - iznutra. U vrtićima i školama. Na akademijama i univerzitetima. U botaničkim i kafanskim baštama. U dekanatima i rektoratima. U lutkarskim i narodnim pozorištima. U ispovedaonicama. Na klinikama. U bolnicama. U bankama. U gradskim i narodnim bibliotekama. U parkovima. U bolesnom nasilju engleskog jezika. U tom rasulu ne pomažu: vakcine, citostatici, multivitaminska i spermička sledovanja. Sunce je, takođe, zahvatio neizlečivi depresivni zamor, tako da. sve grozničavije obasjava sebične utvrde mraka i klizišta dekomponovanog klimatskog uređenja. Ko to tamo everginovski u mukama peva i plače?

videti više: https://sites.google.com/site/balkanskisindrom/andeo-sa-lampom/drugolicelicasrbijezoranmmandic

Put ka očiglednosti

(Odgovor na anketu Braničeva "Traženje Srbije i njenog izražavanja")

Pitanja koje je postavilo uredništvo (da li je moguća drugačija Srbija; postoje li književne koterije; kakva nam je dnevna štampa, kulturne rubrike; ko ovde uopšte ima smisla za misiju; imamo li uopšte književnu elitu itd) - odišu nezadovoljstvom postojećim stanjem u našoj kulturi, a posebno književnosti. To je razumljivo. Postoje, oduvek su postojali, umetnici koji su miljenici štampe, vlasti, kritičara, a postoje i oni drugi koje teraju kao kusu paščad, gde god se pojave. Valja se snaći u tom polu-izgonu, polu-karavan-seraju.
Mislim da su elektronske veze koje je doneo internet izvesna mogućnost da se ponešto suštinski promeni. Naravno, "koterije" o kojima se govori u postavljenim pitanjima odmah su postavile i "sopstvene" sajtove. Ti sajtovi su, uglavnom, generacijski uslovljeni. Oni koji imaju učesničkog pristupa nalik su na partiju koja okuplja strogo izabrano članstvo. Nedavno sam jednom takvom sajtu, iz zabave, poslao svoje pesme i neke prevode. Odgovoreno mi je da ne primaju prevode pesnika rodjenih posle 1914. godine. O mojim pesmama, ni reči - podrazumeva se da su oni to prevazišli. Poslao sam, potom, prepeve nekih pesnika rodjenih posle 1914. godine: odgovora više nije bilo. Pokušao sam da im kažem da ovakva, temporalna, ograničenja, u umetnosti nisu dobra, da, zapravo, ne važe. Odišu na kob generacijskog pisma i predstojeće medjusobice - naredna generacija slistiće ih onako kako oni pokušavaju da ignorišu prethodnike. (Ne znam da li ste zpazali: najviše je cenzure i izopštavanja tamo gde se na sva usta govori o "pravima", "toleranciji" i "opšteljudskim vrednostima", a posebno otkada je Zapad sopstveni šovinizam proglasio kosmopolitizmom).
No, ostavimo nedoraščad na miru.
Pitanje ozbiljnog prevrednovanja naše literature, po meni je pitanje potpunosti predstavljanja osnovne vrednosti našeg literarnog pisma. Dakle, pitanje jedne otvorene i snovide kulturne politike............

Vidi više: http://sites.google.com/site/balkanskisindrom/andeo-sa-lampom/putkaociglednostivladimirjaglicic

Књижевна награда "Госпођин вир" за 2009. годину додељена Вуку Драшковићу

Вук Драшковић, добитник књижевне награде "Госпођин вир" за 2009. годину - за роман "Доктор Арон!

ЕДИЦИЈА БРАНИЧЕВО - Центар за културу Пожаревац

Књижевна награда
ГОСПОЂИН ВИР – 2009.
добитник
ВУК ДРАШКОВИЋ* ЗА РОМАН
ДОКТОР АРОН

(образложење жирија)

Роман «Доктор Арон» написао је писац великог животног, политичког, и списатељског искуства. Можда се он неће допасти потомцима, пријатељима и продуженим рукама, оних које доктор Арон у роману жигоше псовком («комунистичка олош»). Драшковићев роман, занимљиво, лепо исприповедан, има страница које се приближавају амбисима, безданима уметности романа, преко потребним и недостајућим по садашње време и српску књижевност.
Испричан дискретно, роман започиње бегом од самоће доктора Арона, лудницом, а завршава се симболично, сном, и тешким питањима, које савремена српска проза изврдава. Прелистајте поново почетак Мановог Доктора Фаустуса. Ман започиње свој роман као привремену биографију генијалног музичара, и Драшковић је изнашао сличан, добар почетак. Али пре тога је скупио и пронашао грађу, и добар подстицај у пакленим круговима те грађе. Грађе – која - у стварности није ни изблиза расветљена у нашој уметничкој прози на адекватан начин. Више је било покушаја да се расветли агонија и драма тзв. Титоника, али су резултати изостали. Писац је створио лик доктора Арона, који се од осталих специјалиста и лекара у држави разликовао по томе: «Остали специјалисти у држави били су књишки мољци, научене машине без душе» Споредни ликови романа су подређени главном, кога сенче или обасјавају из најнеочекиванијих углова. Доктор Арон, као лик, разликује се од Гетеовог или Мановог Фауста, по томе, што је са богатим психијатријским и другим мистичким искуством стремио оностраном, што је раскидао савез са ђаволом.
Људски је признати да је Вук Драшковић написао уверљив и реалан роман, изузетно убедљив, а то је оно што се тражи од писца и зашта му се мора скинути капа, роман који се неће допасти «дремљивим и острашћеним совама» у земљи у којој живи, а који су навикли на угодност лажи (без обзира ма ко да су они: новинари, критичари, политички неистомишљеници, државни песници, иницијалима потписани аутори и уредници редакцијских коментара, промашени и једноумни људи, разочарани следбеници В. Драшковића, и многи други). Роман «Доктор Арон» су чланови жирија официјелних илити наметачких књижевних награда у овој земљи игнорисали, како већ и приличи једном свету који је писац критиковао на најделотворнији начин.
Драшковић је писао свој најновији роман, не да би ликовао, колико да би олакшао своју патњу. Он није улепшавао истину, коју је дуговао себи, и својим читаоцима. Некоме се то можда неће допасти? Па шта? Зар се књиге пишу да би се неком допадале?

Награда ће добитнику бити уручена у Свечаном салону Града Пожаревца у петак 19.03.2010. године у 12. часова.

________________


* Вук Драшковић (Међа, 29. новембар 1946. године), српски књижевник и политичар, председник СПО. Основну школу завршио је у Фојници, гимназију у Гацку, а дипломирао на Правном факултету у Београду 1968. . У периоду 1969 - 1980. био је новинар у националној агенцији Танјуг. . Скоро три године радио је и као дописник из афричких земаља. У том периоду објављује и своје прве књижевне приче, као и есеј Ја, малограђанин. Новинарство је напустио 1980. и посветио се књижевности. Његови романи били су југословенски и балкански бестселери. Неки од њих преведени су на енглески, француски, руски, грчки, румунски, чешки и још многе језике.
Објавио је следеће роман: Судија (1982), Нож (1982, екранизован 1999), Молитва, Молитва 2, Руски конзул, Ноћ генерала (1994), Доктор Арон (2009), као и књиге Одговори, Којекуде Србијо, Подсећања (2001). На седму годишњицу демократских промена у Србији (5. октобар 2007), Вук Драшковић је објавио аутобиографску књигу „Мета“ која нека ауторова сведочанства о догађајима у периоду 1990-2000.


Вреди погледати:
http://www.mondo.rs/s155132/Zabava/Kultura/Vuk_Draskovic_se_vratio_knjizevnosti_VIDEO.html
^ Биографија Драшковића на сајту СМИП-а
Једни су луди без памети, други су луди од памети („Политика“, 13. децембар 2009.)

Нови двоброј БРАНИЧЕВА 5–6/2009, посвећен успеху и неуспеху

БРАНИЧЕВО
Часопис за књижевност и културу
5–6/2009

Садржај
Успех и неуспех у животу и литератури 5
Пер Лагерквист, Вјечни смијешак 9
Хорхе Луис Борхес, 25. август 1983. 60
Душан Матић, Трагедија збирке песама 64
Лепота тек затим долази 88
Бошко Томашевић, Бити успешан писац
у Србији – шта је то ? 92
Владимир Јагличић, За дуги пут се спремити 100
Јовица Стојановић, Успех и неуспех у животу 109
Зоран М. Мандић, Одбрана поезије са освртом
на дунавске муке Нарциса 131
Мирољуб Милановић, Виљем
Фокнер или сан о савршенству
књижевног дела 134
Даница Вујков, Неуспех–успех равнотежа
вредности (остварености) 138
Душан Стошић, О идеолошкој компоненти људске творевине 141
Мирослав Лукић, Подстицај за размишљање
о успеху и неуспеху у животу и литератури 146

Дигитална верзија овог двоброја, која у свему одговара штампаној, може се преузети бесплатно са http://sites.google.com/site/balkanskisindrom/andeo-sa-lampom/branicevo5-62009

Позив. Припрема се нови тематски број "Браничева" :Тражење Србије и њеног изражавања

Поштовани пријатељи,

Часопис Браничево наставља са деловањем, актуелизовањем одређених тема, представљајући их на особен начин кроз тематске бројеве. Таква пракса ће бити настављена и у уређивачкој политици за 2010. годину.

ТРАЖЕЊЕ СРБИЈЕ И ЊЕНОГ ИЗРАЖАВАЊА

Овај број је посвећен нашој стварности, нашим илузијама и њиховим симболима, истини, тој помало старинској речи. А да би се до ње стигло, треба проговорити, ослободити се ћутања. Идеје о другој и друкчијој Србији постоје у нашем народу, култури, литератури, нашим надама; имају их многи, писци и философи, социолози, новинари, политичари, професори универзитета, трибуни, привредници, знани и незнани – позивамо вас да изнесете своје гледиште. Ваше идеје могу итекако бити подстицајне, и као такве, размишљање појединца, оне су добро полазиште за будуће време. Идеје никога нису уништиле.

Да ли је могућа другачија Србија?
Постоје ли данас тзв. књижевне котерије, колико их је и око чега се окупљају? Какав им је домет?
Шта је у ствари наступило као доминантно и официјелно победом револуције у Југославији и Србији? Униформност која је наметана од наметача, која је потрајала сувише дуго и цементирала живот појединца, као и пуноћу истинског стваралачког живота. Ко о томе, данас, јасно и разговетно збори? Зашто се у нашој литератури отеже са процесом превредновања?
Имамо ли данас књижевних часописа у Србији који се издржавају претплатом, а ако их немамо, зашто их немамо? Какви су данас књижевни листови у Србији? На шта вас подсећају?
Каква нам је савремена књижевност, и зашто није боља?
Каква нам је дневна штампа, културне рубрике и тзв. повремени културни додаци најтиражнијих дневних листова?
Ко овде уопште има смисла за мисију?
Имамо ли ми уопште књижевну елиту, и ко је представља?

Ваше текстове, у обиму до једног штампарског табака, можете нам послати најкасније до 10. 03. 2010. године, на адресу: Центар за културу Пожаревац (темат Браничева 1-2, 2010.) ул. Јована Шербановића 1. 12000 ПОЖАРЕВАЦ или путем електронске поште на имејл адресу: ebranicevo@nadlanu.com

Главни и одговорни уредник
Александар Лукић

Успех и неуспех

Редакција "Браничева" припрема нови број часописа на тему Успех и неуспех (у животу и литератури).

Штампано издање на папиру часописа ускоро излази из штампе.

електронско издање може се преузети са сајта http://sites.google.com/site/balkanskisindrom/

Увод у превредновање

Корице 8. издања антологије српске поезије 20. века, која кроз неколико дана стиже у књижарске излоге и до својих првих читалаца, после, заиста, дугог путовања...

Белешке

У Браничеву, бр. 3-4/2009, састављач ове антологије М. Лукић, објавио је један дужи и жесток текст "Излаз из лавиринта или Увод у превредновање" (стр. 37 -54), који је, нешто скраћен, објављен у 8. и коначном издању ове књиге, као поговор, али без дела, који ми овде доносимо, тј. без "Белешки". Лукић "Белешке" окончава овим речима: "Прештампавања књига нуде аутору могућност дотеривања, поновног обделавања и стапања материјала. Паунд је имао на уму да то уради приликом прештамавања Сапtosа, али до тога није дошло. Није стигао? Паунд је, по Елиотовом признању, најодговорнији за преврат у светској поезији XX века. Његови дужници су многи: Елиот, Јејтс, Камингз... Па ипак, коначни суд о Саntosu није изречен (да ли се још увек ишчекују плодови зрачења овог подухвата на развој поезије?). Ако песници Наметног века, или тумачи, нису стигли да дају коначне судове о споменутој Паундовој summi poundiani, зашто би неки други песник, словенски, руски, српски, или француски, румунски, шпански, очекивао за себе више? У том смислу, када је реч о свим антологијама, које сам саставио, па и о овој, треба бити стрпљив и ствари препустити времену..." Ово 8. или коначно издање је ригорозно, ригорозније у односу на 7. претходних издања. Јер коначно, састављач је морао негде ставити тачку на овај свој дугогодишњи антологичарски рад. Сигурно је да ће ова антологија изазвати буру у нашој књижевности, тензије, али ће тај неизбежни Нови књижевноуметнички стрес бити подстицај за многе да покушају да саставе своје противантологије...

_________________
У потрази за праведношћу у Србији се стиже -до урвина, опасних гмизаваца, камелеона,чудовишта и прилога за биографију ђавола.Парохијски дух српске књижевности ограђен јетрулим тарабама, убогим песницима, којима јенајјача страна „ташта преосетљивост спремнаувек да саму себе саблазни. А умећа, кадрог дасамом себи буде водич, мало. Мало." Довољно сам о томе писао на другим местима, да би то понављао опет.„У унутрашњем, грађанском. рату, што се усваком писцу води, између рационалног иирационалног, наученог и доживљеног,преузетот и подметнутог, можда лажног алиможда и истинитог, личне и књижевнесавести, грађанског и уметничког морала,слободе и циља, мојег и општег, инспирације иплана, рату између стварности која у ваманајчешће стоји, а изнад свега неспоразумаизмеђу уображења свемоћи и стварнебеспомоћности да се изразите, добра књига једар случаја" (Борислав Пекић, „Замкаидеологије", у зб. Новија српска књижевпост икритика идеологије,САН, Градина, Београд -Ниш 1998, 61. - Пекић, говорећи на основу свогаискуства, пре свега када је реч о роману овампиру, мисли (да ли је са тим мислима иотишао са овога света? - сумњам!) да је „овде, уприродној, па и недовољној хијазми уметностии идеологије, уметности и политике,уметности и повести, вољном али инеизбежном укрштању уметности истварности, и уметности и морала, нанајтежем испиту једне зреле европске ибалканске литературе, српска новијакњижевност нашла један веома, веомазначајан, али не и једини пут од свих којима оназаједнички може да иде. У овом часу је то за све нас пут најпресуднији. Надајмо се да то нећеморати бити увек. Јер ако стално морамокритиковати неку идеологију, поготову исту,добро бити неће" (исто, 63).Треба понављати Реквијем сухом и јаловомрационализму, замкама наше званичнекњижевности, најзваничније, грозне иограничене, ограниченије од бирократије -„бирократија има своју смешну кочоперност итуробну несавитљивост, и круту стидљивост,и триста полета и очајања који се укроћују насиљем свесног стила» (Винавер, „Одбрана песништва", XX век /10. децембар 1938/, 665).

Зашто? Због оних који су избегли песнички лавиринт Винавер је знао, зато га непрештампавају,знао је истину: „Наши најбољи људи избегли су напор духовни и не дадошеакценте дубоке ни токове потсвесне. Наше бекство није било од реалности - и које реалности! - како неки мисле него нам јебекство било од стваралачког књижевног идеала, од интуиције која наилази на ствараоца после очајних по раза. Дубље сређивање потребно би нам било чак и да смо рационалисти најсувопарнији, да бисмо кренули даље.А колико нам је тек оно потребније када је тај ирационализам» маска и случај. Морамо да оживимо наше дубине - према задатку времена- а ми чак нисмо ни дошли до наших дубина онај први пут, према задатку раније генерације у Европи. Ми нисмо ни прости ни рационални.Данас морамо да накнадимо све што је пропуштено. Морамо да сиђемо у мистичне дубине. По цену напора целог бића морамо дати дела која би имала и сву драж новине и оно мучно па донекле и смешно трзање збиља живих нерава, збиља сапетих спрегова. - Уверен сам да је духовна истина потребна целом нашем друштву да би се омогућио - ако ништаа оно бар то - наш унутрашњи живот и наша изражајна помоћна средства."

Српска књижевност XX века, и уопште, живи заправо у анегдоти! Анегдота је - причица - о неуспелом животу. Овде су писци, имали успеха,о-хо-хо! Неанегдотске књиге о тим њиховим силним успесима тамне и бришу се брзо.НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ, 8. издање антологије, неанегдотска је књига.Анегдоте треба истраживати, скупити; ако ни због чега другог а оно зато што мире са стварношћу...Овде још нико није сакупио свеанегдоте о - томе: како су објављивани или одбијани рукописи књига, како су се делиле шаком и капом књижевне награде, привилегије.Како се улазило у САН, етс.Највећа анегдота - то је српска модерна поезија Наметног века! То је читава збирка анегдота!Како је српска култура била покрадена 1938.године. Или 1945. године. Или 1960. и неке?...Не, не допада ми се да седим за својим радним столом и да одлепљујем модерну српску поезију друге половине Наметног века, као фластер од своје длакаве ноге! Иако сам толико времена страћио на српску културу и поезију XX века.Да би се српска поезија извела на нормални развојни пут, потребно је да сви Срби песници,па и они најхваљенији, најсујетнији, сви до последњег, изађу из региона бесмртних заблуда.Понекада ми се чини да су, понеке моје књиге(Архив у оснивању, 1-5, Несебичан музеј или Антологија Феникс - сва издања) започеле излазак из блиставих заблуда широких размера,зато се о тим књигама ћути, зато се ћутало! Тзв.модерна српска поезија друге половине Наметног века остала је као збачена (змијска) кожа која се може предати у неки од музеја,пошто овај народ нема Музеј књижевности и воштаних фигура... Нису схватили, нису чак ни покушали: усуђујем се рећи - нису чак ни прочитали ! Јер су, изгледа, са ВОЗАУМЕТНОСТИ, СИШЛИ на некој успутној станици (можда још онда кад су објавили своје прве књиге?), и утопили се у бари на некој успутној постаји.......
___________
Књига је изашла у Библиотеци АБ ОВО, као 13. На 240 стр. формата 24 цм, дате су белешке о заступљеним ауторима у овом избору, поређаних у Азбучнику трагедије постојања... азбучним редом. Од Андрића до Леонида Шејке...Антологија садржи избор из дела 57 аутора. Аутори су у највећем делу заступљени са 1 или више песама. Винавер је заступљен са 6, Дис са 5, Дучић, Бошко Томашевић и Александар Лукић са 4, Шантић, Шејка, Попа, Миодраг Станисављевић и Адам Пуслојић са 3, итд.
ISBN 978-86-7315-057-

Састављач Мирослав Лукић: снимак начињен у сеоској библиотеци у Мишљеновцу, крајем деведесетих, у време штампања првог издања антологије НМ