Несвакидашњи призор у Кнез Михаиловој...

    Данило Анђелковић, београдски виолиниста који је познат по својим наступима у Кнез Михаиловој улици, потпуно се одушевио када му је за време једног наступа пришао туриста и уз тонове његовог инструмента, запевао. / Нашем виолинисти је пришао чувени тенор из Милана, а онда се десило нешто што нико није очекивао (ВИДЕО)

Printskrin: Facebook/Nikola Istvanovic

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Клавир насред Кнез Михаилове
• 
  Три дана врхунске забаве

• Улични музичари: Дневница у Кнезу 6.000 динара!
• Белгијанац и Францускиња музички номади на југоистоку Србије

Данило Анђелковић, београдски виолиниста који је познат по својим наступима у Кнез Михаиловој улици, потпуно се одушевио када му је за време једног наступа пришао туриста и уз тонове његовог инструмента, запевао.

Наиме, њему се придружио ни више ни мање него оперски певач који је у Београду због свог предстојећег наступа.

– Бецхара Моуфарреј, тенор из Милана (пореклом из Либана), припремајући концерт у Београду, јуче је прошетао Кнез Михаиловом, и знате већ… запевао баш

“Либиамо” из Травијате, а потом отпевао с нама “Нессун Дорма” – написао је овај одушевљени млади виолиниста на својој Фејсбук страници.

Овај призор је одушевио многе који су се у том моменту затекли у Кнез Михаиловој, а поједини су се и расплакали.

Погледајте како је то изгледало:

Нашем виолинисти је пришао чувени тенор из Милана, а онда се десило нешто што нико није очекивао (ВИДЕО)

Опет сија српски Пантеон

Епископ Лукијан и Бојан Пајтић са ученицима из Србије / Фото Д. Дозет

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Тесне клупе српске школе у Будимпешти
• 
  Будимпешта и Париз одлучили да се кандидује за ОИ 2024.

• Будимпешта: Најмање 10.000 људи у "Маршу за живот"
• Руси и Кинези у походу на некретнине у Будимпешти
• Будимпешта: Олујни ветар чупао дрвеће из корена

У СВЕЧАНИМ оделима, онима која се ваде из ормара само о највећим празницима, и осмесима широким као Дунав између Пеште и Будима, у четвртак су Срби дупке испунили Свечану салу Текелијанума.

Задужбина, коју је 1838. године основао и оставио своме народу гроф Сава Текелија (1761-1842), у четвртак је започела свој нови живот. Рестаурацијом сале овалних зидова, украшених сецесионистичким орнаментима, окончана је десетогодишња обнова четвороспраног текелијанумског здања у Улици Вереш Палне, која се код оближњег Храма Светог Георгија "улива" у Српску улицу.

- Нека је на ползу (добробит) свих Срба, ма где били - треперио је глас његовог преосвештенства епископа будимског Лукијана, који је после чина освећења пожелео да ова, највећа српска задужбина ван Србије после Хиландара, никада више не тугује оронула и празна.

У раскошно здање од 8.600 квадрата Влада Војводине уложила је 91 милин динара, почевши од 2005. године. Обновљена су два горња спрата са 90 кревета, који сада служе за прихват ђачких екскурзија из Србије.

ПАТРОНАТОБНОВЉЕНИМ Текелијанумом и данас управља Патронат, на чијем челу су два копредседника. У овом тренутку су то владика будимски Лукијан и председник Матице српске проф. др Драган Станић. Епархија будимска и даље настоји да у суседној згради, која је такође некада припадала задужбини, откупи станове од станара који су после Другог светског рата постали власници. До данас су откупљене две трећине тих станова.

Потом су реновирани први и други спрат у којем су смештени ученици будимпештанске Гимназије "Никола Тесла" и, напокон, Свечана сала.

- Овим нисмо сасвим исправили неправедни заборав према Текелији, али се надам да смо се том великом добротвору макар поново приближили - казао је Бојан Пајтић, председник Владе Војводине.

У овдашњу гимназију долазе ђаци из Мађарске, Републике Српске, Војводине и осталих делова Србије. Сви са истим циљем - да се пречицом домогну матурантске дипломе са ознаком ЕУ, која ће им после помоћи да стекну стипендију и уписницу на неки од европских факултета. По окончању школовања, добијају и шенгенску визу.

Овај мотив окупио је у истој интернатској соби Алексу Милића из Крагујевца, Николу Копривицу из Београда, Видосава Новаковића из Краљева и Николу Ђорђевића из Врњачке Бање.

- После матуре, покушаћу да се отиснем у Беч, на студије - каже Копривица, а његов цимер Ђорђевић размишља о студијама "било где у Европи".

Да, знају да су под овим кровом боравили и њихови славни преци Тесла, Лаза Костић, Змај... И они су у своје време ишли у иностране високе школе, а за добробит свог народа. Млади питомци обећавају да ће стечено знање по европским школама настојати кад-тад да донесу у Србију.

Ђаци смештени у собама које имају по три кревета на спрат

Задовољни су питомци смештајем у Текелијануму - у соби имају три кревета на спрат, купатило, један сто, интернет. За храну месечно плаћају 80 евра, а уџбеници на почетку школске године коштају их око 50 евра.

МИЛЕТИЋТЕКЕЛИЈАНУМ је био стециште интелектуалних снага. Чланови Матице српске одмила називали су га српским пантеоном. Ту се зачињу духовни подухвати, на пример, идеја да пештанска и пожунска српска омладина издају књигу својих стихова. О томе су се старали Светозар Милетић и Јован Ђорђевић.

Њихова професорка Гордана Ђевић дошла је овамо пре 16 година из Јагодине. Задовољна је. Просветари овде зарађују више него у Србији.

- Сваке године долази нам све више ђака - каже дирекорка Гимназије Јованка Ластић, не скидајући поглед са женског хора њене школе чији звонки гласови као да милују сваки кутак овалних зидова Свечане сале. Ту су се у Текелијино време одржавале светосавске свечаности.

- На небу си, света душо, Текелијо Саво...- мелодични вокали као да су призивали свог давног добротвора.

Међу званицама била је и наша позната глумица Љиљана Благојевић. Стиховима Десанкиним "Ја знам ко сам" и Ave Serbia које је Јован Дучић написао управо овде, за време својих текелијанумских дана, поручила је сународницима у Мађарској да никада не забораве своје порекло.

- Није нам оставио само Текелијанум, него и поруку да увек треба мислити и друге - казала је ганута глумица.

Биста добротвора Саве Поповића Текелије

Овом задужбином, први наш правник, трговац и гроф из Арада заслужио је трајно место у галерији светлих ликова у српском памћењу. Био је први добротвор у српској историји који своје имање није оставио појединцу, већ институцији, првенствено намењеној образовању сиромашне деце.

И било је тако све до 1952, када су мађарске власти Текелијанум национализовале. Будимској епархији враћен је тек 1992. године, али у веома руинираном стању.

Од четвртка пак поново блиста животом и пуним сјајем. На ползу питомцима и свим потомцима.

МИЛОМЕ МИ РОДУ "ИЗ једне једине љубови миломе ми роду" - написао је у свом тестаменту велики добротвор и први доктор правних наука у српству. У дневнику који је водио од 1795. до 1797. године (приредио га је Стеван Бугарски, а штампала Матица српска 1992), Текелија је забележио списак дароване имовине - 4.374 јутра земље на пустари Кевермешу, 1.898 јутара на пустари Визешу, куће, виногради, марва, вино, готов новац и обвезнице... Укупна вредност завештања износила је тада 400.000 форинти у сребру.

У Будимпешти обновљена задужбине Саве Поповића Текелије: Опет сија српски Пантеон | Репортаже | Novosti.rs

Svetlana Stevic i NO Zarka Milanovica - Kiceno nebo zvezdama

Друмови Немањића

ЗАБОРАВЉЕНА траса средњовековног немањићког Краљевог пута, чије име
опстаје само у предању на простору Раса, биће ускоро уписана у службене
мапе европског пашачког коридора којим годишње пролазе милиони туриста.
Управо та саобраћајница од Поморја преко Милешеве, Пештера, Дежеве,
Раса, Студенице, Столова и Жиче до Мораве довела је до цивилизацијског,
привредног и војног уздизања средњовековне Србије. Каравани су је
користили и вековима после пада српске државе под османску окупацију.

Манастир Милешева, задужбина краља Владислава Немањића, био је
тада тачка стицања три најважнија караванска пута: Драчког, Дубровачког
и Босанског, који су сједињени водили ка срцу Раса. Можда је то био
разлог због кога је краљ Владислав у Милешеви свог стрица, Светог Саву,
утемљивача српске националне цркве, дипломатије, просветитељства и
светског путника сахранио.

- Историјски извори наводе да је гужва и врева око манастира била толика да је одлучено да се изгради нови трговачки град испред манастира и он је добио име Пријепоље - каже
Драгана Варакалић, директорка пријепољске туристичке организације.

Ипак, Милешева или Манастир Светог Саве био је симбол по коме су сви
путописци од 13. века надаље памтили Пријепоље. Тако Француз Жак Гасо у
књизи о својим путовањима, објављеној 1548, пише да српски монаси
показују очувано тело свеца "које је још читаво и лепо, па га и сами
Турци увелико поштују и чине многу милостињу".

Путници описују и атмосферу у тадашњим мотелима на српским путевима.

-Дивно је чудо како у исти караван-сарај стижу све врсте људи и народа:
Арапи, Турци, Грци, Јевреји, Франци(тако зову кришћане Латине) и други -
објавио је Парижан Пјер Ласкалопје 1574. године. Он је такође био
фасциниран Милешевом.

- Видесмо манастир Светог Саве, манастир српских монаха "калуђера". Привели су нас да пољубимо једну велику кост руке Светог Саве. Видели смо Јевреје и Турке како ову кост љубе с истим поштовањем као хришћани. Ови монаси плаћају султану известан харач. Наш
чауш нам је рекао да је један Турчин који је дошао по тај харач учинио
калуђерима неко насиље и пао мртав на манастирским вратима - забележио
је Лескалопје.

Савин култ је био толико снажан да је велики везир Синан-паша после српског
устанка у Банату, вођеног под барјаком са Савиним ликом, отео мошти из
манастира и 1594. спалио их на београдском Врачару. После тога је
изгубио рат с Аустријом.
Османлије су тада и топовима рушиле
Милешеву, као и још седам пута касније, али је нису уништиле. На њеном
зиду је и остао да сјаји Бели анђео чија рука показује баш у смеру
немањићког пута, који од манастира наставља по ивици фантастичног и
суровог кањона Милешевке, где су неопрезни путници завршавали у амбису
дубоком понегде и по 300 метара. На срушени манастир мотрила је и даље
древна тврђава Милешевац, коју су Турци такође зарушили. Путописци су
забележили средњовековно народно предање да је то била тврђава јунака
чије име бележе као Мило, Милоин, Милон, а некад му додају презиме
византијскког царског рода Комнена.

Из садржаја мита види се да је реч о Милошу Обилићу.

-Уђосмо у Милешевац, то јест тврђаву кнеза Мила који је убио султана
Мурата под његовим чадором на приштинском пољу изговарајући се да хоће
да му пољуби руку - објавио је 1573. неколико година после путовања Жан
Дифрен Кане.
Старије предање повезивало је Милешевац и село -
караванску станицу Милошев са легендарним јунаком Милошем Војиновићем.
Како било да било, данас изгледа невероватно да су у Милошеву тврђаву
могли да ујашу витезови на коњима. Међутим, трагове брижљиво израђеног
пута умеју да нађу искусни познаваоци врлети, какав је Драган Петрић
Пеле, један од најбољих српских планинара. Вишеструки освајач Хималаја
повео је репортере "Новости" у обилазак Милешевца, а затим скривеном
стазом до Савине испоснице у литици кањона.
- Упркос тешкој доступности, људи ову велику испосницу непрестано обилазе јер је
окружују легенде о чудима - каже Петрић. - Пошто је раније долазило до
несрећа, сада туристичка организација за ходочаснике организује пратњу
планинара-водича по стрмим и уским стазама. Њих су правили српски
калуђери који су очигледно одлично познавали планинарске пењачке
технике.

Монаси су у испосницама на неколико нивоа пећине изградили велике дрвене
конструкције на којима је била организована велика преводилачка и
преписивачка колонија. Потшто је у османско време било строго забрањено
писање и умножавање српских књига, они су кроз вертикалне "димњаке" у
пећинској стени помоћу ужади и танких мердевина направили систем за
евакуацију помоћу кога су спасавали рукописе, који се данас налазе у
српским и светским архивима и библиотекама.
- Они су по цену живота бринули о просвети и књизи, што им је као завет оставио Свети
Сава - каже Петрић. - Данас 170.000 људи годишње посети Милешеву, а само
један одсто дође да види чуда у њеној околини. Али ко год је обишао
овај свети милешевски круг, није се вратио исти.

ВОДА БЕЗГРЕШНИХ

КАМЕН крај рупе у дну Савине испоснице је изглачан од тела безбројних ходочасника који у тај отвор гурају руку.
-Предање каже да грешни људи не могу да дохвате воду, а да исправни
могу. Они који не верују сматрају да то има везе с количином падавина, а
верујући сматрају да ако дохвате воду она има чудесна својства. Никад
се нисам подсмевао предању, јер сам видео људе који су се ругали и из
чиста мира страдали - каже Драган Петрић.

Друмови Немањића још повезују Србију | Репортаже | Novosti.rs

Manastiri Srbije - Ravanica

УВОД У ТАЈНУ ПОСТОЈАЊА КРОЗ ПАТЊУ / Драган Борисављевић

УМЕТНОСТ КАО УВОД У ТАЈНУ ПОСТОЈАЊА КРОЗ ПАТЊУ

Александар Лукић: ПСОВКА (Зветине ми, Београд 2015)

Нова књига песама Александра Лукића (Мишљеновац, 1957) под насловом „Псовка“ јетко је певање о човековом постојању у друштвеним условима, некадашњим, садашњим а, богме, и будућим. И сочно псовање свега што оставља дубоке трагове у души песниковој, као: неправда, неистина, надменост, примитивизам, извештаченост...

Драган Борисављевић

Већ у уводним песмама Лукић пита „Шта је сврха ужаса?“ Он, дакле, не пристаје на певања каква данас срећемо у нашој поезији, где су лична пренемагања и унутрашњи „ужаси“ преовладајући, без обзира шта се око песника у друштву догађа. Зато и узвикује: „Муве говнаре велика штампана слова/ досадашњих наслова многобројних књига/ долећу из септичке јаме српске/ књижевности...“(Небеска арабеска). Јер, каже песник, „у каквом год се кутку обрели/ ма били и у другачијем свету где год били: нисмо сами“ (Знак упозорења). Он себе, некадашњег наивног  и невиног дечака упозорава да „мрак у Србији траје дуже од ноћи“ и да „Човечанство, браћа твоја, збијена у круг/ ко стадо оваца пландује“ (Одјек).  Да би крикнуо: „Авај, авај! Страшни животе./ извуци се из заседе.“ (Умри да би оживео).
То су истински и потресни немири који експресивно и са снажном дозом ироније и огорчења казује овај песник. Зато он и узвикује: „Доста са шалом, грми живот“ (Жалосна песма).
Њега брину друге бриге: опустошена села, сиротиња, „смрад, као прави Хад“, и они „претекли из складишта СФРЈ-јота“ што „уместо напред цимају назад“. Тако чак и „кад погледа/ кроз прозор страву постојећег живота“ човек ће нехотице посећи жилетом лице док се брија (Претсказање). До крви, ето, узнемирује песника Лукића то што је стварност око њега. Јер, је „кућа пуста. Нит има ко да плаче/ ни да се смеје у њеним одајама“ (То ти је). Отуда њега узнемирују до краја лажне величине и надмени „традиционалисти“, јер ту не види никакву истинску покретачку снагу напретку, због чега кличе: „Доврага са традицијом мућки, са пиздаријама пријатеља кад себе ради певају“ (Матадор). Зато, обраћајући се Богу да благослови његове немире, закључује: „Искварени свет се поправити не да“ (Благосиљај).
Отишло је детињство, лажни заноси, радне акције, „комуњарске“ лакировке, нема више чак ни јегуља у Дунаву, после изградње бране на Ђердапу, за које каже „Џабе се јављате несрећнице са Понта La comedia e finita“ (La comedia e finita). А тужно је и по његовом осећају, као и у неких песника са почетка прошлога века, у маломе граду живети, који су, углавном, „камене тврђаве - псећи измет/скоро у довратку“ да би закључио: „У Француској, у Србији, или ма где другде, свеједно/ путовање кроз вечност малих градова скончава бедно“ (Путовање кроз вечност)
У тој својој узнемирености Александар Лукић осећа испразност речи којима и сам себе теши и које га доводе у велике недоумице, чак и приликом гостовања у Москви, кад му се чини да је све извештачено, а да представу његове позоришне групе у предграђу гледају само домари, баштовани, сервирке, куварице, ипак „Обични људи разумеју патњу без претварања“(Трећи Рим мимо позоришта).
Због тога, песника посебно иритирају културни радници, књижевници и колумнисти, о којима са не малом дозом прекора казује:“Моји пријатељи умишљени писци/ уживају да рецитују до зоре: гласно/ да пробију зидове. Као да ходају/ босим стопалима по рајснадлама“ (Преварени муж). А чему све то, као да се пита Лукић, кад уредник, „медијски Нострадамус/ диктира вечерњу колумну за сутра“ и „докле досеже гадост, пре објаве, већ зна.“ (Ур.) За то време „уредник књижевних новина – дежура/ на мртвој стражи књижевности“ (Мртва стража).
А таквим „сумашедшим“ околностима, шта би песник, као мислеће и осећајно биће, друго - него да псује. Код песника Лукића у овој књизи те су псовке баш праве, нашке. Не зазире он да их наведе онако како се чују свуда: на улици, у кафани, међу другарима, па и у кућама. И не избегава да све полне органе и радње наведе поименице, баш онако како се исказују у псовкама и уз такозвани свакидашњи, колоквијални говор. При томе, он користи фразе које данас, готово масовно, користи младеж: „Каква књижевна награда, који курац/ какви бакрачи, из соца цедите соц“ (Споменик за књижевну награду „Госпођин вир“).
И да, најзад, поменемо и насловну песму „Псовка“ коју је Александар Лукић поставио и на задњу корицу књиге. У њој песник напомиње да је „живот од јуче – полог“, да су он и његова душа „јаблан располућен мачем мраза на по јада“ да би резигнирано закључио: „ За ветром оде све што смо били, и што смо могли бити:/ ошамућени стварношћу истога тела: станари припити.“
Дакле, ова песничка књига Александра Лукића, а он их има двадесетак, придружује се онима које су овога песника извеле из провинције у Пожаревцу, где стално живи и ради, у врхове српске поезије. То је јасно, не само због избора тематике, сасвим савремене, него и још више због начина на који се његове песничке мелодије изводе. У овој књизи то је такозвана наративна поезија, која је сасвим ретка у српском садашњем песништву. А њене одлике су оно што чини сваку поезију јединственом: језик и смисао за детаљ, који је, уствари, снажна песничка метафора.
У језику Александар Лукић тежи да избегне по употреби већ малаксале синтагме и фразе, примењујући оно најлепше што је понео из детињста и што још траје у његовом окружењу на просторима источне Србије. Отуда се често изненадимо кад прочитамо реч и језички израз који смо већ давно заборавили.
Са друге, пак, стране Лукић има изузетан дар за детаљ. Готово у свакој песми песничке слике су пластично показане, да нас уводе у сам догађај или угођај. Неке од тих песама су прави драгуљи, као она о лову јегуља, или о врапцима који, кљујући мушице, залепљене на стаклу аута, исписују, уствари, својеврсне стихове.
Да закључимо: реч је о збирци песама која има четрдесетак песама и која је, по свему, необична, врло храбра, а уметнички на достојном нивоу. Александар Лукић је до сада својим књигама освојио многе награде, почев од „Бранкове“ (за књигу „У вагону Разанова), до „Срба Митић“ („Брод лудака“) и „Драинац“ ( „Не спомињи ђавола“) и још низ других. Верујемо да и његова „Псовка“, ма колико опора књига, има онај танани уметнички флуид, који јој даје смисао врхунског и истинског песништва, које, како каже сам песник види „ уметност као увод у тајну постојања кроз патњу“.

Дивље коње убијају, зар не?

Kрда дивљих коња коjа крстаре непрегледним пространствима Суве планине могла би убрзо да оду у легенду jер jе од некадашњих неколико десетина дивљих коња, сада остало можда свега неколико, а наjвећи броj грла дивљих коња jе убиjен од стране ловокрадица.
Лиценцирани планинарски водич из пиротског Планинарског клуба „Видлич“ Роберт Илић казао jе Танјугу да jе део Суве планине на коме претежно бораве и дивљи коњи због неприступачности и суровог терена ретко посећен.
„Oбишли смо место звано Дивна горица, на неколико сати пењања од наjближег села и асфалтног пута, недалеко од кога смо пре пар година видели крдо дивљих коња коjе jе тада имало 12 грла. Сада, нажалост, нисмо успели да их видимо“, казао jе Илић Танјугу.
Kако jе Танјугу изjавио председник Ловачког друштва „Jастреб“ из Беле Паланке Душан Jовановић, дивљих коња остало jе веома мало.
„Немамо тачних података о томе колико их jе остало али jе то сигурно веома мали броj у односу на неколико десетина, колико их jе некада било. Вековима уназад, у белопаланачком краjу било jе изузетно много питомих коња и цео краj био jе познат управо по великом броjу ових животиња. Временом, људи су коње пустали у дивљину jер су им све мање били потребни. Kоњи су годинама боравећи у природи подивљали и одатле и крдо дивљих коња на Сувоj планини. Oни су се у дивљини размножавали и било jе право задовољство да видите велико крдо дивљих коња у галопу. Нажалост, због људске глупости сада jе та броjка сведена на можда свега неколико примерака“, каже Jовановић за Танјуг.
Белопаланачки ловци из „Jастреба“, како би помогли дивљим коњима да преживе, током jаких зима и мразова, остављаjу храну и со по беспућима Суве планине где претпостављаjу да би коњи могли да буду.
Сува планина простире се од Нишке Бање, преко Гаџиног Хана, Беле Паланке до Бабушнице.
Наjвиши врх ове планине jе Tрем коjи се налази на 1.810 метара надморске висине.
Удаљена jе педесетак километара од Старе планине, коjа jе и много познатиjа у jавности.
     = извор: "Србија данас", Танјуг.

КАТАСТРОФА: Ловокрадице убијају дивље коње са Суве планине и нико прстом да мрдне да заштити благо које мало који народ има

by satelit on 15. фебруар 2015.

Србија

55

1.8K10?

**
  (Нестали коњи са Власине, 2013)
Замислите питоме жуто-зелене брежуљке и ливаде и по њима крда дивљих коња која јуре куд им је воља. Симбол истинске слободе, која годи и оку и срцу човека. Симбол неискварене природе. Тако нешто свака држава би гајила и чувала као кап воде на длану. Свака сем наше, јер дивљи коњи су са Власине нестали. А пре само неколико година били су ту.
Крда дивљих коња која су годинама била заштитини знак Власине, више не постоје јер су грла страдала због зиме и оних који су их крали због препродаје. Данас их је остало само неколико и они су у власништву мештана Божице.
Прошлих зима угрожени су били и дивљи коњи на Столовима, али је њима хеликоптером МУП-а допремана храна током дана са великим снегом.
    = извор: исти

НЕПРЕКИДНА ОДБРАНА ОД ПОСТВАРЕЊА / Мирољуб Милановић

                                  

                                                                                                             Зоран Мандић:“Нестварни штафелај“

                                                                                                             Браничево,Пожаревац , 2005.

      Збирка песама Зорана Мандића „Нестварни штафелај“, штампана у едицији Браничева 2005., остала је у сенци касније објављених књига овог песника,тематски и уметнички зрелије збирке „Мали (п)огледи“ 2006. и најбоље од досад објављених књига песама овог песника „Бог у продавници огледала“ 2010., књиге поезије по којој ће се , поред других, мерити и вредновати српски песнички језик, тачније, шта је тим језиком могло бити уметнички уобличено. Јер , упркос постмодернистичким теоријама да је текст превасходан, потребно је подсетити се да је и текст настао на језику. Песник Мандић у „Малим (п)огледима“ штампаним годину дана касније,отворено каже: „Увек ћу волети свој матерњи језик“ (1). То осећање припадности језику и тлу на коме је настао, као и духовним претходницима у последња два века, неће овом песнику бити сметња за истраживање и усвајање нових песничких вредности, па и постмодернистичких, које овај песник са великом уметничком смелошћу осваја. Треба рећи: доводи их у склад. Знак правог талента.

      Свет песме, њен тајни смисао, тешко је одгонетнути, али то је и једини свет у коме песник обитава. Зато каже: „Полако стављам кључ у браву / никуд из песме“ (2). Како је песма виши смисао а језик само неопходни материјал, онда је и песниково разумевање неопходно :“Налазим разлоге за тугу Језика/ ни он не сме да се предомисли/ у свему што је његово у мени“ (3). Као резултат, песма се јавља као одбрана од постварења, тираније материјалних ствари чији је синоним киклоп: „Затварам радњу / Отпуштам слике / Намештаји и тако кваре вид / Добро сам отпоздрављам киклопу / журећи да бацим кључ низ падину“(4). Помињање киклопа овде има посебну тежину. Синоним за утисак који може да превари и чији кључ треба бацити низ падину како би се допрло до целовите слике. Изнад је песма и њен неухватљиви смисао.

      На то упућује и сам наслов песме који је истовремено и наслов збирке. Постоји празан штафелај , придев „нестварни“ помера значење ка вишем, неухватљивом, оквир треба испунити сликом, материјализовати га, али над сликом лебди „оно више“ , недоступно чулима, за којим се трага, најчешће узалудно, и које кад се срећнику једном укаже, од трагања не одустаје никад. Па ипак, у тој нестварности слике садржано је све. Јер, „Све је у божијим рукама / времена и простора / сунца и светлости“ (5), и из „ Идеје Бога / измилела је васцела људска стварност „ (6). Тако је дух материјализован и нађен је смисао добра али не и зла: „На нестварном штафелају као на распећу / лелуја оболело тело историјске сенке“ (7). Дух обитава у свему, али само у служби хуманости. Изван је празнина и ништа.

1.       З. Мандић : „ Мали (п)огледи“  КОВ, Вршац, 2006.

2.       З. Мандић: „Нестварни штафелај“, Браничево, 2005. стр. 23.

3.       исто, стр.23

4.       исто, стр.23.

5.       исто, стр.15.

6.       исто,стр. 67.

7.       исто,стр.74.

     

       Принуђен да живи у материјалном а непрекидно тежећи духовном, човек у Мандићевој визији долази до суштинске спознаје: „Бити - то је оно најтеже“ (8). Истина „ Над свим земаљским је разуђено царство смисла / Пут који ако хоћеш његовом стазом / мораш сам самцијат“ (9). Тај пут је најтежи али једини за човека ако хоће да продре до своје суштине. Победити своје демоне, први је услов да се допре до свог духовног бића . Песнички субјект има разумевања за људске слабости: „Ником није лако у свету који нестаје и / настаје...усред музике алавог звекета незаслуженог блага“ (9.), и зна да „ Нико не зна како се светом путује / ... између речи и стварности“ (10). Али то незнање га не ослобађа да трага за смислом, нити је изговор за препуштање лагодностима живота. Одустајање је пораз људског, човек у Мандићевој визији не сме себи то да дозволи.

      У свету бременитом супротностима, шта преостаје човеку,песнику поготово? „ Можда је најлакше бити / Пајац / Обешењак што се клати на конопцу / одозго спуштеном доле „ (11). Искључити себе из тог света, непримереном високој мисли,  идеалу !? То може бити слобода, али непродуктивна: „ Нико ме не зауставља док ходим / по ободима неухватљиве целине / света“ (12). Искључење из свега постојећег води ништавилу.

Не мислити, смејати се, бити пајац, стање је које вуче надоле. Човек је принуђен да мисли, да тражи смисао, у противном, не би био човек. Трска што се клати повинујући се хировима ветра, без воље , без свести. Јер, упркос „ Безначајности улоге коју имаш / кад је имаш“ , „Безначајна је и пролазност“ (13). Као излаз из непомирљивих супротности, деловање је једини спас. Активистичка , та мисао је истовремено и продуктивна. Нада ипак постоји.

      У песмама „ Обраћање“ и „ Сети се како сам говорио да си лепа“ , стоји љубавни мотив, потиснут у страну од савремених песника, вероватно у намери да избегну клишеа и баналности , или свесни високог домета песника модерне са почетка двадесетог века. У свету оштре стварности певати о љубави поставља пред песника многе захтеве. Однос мушкарца и жене своди се на физички додир, дубоко прожимање два бића супротног пола изгледа немогуће због брзине живота и осиромашености његових стварносних облика. Зоран Мандић у овим песмама као да поставља разлоге за љубав, нагласак ставља на осећању без кога љубавна песма , донекле и сам живот, нема никаквог смисла. „ Знам / када одеш / више се никада нећемо видети“ (14) каже, зато остаје сећање „ о лепоти узимања на тајним местима / о претварању једног у друго у по / бела дана „ (15). Дубину свог осећања песнички субјект открива у последњим стиховима :

„ Али ти незнаш / колико си моја судбина и у твом најдубљем забораву“ (16). Тим стиховима песник враћа достојанство љубавној песми ,подсећа да је тај мотив вечит и да поезија без њега не може.

      Без патетике и романтичарске понесености, песник Зоран Мандић обичним речима казује лепоту осећања у чијој је основи творачка моћ живота и уздизање ка духовном: „ Сети се / увек се сети /како сам говорио да си лепа / ... кап која је канула из створитељеве дуге / претварајућисе мирно у твоје лице“ (17). Кап из дуге створитеља опредмећена у лику вољене , подсећа и успоставља везу са песницима барока , од обичног , покренут је лук који отвара просторе у којима егзистира песма. Али песник не заборавља ни достигнућа модерних код којих је нагласак на субјективном : „ Нашао сам све о теби у подацима о себи“ (18) да би у последња два стиха отишао даље и наговестио опсесивну мисао да се лепота не може исказати, да је само „ визија неиспричивог“. Овим стиховима Зоран Мандић успева да помери  границе певања и песму постави у само средиште живота.

                                       

                                                                                                                          15.1.2015.

8.исто , стр. 45.

9. исто , стр.39.

10. исто, стр.34.

11. исто , стр.38.

12. исто, стр.41.

13. исто , стр.4о.

14. исто ,стр. 27.

15.исто, стр.28.

16.исто, стр. 60.

17. исто , стр.61.

18.исто, стр.61.

Мирољуб Милановић (1947.)  Приповедач,драмски писац и књижевни критичар. Објављене књиге приповедака: „Одлагање смрти“ (1976.), Браничево, Пожаревац, „ Ветрењак“ ,Апостроф,Бгд., 2001., „Маслачак“ и критике о прози  Мирољуба Милановића , Апостроф ,Бгд. 2004. Књиге критика и огледа: „ Пола века ћутања“ , Браничево , 2008., „Писци отпора“ ,Браничево , Пожаревац, 2012. Објављивао у чаописима: Браничево, Багдала, Унус Мундус, Поља, Савременик, Траг,Стиг. За књижевни рад добио награде: прва награда за кратку причу Политике ,1970., Дрво живота за књигу приповедака „ Ветрењак“ и награду „ Госпођин вир“ едиције Браничево за књигу огледа „ Пола века ћутања“, један поглед на српску прозу друге половине двадесетог века.     

Пробудила из коме, а онда је шокирала лекаре

 Лекари у Кини су остали збуњени након што се једна пацијенткиња
пробудила из коме, али више није знала нити разумела ни реч кинеског.
Говорила је само енглески. Шокирала је све кад се пробудила из коме и
проговорила тим језиком.

Реч је о 94-годишњакињи која је радила у школи као професорка
енглеског, али га није говорила задњих 30 година. Лиу је пала у кому
после можданог удара, а пошто се пробудила, није могла да разуме реч
кинеског, али је енглески течно говорила.
"Где сам? Шта се догодило?" питала је на енглеском пошто се пробудила из коме.
Лекари
који се још нису сусрели с оваквим случајем, претпостављају како јој је
уништен део мозга задужен за кинески, али се надају да ће се
регенерисати тај део ћелија, пише ''Дејли Мирор''.

(Курир)

Кинескиња се пробудила из коме, а онда је шокирала лекаре | Репортаже | Novosti.rs

Одломци из интервјуа: или : између митарења чудовишта и уметности будућности

или: шта се променило после четрнаест година,овде,заиста? 

 (.....................)

БОРБА: Да кажемо нешто и о наградама. Колико су оне стимулативне, а колико девалвиране?

Александар Лукић, српски песник

Александар Лукић: Ни мањег народа, ни више књижевних награда.Бранкова – за прву књигу песама, НИН-ова за роман године, Његошева, Дучићева, Змајева, Ђурина, Дисова, Драинчева, Боре Станковића, Бранка Миљковића, Бранка Ћопића, Меше Селимовића, Андрићева, Попина, Србе Митића, Виталова, и три стотине других. Све награде у Срба су временом доживеле као и валута ове земље – „инфлацију“. Многе од њих неки су добили пре но су и написали књигу.

Књижевна критика, шта то беше? Нема ни једног члана жирија у овој земљи коме се не би могло приговорити. Овде награђивања нечему другом служе а не подстицању и подршци стваралаца који то и заслужују. Према томе, добити, неку књижевну награду, овде, бе значи ништа, до – срозавање. Зашто? Зато што нема велике личности, поузданог књижевног судије, има пуно малих људи, који су се докопали универзитетских катедарских бусија и свиг других синекура.

БОРБА: Шта би књижевна критика на то рекла? Који су њени аршини у оцењивању књижевног дела?

Александар Лукић: Уместо књижевне критике и књижевних жирија ми имамо – метафорично речено Црног Арапина, на једној страни и на другој нашу савремену књижевност која полако умире у белом дому као пропаст мушкараца. Они ретки наши најбољи писци налик су на Боланог Дојчина. Друге судбине они ни немају, нити другу судбину могу одабрати. Ми имамо читав низ Налбантина, који су занате изучили у врзином колу епохе Хокус – покуса. Наши књижевни критичари су отуђени умишљени, мали, врло мали људи, патуљци сапети као крава која пасе

траву. Колико јуче дирљиво су се такмичили у навијању и проглашавању својих пријатеља за горостасе у српској књижевности, устоличавајући неке од њих као принчеве у поезији, а неке као Курчевић Андрије у прози – правили су листе 20.

века, деценије, „А“ листе, „Б“ листе, „сто најбољих“, притиснути под орманом. Има ли и једног српског писца последњих деценија којему треба завидети на таквој слави после свега?

Српска књижевност друге половине двадесетог века је апсолутно прецењена од сурогата. Нити има довољно уметности која је племенита, нити критике, која је света.

БОРБА: А књижевна јавност? Под чијим је она утицајем?

Александар Лукић: Књижевна јавност у нас је онаква какав је и народ. Годинама подсећа на зону сумрака. Пристала је или била натерана на обмане и притисак најутицајнијих медија, најтиражнијих дневних новина. Они који су најприсутнији у књижевној јавности, на овај или онај начин представљају књижевне арлекине.

Та тужна понављања удес су и патент српске књижевности.

Манипулатори су неуспели ствараоци неспособни да створе оригинално

дело. Задовољавају се да могу да покупе мрвице са стола. Они само врше своју дужност. Чекају нове прилике. Крај познат. За Божић или Ускрс објављују песме у тиражним новинама, раме уз раме са посланицом Патријарха.

БОРБА: Постоји ли тзв. „интелектуална провинција“ и има ли стваралачке

разлике измедју оних који истину и лепоту откривају у метрополи и некој тамо недођији?

Александар Лукић: За ствараоца који као руски геније узима на себе најтежи терет, пролазећи кроз трагедију стваралаштва, провинција не постоји. Треба ли  понављати да књижевност не познаје границе, да Дух не признаје границе. Модерна уметност је пролазна и води према другачијем стваралаштву. Њени

подвизи нису тако велики као њена трагања и патње. Уосталом, човек је најрентабилније Божије откриће. Поезија није у Оцу, нити у Сину, већ у Духу, и стога излази из окова Старог и Новог завета. У поезију се ништа не показује Одозго. Дух нема своје туторе, оличене у свештеницима, идеолозима или

назови критичарима естетама. Поезија је Боголика Слобода. Откривање лика Творца у Песнику. Ја се увек налазим на своме имању. У завичају Истине, далеко

од културе и великог религиозног неуспеха. Далеко од уметности – неуспеха у стварању лепоте; далеко од породице и полне љубави; неуспеха у стварању љубави; далеко од морала и права – неуспеха у стварању људских односа; далеко од од привреде и технике – неуспеха у стваралачкој владавини човека над  природом... Ево ме овде, где се остварује сазнање.

Где је лепота, а не симбол лепоте, где је љубав, а не симбол љубави, овде где се све преображава.

Разговор водио: Драгиша Живадиновић. 27 – 28. октобар 2001.

МАЈСТОРИ ЗА БОЈАДИСАЊЕ ВУНЕ

БОРБА: Да ли песник данас може схватити себе и свет гледајући у звезде? Или је потребно нешто друго? Може ли човек победити судбину?

Александар Лукић: Звезде су привилеговане да нам не морају пружати одговоре, оне су доказ сам по себи. „Верују“ у њиховом случају има више смисла од оног записаног у Библији. Ствар је јасна, одговор човек мора да потражи сам.

Помислимо ли на све јунаке из прошлости, сетимо ли се њихових имена и дела, видећемо да је већина неславно завршила, на вешалима, или у каквом боју, или пак од руку сродника у мраку, распорен од учкура до бијела грла. Списак је дугачак

те претпостављам да се о мучитељима мора размишљати. Такви медју нама шетају. Сви су они деспоти по мери својих дела.

Мањина зна да су једне књиге важиле јуче, и да ће друге бити писане сутра. Ја се надам да се ми нисмо родили за радну снагу у неком логору.

БОРБА: На шта Вам личе наше актуелне културне, књижевне и друге прилике?

Александар Лукић: На смех и сузе, на аплаузе незасите публике што рукама млатара по ваздуху, као да узвлачи џигерњачу из свињске утробе не вреди трошити речи. Сеансе буду и прођу.

Ја сам од оних писаца који зна да и време има своје празне рупе, од оних који поред висака верује и паучини. Овде засад немамо другог избора до да жалимо непоуздане пријатеље, Србију са буком шерпи и канти, Србију без концепта, препуштену на милост и немилост, плићаку реке и ожеднелим животињама.

Час историје за мајмунчиће пуштене са ланца је почео.

Диктатура просечних духова прети са свих страна, нико од њих неће ни да чује да проституција захтева скровитије место.

Политичари припремају пекмез џеза, окружени истомишљеницима што узвикују реч демократија чешће но да врше малу  нужду. Ти мелени људи, несвеобухватни и непостојани у сопственом губитништву, не схватају зашто служе обреди и сложена

процедура. Због тога Србија подсећа на обесног мајстора за бојадисање вуне.

БОРБА: Докле ће трајати овде чекање литературе и Годоа?

Александар Лукић: „Данас је, нарочито код нас, све у знаку фељтона. Надлежни професори – који силом несретних околности и застарелих традиција – стоје на челу и Књижевне Задруге, и фондова, и издавачких књижара, и установа, и целе издавачке политике – подижу и негују обичан новинарски фељтон! Ми ништа

немамо против забаве као такве, подлистка као таквог, ни укрштених речи ни ребуса ни стрипова! Али ми се противимо – у име свега што је значајно за културу – да се подлисци и те укрштене речи подигну на степен литературе и прогласе за праву светлост при којој треба да гледамо. Тога нигде нема! Књижевна задруга не издаје толике праве писце – којих има – него издаје фељтоне! Академија Наука те фељтоне награђује као књижевност! Издавачи, приватни и званични, иду тим истим стопама. И горде се примером Академије и Задруге, место да се извињују. Да: хиљаду пута лакше је издавати криминалне романе и укрштене речи – но праву књижевност! Ова је и тежа, и незахвалнија, а њени аутори нису незлобива деца која чичама љубе руку, него чворновати људи и уметници, са много мана и ћефова, фантазија и пркоса – такви су већ уметници! И боље је и лакше – како! чика – професору да прими вредног и благобојажљивог фељтонисту и његов безуб текст! Само – тако не сме да ради ни Књижевна Задруга, ни Академија – јер није по среди шта је за професоре згодније, шта њима изгледа чедније и слађе – него шта је за културу важно и неопходно. Нигде нема у Европи, те злочиначки нехатне, те перверзно аљкаве неодговорности на врховима књижевних судилишта! (...)“ Ове Винаверове речи објављене далеке 1935. године, сведоче да се од часа кад их је он писао до данас у нас ништа није променило.(.................)

      = извор: Александар Лукић ИЗМЕЂУ МИТАРЕЊА ЧУДОВИШТА И УМЕТНОСТИ БУДУЋНОСТИ, Едиција Браничево, Пожаревац, 2010.

Плач бебе после 38 година

У половини
црнотравских села нема ниједног детета. Зато се с радошћу у том крају
пронела вест да је у планинском селу Млачишту, после 38 година, рођена
беба. Што је још занимљивије, њени родитељи су се тамо доселили пре
годину дана.

Још се Млачиште навикава на звук
бебиног плача. Није га било скоро четири деценије. Мали Александар је
стигао пре два месеца у скромну, стару кућу, али пуну љубави, кажу
његови родитељи.

“Све у свему, сналазимо се.
Ипак, кад је велика љубав и кад имаш велику жељу да живиш ту где јеси,
онда је све лакше”, каже мама Оливера Савић.

Оливеру и њеног супруга Далибора корени не везују за Млачиште, јер су обоје из околине Владичиног Хана.

Далибор је у овом крају сезонски
радник од своје седамнаесте. Знају га сви као вредног и поштеног
човека, па је ваљда зато и понуда Славољуба Радовановића из Ниша да му
уступи родитељску кућу и шест хектара земље, без размишљања прихваћена
уз велику захвалност.

“Посто желимо да се бавимо
пољопривредом, недостаје један трактор којим бисмо могли да обрађујемо
земљу, јер овде без машине не можете, а села су потпуно пуста, овде нема
механизације уопште”, прича Далибор Савић.

И то није све што недостаје.
Александар је чак и без кревеца. У кући нема ни воде ни струје. Упркос
обећањима надлежних у Црној Трави, испречила се, кажу, папирологија, па
сијалица никако да засија.

“Све перемо напољу у хладној води, али за сад је лепо време, а видећемо кад падне снег”, жали се Оливера.

Одлука овог брачног пара,
јединог који се ове године венчао у Црној Трави, да у планини на 1.200
метара надморске висине створи дом, донела је сигурност и олакшање
невеликом броју житеља.

У преко стотину кућа остало је петнаестак углавном старица. Александар је за њих нада.

“Да се обнови нешто, иначе овако
ће остати пусто овако лепо место. Ми стари сви по осамдесет година”,
прича мештанка Верна Миленовић.

Нико од малобројних мештана у
Млачишту не може са прецизношћу да каже када је тачно школа затворена,
али томе има више од 30 година.

Уколико Савићи опстану у својим намерама, можда ће, за седам година, поново бити отворена.

РТС

Млачиште, плач бебе после 38 година

КАЉУГА. ТИТОИЗМА

Перфидан план за ругање другој земљи...

Против Србије је лако играти на карту њене лоше репутације. Пљунете Србина, он вас шутне и заврши на некој оптуженичкој клупи због прекомерне употребе силе, са багажом у којем је неизбежни Слободан Милошевић, баук велике Србије и још штошта...
Самим тим што у пропозицијама Европске фудбалске уније (Уефа) не постоји поглавље под које би могло да се подведе оно што је Олси Рама, брат албанског премијера, урадио прексиноћ на стадиону Партизана, јасно је да је реч о јединственој појави.
Уефа годинама маршира са транспарентом „Стоп расизму”, трошећи милионе евра на јалове кампање, али је затечена кад треба да реагује кад једна политичка провокација гурне у блато њену највећу светињу, а то је – утакмица.
Од Уефе се сада очекује да задовољи правду, а она је најодговорнија што је до овога дошло. Јер познато је да је диригованим жребом спречила да се сретну неке земље са „запаљивим наслеђем”. Како је онда проценила да Србија може да игра са Албанијом без последица?
Дакле, канцеларија из Ниона сноси велику одговорност за све што се збило у Хумској, па и за то што смо најбруталније понижени у својој земљи. Имамо пуно право и да захтевамо да нам се објасни ко је и зашто позвао на меч примитивца који се дрзнуо да на месту с којег пуца видик на Храм Светог Саве вине у небо заставу „велике Албаније”.
Знало се и пре утакмице да ће она бити више од фудбала, али вероватно нико живи није могао да претпостави да ће се једна држава, па макар то била Албанија, дрзнути да направи тако перфидан план за ругање другој земљи у којој је – како сама истиче – њена делегација имала топао дочек.
Да је то урадио неки хулиган, све би донекле и могло да се разуме, али делује просто шокантно да је ова невиђена провокација била државно масло.
Свакако, није конкретно Влада Албаније аминовала овај безобразлук, али тешко је поверовати да премијер Еди Рама није био упознат са намерама рођеног брата.
Албанци су, нема сумње, играли на карту лошег српског имиџа. Али, било би трагично уколико Уефа не узме у обзир колико је застава „велике Албаније” повредила сваког грађанина Србије. Било би то, отприлике, као када би под сводовима неког стадиона у Њујорку летела застава са ликом Осаме бин Ладена.....
        = извор: Политика,видети више:  Политичка провокација / Александар Милетић