ZA OBNOVU DRUŠTVENOG ROMANA
Miroslav Lukić: «Pasija po Amarilisu»Braničevo C.Z.K. Požarevac, 2008.g.
«Idi,idi, reče ptica
Čovek ne može podneti
toliko stvarnosti»T.S.Eliot: «Četiri kvarteta»
Balzakovsku sklonost za nadovezivanjem romana na prethodni, baštinili su pisci u evropskim književnostima tokom 19. i početkom 20. veka a u američkoj najuspešnije Viljem Fokner u eposi toka svesti, svaki s većim ili manjim uspehom. Čitalac ima utisak da se priča nastavlja na neku ispričanu priču a tako se i završava, ostavljajući utisak za neku drugu koja tek treba da bude ispričana. Pritom treba imati na umu da je tako koncipiran roman dovršena celina, funkcioniše sam za sebe u smislu sižejnog oblikovanja. Takav oblikovni postupak omogućavao je piscima da romanu daju protejsku moć: mogao je da primi u sebe sve oblike pisma i nivoe jezika i da da sliku punoće života.
U srpskoj književnosti ovaj postupak nadovezivanja i uzglobljavanja romana na prethodni nije nepoznat i koristili su ga pisci u 20. v.: Miloš Crnjanski u «Seobama I, II,III» ( po tematici ), Borislav Pekić u seriji romana o Cincarima (po likovima), Vidosav Stevanović u romanima «Nišči» i «Konstantin Gorča» ( po liku i jeziku). Tu spada i porodični roman, Kišov porodični ciklus sastavljen od romana «Bašta, pepeo» i «Peščanik», ali i nekoliko pripovedaka. Karakteristično za ove pisce je građa koju treba transpotovati u delo i nemogućnost da je isto primi i da pritom tvori celinu. Celina priče biće ostvarena u dva ili više romana a veza među njima manje ili više čvršća. U svakom slučaju, ta celina za kojom se teži biće ostvarena.
Sličan postupak koristi i Miroslav Lukić ( 1950. ) u seriji romana koje je napisao i objavio od 1983. do ovog najnovijeg, «Pasija po Amarilisu». Tako se postupci Žarka Žuje, penzionisanog pukovnika, oca Avgustine Senković, koji promakne kao sen u ovom romanu, ne mogu shvatiti u potpunosti ako čitalac nije prethodno pročitao «Dnevnik za Senkovića» i «Ujkin dom», jedan od najboljih u opusu ovog pisca. Ne mogu se shvatiti oštre opaske Avgustine Senković o ocu čije je delovanje opisano u prethodnim romanima i gde je u potpunosti data tamna strana njegove ličnosti. Iz izjava drugih likova, ovaj lik biće kratko osvetljen i tako motivisani postupci njegove kćerke. Ova kratka epizoda upućuje na zaključak da je opus ovoga pisca veoma složen, da je celina i da traži pažljivog čitaoca.
Kad otvori knjigu i pročita prvih nekoliko stranica, čitalac ima osećaj poplave nepodnošljive stvarnosti i taj osećaj se povećava sa svakom novom stranicom dok teče naracija i likovi bivaju osvetljeni iz različitih uglova do završetka, kad pripovedač/lik Filip Senković iščezava a na scenu stupaju izvodi dojava ili zapisnika «večnih kontrolora pisanja» a uredniku «Pasije po Amarilisu» Orfelinu ostaje da tekst zaključi slikom, fotografijom, mogućim mestom gde se utopio nesrećni Filip Senković, mučen tajnom ubistva ili samoubistva svoje žene Avgustine Senković. Čitalac koji to uspe, kao nagradu ima katarzično osećanje: odsanjao je jedan od najkošmarnijih snova: poslednje dve decenije 20. v. Trud se isplatio jer iza toga nastupa običnost, kao kad se izroni iz duboke vode.
Postavlja se pitanje: zagovara li to Miroslav Lukić u ovom romanu a i u drugim tekstovima, povratak tradiciji pisane književnosti, jer je sociopsihološki pristup izbora pripovedanog materijala evidentan, naravno, uz poštovanje modernog senzibiliteta i neophodnih inovacija u oblikovanju. To donekle odgovara i njegovom delovanju: osnivanje časopisa « Almanah za živu tradiciju, književnost i alhemiju». Za postmoderniste i to zvuči kao huljenje: plaše se da iza toga ne dođe reč realizam. Zašto je to tako i što M. Lukić to neće učiniti, ne treba mnogo objašnjavati: takav način oblikovanja bio bi nedovoljan za književni svet ovog pisca. Drugo: on bez zazora koristi moderan, pa čak i postmoderan postupak: Filip Senković zapravo piše roman «Pasija po Amarilisu»: « Uradio sam tri kopije toga rukopisa, a original sklonio na sigurno mesto. Neće biti uništen; ne može biti uništen! »(1.). A zatim: «Činilo se da tavorim na periferiji nacionalne književnosti a ja sam ustvari decenijama stvarao Novi oblik umetnosti»(2.), kaže Filip Senković.
Zar to nije postmoderan postupak, ali u funkciji sveprisutne stvarnosti i odbrane od mračnih sila da bar reč dopre do nekog budućeg. Strah od «kontrolora pisanja» očito, pratiće Filipa Senkovića do kraja života.
Suprotno tvrdnji postmodernista da su sve vrednosti relativne, roman M. Lukića. «Pasija po Amarilisu» dokazuje da se bez vrednosti ne može. Zemaljsko i božansko, prizemno i idealno, moralno i nemoralno bore se za prevlast pa je tako u ovom delu utkan širi, antropološki kontekst da sve što se glavnom junaku događa nije od juče nego je staro koliko i civilizacija a piščevo pozvanje je da razluči dobro od lošeg jer je to uslov za nadu i ljudsko trajanje. Dok prelistava Senkovićeve rukopise, pukovnik Amarilis nesvesno i sa dozom ironije naziva ga Mučenikom dobre nade. Sakriven u ormanu, ponižen, prinuđen da kroz ključaonicu posmatra ljubavne vratolomije svoje žene, prelistavajući u slobodnom vremenu rukopis svoje žrtve, on u tuđoj muci nalazi olakšanje. On rukopis neće uništiti. Urednik tamnog vilajeta, Orfelin kaže: «Tajno odeljenje je skupljalo verzije Istorije jučerašnjeg dana... da bi ih zatim uništilo. To uništavanje je stopirao baš pukovnik Amarilis... listajući sve to, pukovnik je našao sebi lek.»(3.)
tako se otkriva i razlog za pisanje ove knjige i potrebe da se ispriča priča. Tako je nađeno i opravdanje za postojanje književnosti kroz vekove.
Fabulativni tok romana M. Lukića «Pasija po Amarilisu» u funkciji je razrešenja zagonetne smrti Avgustine Senković, dakle pitanje istine. Samoubistvo ili ubistvo? Rešavanje zagonetke otkriva slojeve od dna do vrha društvene hijerarhije ukazujući na moguće uzročnike socijalne i psihološke prirode koji se stiču u ključnom saznanju: postojanju i izgradnji totalitarne svesti u drugoj polovini 20. veka: «Odrastao sam u društvu u kojem je suvereno vladao teror delimičnih istina (podvukao M.M.). Tu vladavinu je morala apsorbovati i moja duša.» (4.) zapisuje F. Senković. Zato sledi neminovno: «Istina je bila tvrdoglav, energičan besmrtni pokretač».(5.) Ovde se mora naglasiti: istina tu ima etičko a tek potom gnoseološko značenje. Saznanje istine donelo bi pripovedaču smirenje, mogućnost delovanja kao i duševno rasterećenje «talaca sudbine», svih aktera upletenih u priču, a posebno nevinih. Nemogućnost da se sazna istina priziva nove žrtve. U tom kontekstu moguće je razumeti i misteriozni nestanak Filipa Senkovića koji se tim činom oslobodio težine nagomilanih činjenica i paukove mreže koju su ispleli «večiti kontrolori pisanja», poremećeni međuljudski odnosi, i konačno, ono što ljudskom umu izmiče i ne da ličnosti da ostvari svoju ljudsku suštinu.
Svi likovi od kojih F. Senković pokušava da sazna istinu – lažu. Laž i prevara idu zajedno, pa tako g-đa Amarilis laže i vara muža, Magda Soldatović – F.Senković: «Nije mi bilo spasa od Magdalene Soldatović...»(6.) « Lisović me je upoznao sa Magdom da bi me kontrolisala i izveštavala ono što osećam, mislim, pišem, planiram.». (7.) Laže i Pikova dama: «Saharin je – predpostavimo – dobio nalog da sredi, «to» sa Avgustinom! Odmah se postavlja pitanje: zašto da sklone Avgustinu a ne tebe, izabranika Sudbine i Boga? Mogući odgovor glasi: kad ona nestane, deca i sudbina padaju na tebe; morao bi da im se posvetiš; - osim toga, našao bi se na ulici kao što si se i našao.». (8) Dakle laži g-đa Iks. Lažu i muškarci i još više zamagljuju istinu: Leventa Lisović, vajni prijatelj F. Senkovića, L.L.L. , Saharin. U okruženju gde svi lažu tragalac za istinom postaje usamljenik, strano telo, a laž zadobija auru istine. Naopake istine. Društvo koje stoji na takvim izobličenim vrednostima tone u beznađe i apatiju.
Poremećeni međuljudski odnosi dovode do sužavanja čovekove ličnosti na jednu dimenziju. Očiti su primeri otupelosti i duhovne praznine većine Lukićevih likova. G-đa Amarilis samo pije i menja ljubavnike. Magda Soldatović spletkari i laže. Pikova dama i g-đa Iks vode ljubav bez ljubavi i bave se tuđim životima jer im je sopstveni stran i opustošen. Pukovnik Amarilis ima bolesnu strast zagledanja u tuđe živote. Leventa Lisović dvoliči i zavidi. Majka Avgustinina verbalno i fizički maltretira kćer. Zloba, mržnja i zavist dominantne su njihove osobine a saosećanje, ljubav, pravda, poštenje i nadasve istina, - misaone imenice. Zato su njihove replike oštre, jetke, ironične. Jednom rečju, svet bez stvaralaštva i ideala. U takvom okruženju odrasta trogodišnji Avgustinin sin.
A Avgustina Senković? Njena sen se nadvija tokom celog romana, od prve do poslednje stranice, iako je izričita samo u dnevnicima (poglavlje: «Neme dubine» ). (9.) U atmosferi u kojoj je živela, njeno stradanje je neminovno: opakost, ludilo i prefriganost, licemerje – kako mamino tako i moje mlađe sestre i njenog perfidnog mužića – počeli su se pokazivati, počev od tatine sahrane». (10) « Stan je počinjao da liči na pakao, zbog tih svađa i izlivanja nerazumnog majčinog besa. Mislim da su je u tome podsticali mlađa sestra i zet» ( 11.) i dalje : «Videla sam da je život užasna i ogavna stvar u takvom okruženju, pakao i prokletstvo, i da nam se osporava svaki korak. Pre svega mom dečaku i meni». (12.) Tu treba dodati majčino osporavanje na stan, izbacivanje muža na ulicu i nerešen radni odnos (pola radnog vremena), dakle težak socijalni položaj koji žena sa malim detetom može da izdrži. Zaštite niotkud. Takvo stanje mogu izdržati samo jake osobe, ali pitanje je do koje granice. Drugi činioci su spolja i odnose se na ono što je njen muž F. Senković pisao i govorio.To je paukova mreža koju pletu nevidljivi akteri i koji su možda, pruzrokovali njenu smrt. Jer, teško je poverovati u dobrovoljnu smrt žene koja brine o malom detetu. Ako je dakle ovo drugo, užas je još veći.
Tajna smrti Avgustine Senković je poetska nit zapeta ono što vrhuni ovim romanom. Paradoksalno, preko stradanja nevine žrtve stiglo se do poetske pravde i lepote. U njenom rešavanju je i najdublji estetski doživljaj. Pitanje je zašto je toliko skup? Ali pesnička pravda ima svoje zakone i mora da se vrši. Bez nje bi život bio besmislen. Ona mu, preko stradanja, daje smisao i lepotu. Slici opustošenosti ljudskih sudbina doprinosi i dehumanizovani gradski pejzaž, štur i bez opisa. Uglavnom je to stan, soba, kancelarija, ulica. Humanizaciji kafkijanske atmosfere (jedno poglavlje nosi naslov: «U spomen F. Kafki ») ne doprinose ni sećanja na Bosiljkovac, rodno selo F. Senkovića, koga pominje sa nostalgijom uostalom, vrlo retko. Teskoba i skučenost dominiraju u ovom romanu, ima se utisak kako ljudi jedan drugom stoje na glavi. Opis, kada se i pojavi, u funkciji je ljudske nebrige kako za duhovni tako i fizički život: «Plodnim poljima izvađena je utroba. Kao uspomena i večiti spomenik ostadoše brda šljunka, viđena iz helikoptera nalik na površinu Meseca. Ostaše bare i jezera. Bagerska pustinja» (13.). Zapuštenost prirodnog pejzaža upućuje na duhovno, obostrano se dopunjuju.
Utoliko nadom zvuče poslednje stranice romana koje ispisuje stariji sin F. Senkovića naslovljeni kao: «Kuda ide Srbija» ili «Dugoročni planovi jednog mladića», nadom, jer su san dečaka koji je snagom mladosti izronio iz košmarnog sna nepodnošljive stvarnosti: «Završiti fakultet za četiri godine (traje pet). Dobro zarađivati, kupiti kuću, auto. Finansirati realizaciju plemenitih i razumnih ideja moga oca. Pomoći bratu...». (14.) «Moj otac veruje u uzdizanje Treće Srbije, a ja radim na tome da mu obezbedim srećniju starost».(15.) Na scenu stupaju plemenite ideje, pravi ljudski život. Nešto zašta se vredi boriti. Takvi redovi su istovremeno i iskupljenje ove knjige.
I oblikovni postupak «Pasije po Amarilisu» M. Lukića u ravni je tematike, zapravo odgonetanja tajne smrti Avgustine Senković, tako da je pored socijalnog, psihološkog i antropološkog prisutan i kriminalni sloj. Njihova izukrštanost daje slika punoće života u velikom gradu i tvori organsku celinu romana gde sižejni delovi mogu, uslovno imati manju ili veću samostalnost, ali uvek u funkciji fabulativnog toka koji teče u neprekinutoj naraciji. Tako i opaske ili pasusi i delovi o piscima svetske književnosti koji su na neki način pali pod udar «večnih kontrolora pisanja» a posebno onaj o samoubistvu Jesenjina u ruskom totalitarizmu, citat iz knjige gde se dokazuje da je Jesenjin prvo ubijen pa su tek onda «majstori» iscenirali samoubistvo, osnažuje ideju da je i Avgustina Senković žrtva slične ujdurme, i ne remeti narativni tok dela, naprotiv. Druga osobina oblikovnog postupka je kontrast. Kontrastrirani su Amarilisovo zagledanje u tuđe rukopise i Avgustinini dnevnici i Senkovićevo istraživanje, jer prvi to čini iz pasije a drugo dvoje iz muke i duboke duševne potrebe. Najzad, u romanu je «uzglobljen» mini roman naslovljen «Pseća svadba» što govori o složenoj kompoziciji a sve u cilju da se dođe do rešenja problema i upućuje na dodatnu misao da je život ipak, složeniji i od najsloženije priče.
M. Lukić je napisao ovaj roman sa stanovišta društvene svrsishodnosti, snažno se zalažući za prisustvo stvarnosti druge polovine 20. veka. Gde je ta stvarnost podvrgnuta nemilosrdnoj vivisekciji i odstranjivanju bolesnih tkiva a sve u cilju zdravog, humanog života. Ova knjiga, iz najbliže prošlosti gleda u budućnost. U njoj nema praznih rečenica i praznog hoda. M.Lukić je napisao značajan, u srpskoj književnosti toliko drugačiji roman koji je daleko od tekuće produkcije pa je njegova originalnost dodatna vrlina, reklo bi se: obnova društvenog romana. Zalažući se za istinitost u književnosti, snažno osuđujući svako ograničanje slobode a posebno u totalitarizmu, i pisac i ovaj roman su književne činjenice prve vrste kojih se nijedna, a posebno naša književnost, ne bi smela niti mogla odreći.
Čovek ne može podneti
toliko stvarnosti»T.S.Eliot: «Četiri kvarteta»
Balzakovsku sklonost za nadovezivanjem romana na prethodni, baštinili su pisci u evropskim književnostima tokom 19. i početkom 20. veka a u američkoj najuspešnije Viljem Fokner u eposi toka svesti, svaki s većim ili manjim uspehom. Čitalac ima utisak da se priča nastavlja na neku ispričanu priču a tako se i završava, ostavljajući utisak za neku drugu koja tek treba da bude ispričana. Pritom treba imati na umu da je tako koncipiran roman dovršena celina, funkcioniše sam za sebe u smislu sižejnog oblikovanja. Takav oblikovni postupak omogućavao je piscima da romanu daju protejsku moć: mogao je da primi u sebe sve oblike pisma i nivoe jezika i da da sliku punoće života.
U srpskoj književnosti ovaj postupak nadovezivanja i uzglobljavanja romana na prethodni nije nepoznat i koristili su ga pisci u 20. v.: Miloš Crnjanski u «Seobama I, II,III» ( po tematici ), Borislav Pekić u seriji romana o Cincarima (po likovima), Vidosav Stevanović u romanima «Nišči» i «Konstantin Gorča» ( po liku i jeziku). Tu spada i porodični roman, Kišov porodični ciklus sastavljen od romana «Bašta, pepeo» i «Peščanik», ali i nekoliko pripovedaka. Karakteristično za ove pisce je građa koju treba transpotovati u delo i nemogućnost da je isto primi i da pritom tvori celinu. Celina priče biće ostvarena u dva ili više romana a veza među njima manje ili više čvršća. U svakom slučaju, ta celina za kojom se teži biće ostvarena.
Sličan postupak koristi i Miroslav Lukić ( 1950. ) u seriji romana koje je napisao i objavio od 1983. do ovog najnovijeg, «Pasija po Amarilisu». Tako se postupci Žarka Žuje, penzionisanog pukovnika, oca Avgustine Senković, koji promakne kao sen u ovom romanu, ne mogu shvatiti u potpunosti ako čitalac nije prethodno pročitao «Dnevnik za Senkovića» i «Ujkin dom», jedan od najboljih u opusu ovog pisca. Ne mogu se shvatiti oštre opaske Avgustine Senković o ocu čije je delovanje opisano u prethodnim romanima i gde je u potpunosti data tamna strana njegove ličnosti. Iz izjava drugih likova, ovaj lik biće kratko osvetljen i tako motivisani postupci njegove kćerke. Ova kratka epizoda upućuje na zaključak da je opus ovoga pisca veoma složen, da je celina i da traži pažljivog čitaoca.
Kad otvori knjigu i pročita prvih nekoliko stranica, čitalac ima osećaj poplave nepodnošljive stvarnosti i taj osećaj se povećava sa svakom novom stranicom dok teče naracija i likovi bivaju osvetljeni iz različitih uglova do završetka, kad pripovedač/lik Filip Senković iščezava a na scenu stupaju izvodi dojava ili zapisnika «večnih kontrolora pisanja» a uredniku «Pasije po Amarilisu» Orfelinu ostaje da tekst zaključi slikom, fotografijom, mogućim mestom gde se utopio nesrećni Filip Senković, mučen tajnom ubistva ili samoubistva svoje žene Avgustine Senković. Čitalac koji to uspe, kao nagradu ima katarzično osećanje: odsanjao je jedan od najkošmarnijih snova: poslednje dve decenije 20. v. Trud se isplatio jer iza toga nastupa običnost, kao kad se izroni iz duboke vode.
Postavlja se pitanje: zagovara li to Miroslav Lukić u ovom romanu a i u drugim tekstovima, povratak tradiciji pisane književnosti, jer je sociopsihološki pristup izbora pripovedanog materijala evidentan, naravno, uz poštovanje modernog senzibiliteta i neophodnih inovacija u oblikovanju. To donekle odgovara i njegovom delovanju: osnivanje časopisa « Almanah za živu tradiciju, književnost i alhemiju». Za postmoderniste i to zvuči kao huljenje: plaše se da iza toga ne dođe reč realizam. Zašto je to tako i što M. Lukić to neće učiniti, ne treba mnogo objašnjavati: takav način oblikovanja bio bi nedovoljan za književni svet ovog pisca. Drugo: on bez zazora koristi moderan, pa čak i postmoderan postupak: Filip Senković zapravo piše roman «Pasija po Amarilisu»: « Uradio sam tri kopije toga rukopisa, a original sklonio na sigurno mesto. Neće biti uništen; ne može biti uništen! »(1.). A zatim: «Činilo se da tavorim na periferiji nacionalne književnosti a ja sam ustvari decenijama stvarao Novi oblik umetnosti»(2.), kaže Filip Senković.
Zar to nije postmoderan postupak, ali u funkciji sveprisutne stvarnosti i odbrane od mračnih sila da bar reč dopre do nekog budućeg. Strah od «kontrolora pisanja» očito, pratiće Filipa Senkovića do kraja života.
Suprotno tvrdnji postmodernista da su sve vrednosti relativne, roman M. Lukića. «Pasija po Amarilisu» dokazuje da se bez vrednosti ne može. Zemaljsko i božansko, prizemno i idealno, moralno i nemoralno bore se za prevlast pa je tako u ovom delu utkan širi, antropološki kontekst da sve što se glavnom junaku događa nije od juče nego je staro koliko i civilizacija a piščevo pozvanje je da razluči dobro od lošeg jer je to uslov za nadu i ljudsko trajanje. Dok prelistava Senkovićeve rukopise, pukovnik Amarilis nesvesno i sa dozom ironije naziva ga Mučenikom dobre nade. Sakriven u ormanu, ponižen, prinuđen da kroz ključaonicu posmatra ljubavne vratolomije svoje žene, prelistavajući u slobodnom vremenu rukopis svoje žrtve, on u tuđoj muci nalazi olakšanje. On rukopis neće uništiti. Urednik tamnog vilajeta, Orfelin kaže: «Tajno odeljenje je skupljalo verzije Istorije jučerašnjeg dana... da bi ih zatim uništilo. To uništavanje je stopirao baš pukovnik Amarilis... listajući sve to, pukovnik je našao sebi lek.»(3.)
tako se otkriva i razlog za pisanje ove knjige i potrebe da se ispriča priča. Tako je nađeno i opravdanje za postojanje književnosti kroz vekove.
Fabulativni tok romana M. Lukića «Pasija po Amarilisu» u funkciji je razrešenja zagonetne smrti Avgustine Senković, dakle pitanje istine. Samoubistvo ili ubistvo? Rešavanje zagonetke otkriva slojeve od dna do vrha društvene hijerarhije ukazujući na moguće uzročnike socijalne i psihološke prirode koji se stiču u ključnom saznanju: postojanju i izgradnji totalitarne svesti u drugoj polovini 20. veka: «Odrastao sam u društvu u kojem je suvereno vladao teror delimičnih istina (podvukao M.M.). Tu vladavinu je morala apsorbovati i moja duša.» (4.) zapisuje F. Senković. Zato sledi neminovno: «Istina je bila tvrdoglav, energičan besmrtni pokretač».(5.) Ovde se mora naglasiti: istina tu ima etičko a tek potom gnoseološko značenje. Saznanje istine donelo bi pripovedaču smirenje, mogućnost delovanja kao i duševno rasterećenje «talaca sudbine», svih aktera upletenih u priču, a posebno nevinih. Nemogućnost da se sazna istina priziva nove žrtve. U tom kontekstu moguće je razumeti i misteriozni nestanak Filipa Senkovića koji se tim činom oslobodio težine nagomilanih činjenica i paukove mreže koju su ispleli «večiti kontrolori pisanja», poremećeni međuljudski odnosi, i konačno, ono što ljudskom umu izmiče i ne da ličnosti da ostvari svoju ljudsku suštinu.
Svi likovi od kojih F. Senković pokušava da sazna istinu – lažu. Laž i prevara idu zajedno, pa tako g-đa Amarilis laže i vara muža, Magda Soldatović – F.Senković: «Nije mi bilo spasa od Magdalene Soldatović...»(6.) « Lisović me je upoznao sa Magdom da bi me kontrolisala i izveštavala ono što osećam, mislim, pišem, planiram.». (7.) Laže i Pikova dama: «Saharin je – predpostavimo – dobio nalog da sredi, «to» sa Avgustinom! Odmah se postavlja pitanje: zašto da sklone Avgustinu a ne tebe, izabranika Sudbine i Boga? Mogući odgovor glasi: kad ona nestane, deca i sudbina padaju na tebe; morao bi da im se posvetiš; - osim toga, našao bi se na ulici kao što si se i našao.». (8) Dakle laži g-đa Iks. Lažu i muškarci i još više zamagljuju istinu: Leventa Lisović, vajni prijatelj F. Senkovića, L.L.L. , Saharin. U okruženju gde svi lažu tragalac za istinom postaje usamljenik, strano telo, a laž zadobija auru istine. Naopake istine. Društvo koje stoji na takvim izobličenim vrednostima tone u beznađe i apatiju.
Poremećeni međuljudski odnosi dovode do sužavanja čovekove ličnosti na jednu dimenziju. Očiti su primeri otupelosti i duhovne praznine većine Lukićevih likova. G-đa Amarilis samo pije i menja ljubavnike. Magda Soldatović spletkari i laže. Pikova dama i g-đa Iks vode ljubav bez ljubavi i bave se tuđim životima jer im je sopstveni stran i opustošen. Pukovnik Amarilis ima bolesnu strast zagledanja u tuđe živote. Leventa Lisović dvoliči i zavidi. Majka Avgustinina verbalno i fizički maltretira kćer. Zloba, mržnja i zavist dominantne su njihove osobine a saosećanje, ljubav, pravda, poštenje i nadasve istina, - misaone imenice. Zato su njihove replike oštre, jetke, ironične. Jednom rečju, svet bez stvaralaštva i ideala. U takvom okruženju odrasta trogodišnji Avgustinin sin.
A Avgustina Senković? Njena sen se nadvija tokom celog romana, od prve do poslednje stranice, iako je izričita samo u dnevnicima (poglavlje: «Neme dubine» ). (9.) U atmosferi u kojoj je živela, njeno stradanje je neminovno: opakost, ludilo i prefriganost, licemerje – kako mamino tako i moje mlađe sestre i njenog perfidnog mužića – počeli su se pokazivati, počev od tatine sahrane». (10) « Stan je počinjao da liči na pakao, zbog tih svađa i izlivanja nerazumnog majčinog besa. Mislim da su je u tome podsticali mlađa sestra i zet» ( 11.) i dalje : «Videla sam da je život užasna i ogavna stvar u takvom okruženju, pakao i prokletstvo, i da nam se osporava svaki korak. Pre svega mom dečaku i meni». (12.) Tu treba dodati majčino osporavanje na stan, izbacivanje muža na ulicu i nerešen radni odnos (pola radnog vremena), dakle težak socijalni položaj koji žena sa malim detetom može da izdrži. Zaštite niotkud. Takvo stanje mogu izdržati samo jake osobe, ali pitanje je do koje granice. Drugi činioci su spolja i odnose se na ono što je njen muž F. Senković pisao i govorio.To je paukova mreža koju pletu nevidljivi akteri i koji su možda, pruzrokovali njenu smrt. Jer, teško je poverovati u dobrovoljnu smrt žene koja brine o malom detetu. Ako je dakle ovo drugo, užas je još veći.
Tajna smrti Avgustine Senković je poetska nit zapeta ono što vrhuni ovim romanom. Paradoksalno, preko stradanja nevine žrtve stiglo se do poetske pravde i lepote. U njenom rešavanju je i najdublji estetski doživljaj. Pitanje je zašto je toliko skup? Ali pesnička pravda ima svoje zakone i mora da se vrši. Bez nje bi život bio besmislen. Ona mu, preko stradanja, daje smisao i lepotu. Slici opustošenosti ljudskih sudbina doprinosi i dehumanizovani gradski pejzaž, štur i bez opisa. Uglavnom je to stan, soba, kancelarija, ulica. Humanizaciji kafkijanske atmosfere (jedno poglavlje nosi naslov: «U spomen F. Kafki ») ne doprinose ni sećanja na Bosiljkovac, rodno selo F. Senkovića, koga pominje sa nostalgijom uostalom, vrlo retko. Teskoba i skučenost dominiraju u ovom romanu, ima se utisak kako ljudi jedan drugom stoje na glavi. Opis, kada se i pojavi, u funkciji je ljudske nebrige kako za duhovni tako i fizički život: «Plodnim poljima izvađena je utroba. Kao uspomena i večiti spomenik ostadoše brda šljunka, viđena iz helikoptera nalik na površinu Meseca. Ostaše bare i jezera. Bagerska pustinja» (13.). Zapuštenost prirodnog pejzaža upućuje na duhovno, obostrano se dopunjuju.
Utoliko nadom zvuče poslednje stranice romana koje ispisuje stariji sin F. Senkovića naslovljeni kao: «Kuda ide Srbija» ili «Dugoročni planovi jednog mladića», nadom, jer su san dečaka koji je snagom mladosti izronio iz košmarnog sna nepodnošljive stvarnosti: «Završiti fakultet za četiri godine (traje pet). Dobro zarađivati, kupiti kuću, auto. Finansirati realizaciju plemenitih i razumnih ideja moga oca. Pomoći bratu...». (14.) «Moj otac veruje u uzdizanje Treće Srbije, a ja radim na tome da mu obezbedim srećniju starost».(15.) Na scenu stupaju plemenite ideje, pravi ljudski život. Nešto zašta se vredi boriti. Takvi redovi su istovremeno i iskupljenje ove knjige.
I oblikovni postupak «Pasije po Amarilisu» M. Lukića u ravni je tematike, zapravo odgonetanja tajne smrti Avgustine Senković, tako da je pored socijalnog, psihološkog i antropološkog prisutan i kriminalni sloj. Njihova izukrštanost daje slika punoće života u velikom gradu i tvori organsku celinu romana gde sižejni delovi mogu, uslovno imati manju ili veću samostalnost, ali uvek u funkciji fabulativnog toka koji teče u neprekinutoj naraciji. Tako i opaske ili pasusi i delovi o piscima svetske književnosti koji su na neki način pali pod udar «večnih kontrolora pisanja» a posebno onaj o samoubistvu Jesenjina u ruskom totalitarizmu, citat iz knjige gde se dokazuje da je Jesenjin prvo ubijen pa su tek onda «majstori» iscenirali samoubistvo, osnažuje ideju da je i Avgustina Senković žrtva slične ujdurme, i ne remeti narativni tok dela, naprotiv. Druga osobina oblikovnog postupka je kontrast. Kontrastrirani su Amarilisovo zagledanje u tuđe rukopise i Avgustinini dnevnici i Senkovićevo istraživanje, jer prvi to čini iz pasije a drugo dvoje iz muke i duboke duševne potrebe. Najzad, u romanu je «uzglobljen» mini roman naslovljen «Pseća svadba» što govori o složenoj kompoziciji a sve u cilju da se dođe do rešenja problema i upućuje na dodatnu misao da je život ipak, složeniji i od najsloženije priče.
M. Lukić je napisao ovaj roman sa stanovišta društvene svrsishodnosti, snažno se zalažući za prisustvo stvarnosti druge polovine 20. veka. Gde je ta stvarnost podvrgnuta nemilosrdnoj vivisekciji i odstranjivanju bolesnih tkiva a sve u cilju zdravog, humanog života. Ova knjiga, iz najbliže prošlosti gleda u budućnost. U njoj nema praznih rečenica i praznog hoda. M.Lukić je napisao značajan, u srpskoj književnosti toliko drugačiji roman koji je daleko od tekuće produkcije pa je njegova originalnost dodatna vrlina, reklo bi se: obnova društvenog romana. Zalažući se za istinitost u književnosti, snažno osuđujući svako ograničanje slobode a posebno u totalitarizmu, i pisac i ovaj roman su književne činjenice prve vrste kojih se nijedna, a posebno naša književnost, ne bi smela niti mogla odreći.
Miroljub MILANOVIĆ*
1.Miroslav Lukić: «Pasija po Amarilisu» C.Z.K. «Braničevo» 2008. str.309.
2.Miroslav Lukić: «Pasija po Amarilisu» C.Z.K. «Braničevo» 2008. str.310.
3. Isto, str.324.
4. Isto, str.13.
5. Isto, str.91.
6. Isto, str.201.
7. Isto, str. 209.
8. Isto, str. 258.
9. Isto, str. 72.
10.Isto, str. 72.
11.Isto, str.72.
12.Isto, str.73.
13. Isto, str.220.
14. Isto, str.321.
15. Isto, str.323.
U utorak, 5. avgust a– Centar za kulturu Pozarevac i Edicija Braničevo organizovali su promociju romana PASIJA PO AMARILISU knjizevnika Miroslava Lukica. Predstavljanje romana odvijalo se u okviru letnjeg programa POD SVAJEM ZVEZDA u atrijumu Centra za kulturu sa početkom u 20,00 sati. Roman M. Lukića predstavili su urednik edicije Aleksandar Lukić i književnik Miroljub Milanović (rodom iz Petrovca na Mlavi, na slici ).
